KONTRAPUNKT

Biopolitička umetnost Zorana Todorovića

Kolumne / Umetnost
Posted by Milogor Jun 18, 2011 - 03:44 PM

Piše: Goran Milosavljević aka Milogor

„N2O. NITROUS OXIDE.

THIS BOTTLE CONTAINS 11L OF N2O.

The nitrous oxide (N2O) is also called LAUGHING GAS.

When inhaled is a pain reliever with relaxing effects, inducing good humor, euphoria, mild hysteria and sometimes laughter. The principal use of nitrous oxide is as an anesthetic in surgical operations of short duration: prolonged inhalation causes death. If any of the premonitory symptoms of suffocation occur (dizziness or loss of consciousness) please advise the medical personnel on duty. If you are reading this warning, you are inside the contaminated area“.



Gornje upozorenje odnosi se na delovanje gasa, Azot(I)oksida, kojeg ćete nekoliko puta udahnuti kroz ventil anesteziloške maske, pre utonuća u besvesno stanje opšte anestezije, koja je neophodna kako bi estetski hirurg mogao načiniti prvi rez na vašem telu, sa ciljem da odeljenje estetske hirurgije napustite otečeni, sa krvnim podlivima i nesnosnim bolovima, ali izmenjeni/zadovoljni. Ostale hirurgije za ovaj tekst nisu relevantne.

Ostale hirurgije su, mahom neophodne, retko željene. Plastična hirurgija je mahom željena, retko neophodna.

Druge hirurgije vas ne čine srećnima, ali potencijalno spasavaju vaš život. Plastična hirurgija vas čini srećnima i potencijalno ugrožava vaš život.

Goli život.

Paradoks svih paradoksa. Kontraverza svih kontraverzi. Minimum svih minimuma i maksimum svih maksimuma[1]. Maksimum, onda kada su vam egzistencijalni minimumi uskraćeni. Minimum kada su vam egzistencijalni maksimumi dostupni/nedovoljni.

Minimum, u slučaju, na primer, Majkla Džeksona, čiji su egzistencijalni maksimumi bili golijatskih razmera. U nebrojivom nizu Džeksonovih estetskih hirurških intervencija, svaka naredna samo je bila još jedna nadogradnja maksimuma (za neke, to je odbacivanje viška). Superpolitička hirurgija – postati i biti beo, u onom obliku u kome može biti bela jedino, metafora belog, američkog građanina, Elizabet Tejlor.

Maksimum, za svaku jevrejsku žrtvu Aušvica, pogubljenu nakon depolitizacije, kroz Nirnberške zakone, lišavanjem pravne i političke subjektivnosti. Raspolitizovani život (kao i razodeveni čovek), život lišen političkog i juridičkog omota, naprosto je go[2]. Kao takav, go, kao organska datost, život predstavlja vrednost svih vrednosti, dakle „humanu“ vrednost[3]. Ali, goli život je, rekosmo, poput razodenutog čoveka. Potrebno je „zaodenuti ga“ novim, boljim telom, makar i po cenu njega samog.

Život može izgledati(!) i manje golim. Među omiljenim kategorijama života većine pojedinaca nalazi se, takozvani, društveni život, često praćen kulturnim životom. Zaodenuti novijim, lepšim telom, otići ćete na najavljeno kulturno dešavanje, projekat „Smeh“, u jednu od gradskih galerija.

Afekt broj 1


Na vratima galerije čitate informaciju upozorenja s početka ovog teksta. Tek oporavljeni, od brutalnog hirurškog zahvata, teško se oslobađate frustracije. Opet ćete udisati opasni gas. Zašto, postavićete sebi pitanje, ali hrabro ulazite. Galerijom se širi neobičan, pomalo frenetičan smeh. Bez emocija. Mehanički. Začuđeni, počinjete shvatati da se i vi smejete, bez nekog razumljivog razloga. Efekat gasa. Vaš um se buni. Neugodno vam je, mada interesantno. Vaše telo afektira, bez emocionalnog sadržaja, odnosno bez kulturnog preduslova. Azot oksid dovodi telo u stanje smeha, ali smeh nije emocionalan već hemijski i fiziološki afektiran.

Nikako bez osnova ili smisla, umetnik, Zoran Todorović podvrgao je, zaista, celokupnu publiku delovanju azot oksida. Čist umetnički čin. Biopolitički akt umetnosti. Afekt[4] [1] koji doživljavate nije nimalo slučajan ili neočekivan. Naprotiv, ciljano je izazvan jer umetnički rad ovog umetnika koristi se upravo afektom njegove publike, kao generatorom efekta njegovog umetničkog rada. Tačnije, intenzitet afekta izvedenog događaja na pojedinačno telo izvođača, saučesnika ili publike, odnosno na neizvesno javno mnjenje mikrodruštva ili makrodruštva[5]. Vas, kao deo jednog i drugog.

Afekt broj 2

Odlučno, posećujete naredni performans Zorana Todorovića. Ovaj put, na vratima galerije zatičete obaveštenje koje, u vaše biće unosi još veći nemir od prethodnog. Ono glasi:

„PAŽNJA, OPASNOST! POSETIOCI IZLOŽBE NE BI SMELI DA SE ZADRŽAVAJU U GALERIJI DUŽE OD POLA SATA!“

Sa nevericom, ulazite unutra, uvereni da je u pitanju nečije šaljivo poigravanje vašim nervima. Ubrzo, usred mase ljudi ozbiljnih lica, shvatate da je izloženi eksponat, jedna jedina, gvozdena cev, dužine 10 metara. Upravo pomišljate da je u pitanju šala, ali čitajući katalog izložbe, saznajete da je na kraju ove cevi postavljen generator zvuka, ispod ljudskog praga čujnosti, jačine 130 decibela i frekvencije 10 herca. Nečujno, prostorijom se šire opasni zvučni talasi koji, dužim delovanjem na organizam, razaraju sve vitalne organe u vašem abdomenu. Posledice mogu biti fatalne po vaš život. Ovo shvatate još mnogo ozbiljnije tek pošto uočite da neki posetioci ubrzano odlaze. Uplašeni za svoj život, odlazite i vi, žurnim korakom. Više nećete ni pomisliti da se upuštate u avanture ovog tipa.

Možda je ova vaša odluka bila dobra, jer već na sledećem performansu umetnik je goste poslužio pihtijama, ali ne običnim, kakve vi pripremate sopstvenoj porodici. Ovaj put na meniju su bile pihtije načinjene od ljudske kože i masnih tkiva koja su, kao višak, iz nečijeg tela izvađene u toku plastične operacije. Možda su to pihtije načinjene upravo od vašeg sala. Moglo se desiti da ih probate. Zapravo, sasvim dovoljno bi bilo da svesno posmatrate kako publika, viljuškom konzumira jelo načinjeno od vašeg tela. Previše!

Zoran Todorović sistematski, promišljeno, dovodi svoju publiku do potencijalnih situacija visokog životnog rizika, kroz njeno participiranje u jedinstvenim događanjima, čiji je proizvod singularizovani doživljaj pojedinca, kao posmatrača/čitaoca, svedoka ili (sa)učesnika u samom događaju. Drugim rečima, upotrebljavajući nove medije, tehno-naprave, efekte ili procedure starih ili novih masovnih društvenih tehlonogija, na sopstvenom telu ili telima drugih, kroz društveni kontekst privatno/javno, singularni ili univerzalni kontekst, Todorović sačinjava dokumentaciju u funkciji zastupnika događaja[6]. Kada je o projektu „Asimilacija“ reč, Todorović nas, kao i sebe prethodno, nizom izloženih fotografija plastične operacije, podvrgava nelagodi posmatranja bolnog hirurškog postupka nad nepoznatom ženom, voajerskom upoznavanju sa njenom patnjom, i trpljenjem. Voajerizam se, sam, pretvara u patnju ili barem duboku neprijatnost. Nezaobilazno suočenje sa ogromnim rizikom – rizikom od gubljenja života zarad simboličkog produženja mladalačke vitalnosti. Pred fotografijama, naizgled beživotnog, tela žene, pod interventnim potezom hirurškog sečiva, sa otvorenim tkivom, ne možemo a da ne pomislimo na sopstvenu ranjivost i podložnost propadanju. Neminovnost/potencijalnost gubitka života, u ovakvim situacijama izgleda mnogo drastičnije nego u svakodnevnom, rutinskom bivstvovanju. Ovo je svojevrsno ispitivanje granica naše psihičke izdržljivosti. Ali, ovde nije kraj. Todorović se i sam podvrgava hirurškom zahvatu, kako bi mu, nakon kontrolisanog gojenja, bio odstranjen višak masnog tkiva, što, takođe, biva fotografski dokumentovano. Od sopstvenog sala, Todorović, tradicionalnim, primitivnim metodom, kuva sapun, koji kasnije biva aukcijski prodavan („Agalma“). U apartmanu luksuznog hotela, u više navrata biva organizovano dešavanje na kome su prisutni mogli da, na željeni način upotrebe sapun: da operu ruke, okupaju se ili budu okupani… ili okupaju nekoga. Izvesnom broju gostiju je posmatranje bilo dovoljno.

Zoran Todorović  „se bavi kritičnim odnosima umetnosti, nauke i mikropolitika, jer provocira otvorene, nestabilne i često, opasne, zazorne, povređujuće, smrtonosne simptome uređenja individualnog i društvenog polja egzistencije i bihevioralnosti. Reč je o otvorenim simptomima jer uključuju potencijalnosti i nepredvidivosti… on u prividnoj izvesnosti naučnih koraka obećava neizvesnost egzistencijalnog suočenja konkretnog tela sa obuhvatajućim i nevidljivim sistemom[7].“ Služeći se intervencijom na tuđem i sopstvenom mesu, Todorović, kroz svoj rad, na vešt način provlači pitanje, ne samo telesnih granica društvenog subjekta/pojedinca i društva, već i granica društvene prihvatljivosti/neprihvatljivosti, podnošljivosti onih društvenih pojava koje se karakterišu kao tabu.

Njegova instalacija „Nedodirivi“ još jedan je primer provokativnog, opasnog i potencijalno letalnog artefakta. Niz od više metalnih ploča, priključenih na visokonaponsku struju od 6000 volti, između kojih dolazi do kontinuiranog varničenja i uspostavljanja električnog luka, primer je umetničkog dela izuzetne estetske vrednosti. Nepredvidivost promena električnih lukova čini ovo delo dinamičnim, konstantno promenljivim – živim. Ova instalacija je istovremeno privlačna i zastrašujuća. Teško je zamisliti mogućnost preživljavanja nakon taktilnog kontakta sa nekom od ovih ploča. Upravo ta opasnost[8], od dodira površine pod visokim naponom, stvara specifičan telesni odnos prema instalaciji, sem pogleda, kao primarnog. Osećaj konstantne, stimulisane opasnosti destabilizuje kod subjekta, društvenim poretkom obećani osećaj sigurnosti[9], koji se nalazi u samom centru državnog razloga savremenih vladajućih društvenih sistema. Igra oduzimanjem i davanjem sigurnosti je perfidna igra moći, garant suverenosti države nad društvenim subjektom. Igra upravljanja. Upravljanje opasnošću i sigurnošću, posmatrano sa aspekta državnog razloga, odnosi se na upravljanje životom, upravljanje između onoga što je previše i premalo, između tog minimuma i maksimuma, koji, u ovom slučaju, više ne možemo posmatrati kao čistu organsku datost, već je naložen od strane same prirode stvari: od unutrašnje potrebe državnih operacija[10].

U radu Zorana Todorovića, upravljanje između minimuma i maksimuma, upravljanje potencijalnim opasnostima jeste transpozicija karakteristika veštine upravljanja i društvenog kontrolisanja/ograničavanja na konkretnu kontrolisanu situaciju ili događanje, u prisustvu publike kao predstavnika makrodruštva, saučesnika, svedoka i posmatrača/čitaoca. On ne postavlja pitanje života kao naličja smrti, što je bio slučaj sa suverenima do XVIII veka, kada se u životu samo ostavljalo, kao čin milosrđa i kada je smrt bila prevashodnija tema razmišljanja, jer je ona bila ta koja je pojedincu mogla biti (za)data. Život nije bilo moguće dati, ali je svakoga bilo moguće u njemu ostaviti.

Todorović se pitanjem života bavi, gledajući na njega kao na pojavu koja egzistira u raspolitizovanom javnom prostoru, gde se politika povlači pred njim, životom, ostavljajući mu samo čistu, biološku supstancu, dakle kao na vrednost koja ne bi smela biti politički instrumentalizovana. Ovakav, go, „raspolitizovani život postaje plen novih, drugačijih odnosa moći, nekih novih suverenih moći koje ovoga puta nisu ograničene ni teritorijom ni stanovništvom ni državom, niti bilo čime što je klasičan pojam suverenosti nekada podrazumevao[11]“.

Potkrepljenje za ovakvu tvrdnju pronalazimo u činjenici da u njegovom radu nema postavljenih pitanja političkih uverenja niti ideoloških sugestija ili kritika centara političke moći kao ni političkih struktura ili grupa. On se bavi upravo politički neinstrumentalizovanim životom, u svoj njegovoj krhkosti, intervenišući operativno na njegovom tkivu kao što i vladajući sistemi, operativno, intervenišu na tkivu društvenih grupa nad kojima vladaju, suptilnim veštinama kontrole. Zoran Todorović kroz eksperiment na sebi samom i drugima vešto manipuliše biotehnološkim neumetničkim praksama koje, činom njihovog izlaganja pogledu publike postaju odličan posrednik prenošenja poruke ogoljenosti i izloženosti života pojedinačnog subjekta, kao i društvenih grupa interventnim mogućnostima vladajućih društvenih struktura i koje otvoreno dovode pod pitanje mogućnost kontrole i upravljanja pojedinca sopstvenim životom.


Literatura

Rađanje biopolitike, Mišel Fuko, Svetovi, Novi Sad, 2005.

Intenzitet afekta, Miško Šuvaković, Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu,  Novi  Sad, 2009.


[1] Adrijana Zaharijević, Pitanje života: politika u integrisanom kolu, Biopolitika – adieu politici, Cepit, e-volucija, http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/9/politika_u_int_kolu.htm [2], 27.april 2010.

[2] Ivan Milenković, Goli život, (Psihijatrijska moć i rađanje biopolitike, Mišel Fuko), Vreme br. 788,9,  Beograd, februar 2006,

http://www.gay-serbia.com/prikazi/2006/06-02-15-fuko-biopolitika/index.jsp [3],  27. April 2010.

[3]  Ibid

[4] Miško Šuvaković, Afekt u polju individualnih/društvenih događaja umetnosti u „ Intenzitet afekta“, Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu,  Novi  Sad, mart 2009, str. 16.

[5]Ibid, str.16.

[6] Miško Šuvaković, Biopolitički karakter rada/delovanja Zorana Todorovića ili imanentna ktitika konceptualne umetnosti unutar singularnosti izvođenja događaja unutar životnih situacija u „ Intenzitet afekta“, Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu,  Novi  Sad, mart 2009, str. 9.

[7] Miško Šuvaković, Radikalni performans: opasnost i izloženost tela – subjekt naspram organizma u Ibid, str. 27.

[8] Mišel Fuko, Predavanje od 24. januara 1979. godine, na Kolež de Fransu: Upravljanje opasnostima i uvođenje sigurnosnog mehanizma u „Rađanje biopolitike“, Svetovi, Novi Sad, 2005, str. 98, 99.

[9] Ibid

[10] Mišel Fuko, Predavanje od 10. Januara 1979. Godine, na Kolež de Fransu: Pravo kao princip spoljašnjeg ograničenja državnog razloga i politička ekonomija kao princip unutrašnjeg ograničenja državnog razloga u „Rađanje biopolitike“, Svetovi, Novi Sad, 2005, str. 36.

[11] Ivan Milenković, Goli život, (Psihijatrijska moć i rađanje biopolitike, Mišel Fuko), Vreme br. 788,9,  Beograd, februar 2006, http://www.gay-serbia.com/prikazi/2006/06-02-15-fuko-biopolitika/index.jsp [4],  27. April 2010.



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57839

Links in this article
  [1] http://old.kontra-punkt.info/file:///C:/Users/Goran/Desktop/Biopoliticka%20umetnost%20Zorana%20Todorovica.doc#_ftn4
  [2] http://www.bos.rs/cepit/evolucija/html/9/politika_u_int_kolu.htm
  [3] http://www.gay-serbia.com/prikazi/2006/06-02-15-fuko-biopolitika/index.jsp
  [4] http://www.gay-serbia.com/prikazi/2006/06-02-15-fuko-biopolitika/index.jsp