KONTRAPUNKT

Tunis, Egipat: kada istočni vetar počisti aroganciju zapada

Bilbord / Argumenti
Posted by kontrapunkt Feb 26, 2011 - 09:16 AM

freedomBez komunističkog pokreta, bez komunizma. Narodni ustanak o kome govorimo je upadljivo bez partije, bez hegemonske organizacije, bez priznatog vođe.

Piše: ALAIN BADIOU



Istočni vetar prevladava nad zapadnim. Do kada će dokoni Zapad na zalasku, „međunarodna zajednica“ onih koji još uvek veruju da su gospodari sveta nastaviti da deli lekcije lepog ponašanja celom svetu? Nije li apsurdno gledati uslužne intelektualce, vojnike propalog kapitalo-parlamentarizma koji čuvaju već nagriženi raj kako se zanose veličanstvenim narodima Egipta i Tunisa, samo kako bi te divlje narode naučili abecedu „demokratije“? Kakav bedan nastavak kolonijalne arogancije! U situaciji političke bede u kakvoj se nalazimo već tri decenije, nije li očigledno da smo mi ti koji treba sve da nauče od narodnih ustanaka koji  su u toku? Ne moramo li mi hitno i veoma pažljivo da proučimo sve što je tamo dovelo do mogućnosti obaranje oligarhijskih, korumpiranih vlada kolektivnom akcijom, naročito u situaciji ponižavajućeg vazalnog odnosa prema zapadnim državama?

Da, moramo biti učenici ovih pokreta a ne njegovi glupi učitelji. Jer ti pokreti, genijalnošću svojih invencija, daju život principima politike za koje već dugo drugi  pokušavaju da nas ubede da su zastareli. Naročito principa koji Mara nikad nije prestao da zastupa: kada se radi o slobodi, jednakosti, emancipaciji  svi smo obavezani na pobunu.

Ima razloga za pobunu. Naročito jer se naše države i oni koji njima upravljaju (partije, sindikati i uslužni intelektualci) radije okreću upravljanju nego politici, radije zahtevima nego pobuni, radije „dirigovanoj tranziciji“ nego nagloj promeni. Ono na šta nas opominju narodi Egipta i Tunisa jeste da je jedina akcija po meri zajedničkog osećanja skandalozne okupacije državne moći – masovni ustanak. I, u ovom slučaju, da je jedini slogan koji može da sjedini svo mnoštvo u masi: „ti tamo, odlazi!“. Izvanredna važnost pobune, njena kritička moć, u ovom slučaju je to što taj slogan, koga ponavljaju milioni ljudi, daje meru onoga što će biti nesumnjiva i nepovratna prva pobeda: odlazak čoveka na koga se odnosi. I ma šta da se desi posle, ova pobeda narodne akcije, po svojoj prirodi ilegalna, ostaje zauvek trijumfalna. Da jedna pobuna protiv državne moći može biti apsolutno pobedonosna je pouka sa univerzalnom vrednošću. Ova pobeda zauvek naznačava horizont u kome se zajednička akcija izuzima iz autoriteta zakona, horizont koji je Marks nazvao: „odumiranje države“.

Jednog dana, slobodno povezani u oslobađanju stvaralačke snage, narodi mogu da se pojave iz umrtvljujuće prisile države. Upravo zbog toga, zbog te najveće  ideje, pobuna koja zbacuje utvrđeni autoritet oslobađa entuzijazam bez granica.

Jedna varnica može da upali čitavo polje. Sve počinje samoubistvom zapaljivanjem jednog čoveka koji je ostao bez posla, kome je zabranjen bedna trgovina koja mu je omogućavala preživljavanje i kome jedna pandurka lupa šamar da bi mu pokazala šta je u ovom prizemnom svetu stvarno. Ovaj čin se u nekoliko dana, nekoliko nedelja, širi sve dok milioni ljudi na udaljenom mestu ne uzvikuju radosni zbog početka sloma moći vlastodržaca. Otkuda ovakva fantastična ekspanzija? Širenje epidemije slobode? Ne. Kako poetično kaže Žan-Mari Glez (Jean-Marie Glaize) „revolucionarni pokret se ne širi zarazom, već rezonancijom. Nešto što se pojavilo ovde rezonira za senkom šoka izazvanog nečim što se pojavilo tamo“. Nazovimo ovu rezonanciju „događajem“. Događaj je naglo stvaranje, ne nove stvarnosti, već bezbrojne množine novih mogućnosti.

Dole tiranin!

Nijedna od njih nije ponavljanje već poznatog. Zato je mračnjački reći „ovaj događaj zastupa demokratiju“ (podrazumeva se – onu koju  mi zastupamo na zapadu), ili „ovaj događaj zastupa poboljšanje socijalnog standarda“ (podrazumeva se – napredak naše sitne buržoazije). Ničega deo, rezonirajući svuda, narodni ustanak za ceo svet otvara nepoznate mogućnosti. Reč „demokratija“ u Egiptu praktično uopšte nije upotrebljena. Govori se o „novom Egiptu“, o „pravom egipatskom narodu“, o konstituišućem skupu, o apsolutnoj promeni egzistencije, o neslućenim i ranije nepoznatim mogućnostima. Radi se o novoj ravni koja će zauzeti mesto na kome više nije ona koju je varnica pobune konačno zapalila. Ta nova ravan se drži između objave potpunog prevrata sila i preuzimanja novih zadataka. Između ooga što kaže jedan mladi Tunižanin; „Mi, sinovi radnika i seljaka, smo jači od kriminalaca“ i onoga što kaže jedan mladi Egipćanin: „Od danas, 25. januara, uzimam poslove svoje zemlje u svoje ruke“.

Narod, sam narod, je stvaralac univerzalne istorije. Veoma je začuđujuće što kod nas, na zapadu, vlade i mediji smatraju pobunjenike na jednom trgu u Kairu „egipatskim narodom“. Kako to? Narod, legalan i razumljiv narod, nije li on za ove ljude obično sveden na većinu na nekoj anketi ili izborma? Kako je moguće da iznenada stotine hiljada pobunjenika budu predstavnici naroda od 60 miliona ljudi? To je lekcija koju ne treba zaboraviti, lekcija koju nećemo zaboraviti.

Prešavši određen prag rešenosti, upornosti i hrabrosti narod može koncentrisati svoju egzistenciju na jednom trgu, jednoj ulici,  u jednoj fabrici ili na jednom fakultetu… Stvar je u tome što će čitav svet biti svedok te hrabrosti i naročito njenih zadivljujućih dela. Ova dela vredeće kao dokaz da se narod tu održao. Kao što upečatjlivo kaže jedan egipatski protestant: „ranije sam ja gledao televiziju, sada je televizija ta koja gleda mene“.

Rešiti probleme bez pomoći države

U galami jednog događaja narod se sastoji od onih koji znaju da reše probleme koje događaj pred njih postavlja. Tako je od zauzimanja mesta: ishrana, smeštaj, straže, transparenti, molitve, defanzivne borbe – sve je tu da mesto na kome se sve dešava, mesto koje predstavlja simbol, ostane po svaku cenu sačuvano za narod. To su problemi koji, kada se radi o hiljadama ljudi koji stižu odasvuda, izgledaju nerešivi, naročito, i tim pre, što je na tom mestu država nestala. Rešiti nerešive probleme bez pomoći države, upravo to je sudbina jednog događaja, i upravo to čini da jedan narod, iznenada i na neodređeno vreme postoji tu gde je odlučio da se sakupi.

Bez komunističkog pokreta, bez komunizma. Narodni ustanak o kome govorimo je upadljivo bez partije, bez hegemonske organizacije, bez priznatog vođe. Biće vremena da se vidi da li je ova karakteristika snaga ili mana. U svakom slučaju upravo to čini da ova pobuna, u najčistijem obliku od Pariske komune, ima sve karakteristike onoga što treba nazvati komunizmom pokreta. „Komunizam“ ovde znači: zajedničko stvaranje kolektivne sudbine. Ovo „zajedničko“ ima dve naročite karakteristike. Najpre, ono je generičko, na jednom mestu predstavlja čitavo čovečanstvo. Na tom mestu ima svakakvih ljudi koji čine jedan narod, svaka reč se čuje, svaki predlog se preispituje, svaka teškoće se tretira takva kakva je. Zatim, ono prevazilazi sve velike protivrečnosti za koje država pretenduje da jedino ona može njima rukovati bez da ih ikada prevaziđe: između intelektualaca i radnika, muškaraca i žena, bogatih i siromašnih, muslimana i kopta, ljudi iz provincije i ljudi iz velikih gradova…

Iznenada se pojavljuju milioni novih mogućnosti koje se tiču ovih protivrečnosti i za koje je država slepa. Vidimo mlade lekarke iz provincije koje se brinu o povređenima u sred divlje gomile mladića, koje su smirenije nego ikada jer znaju da im niko neće taći ni pramen kose. Vidimo i organizaciju inžinjera koji se obraćaju mladićima iz predgrađa tražeći im da ostanu na mestu, da štite pokret svojom energijom u borbi. Vidimo hrišćane koji na nogama čuvaju stražu bdijući nad muslimanima povijenim u molitvi. Vidimo trgovce kako hrane nezaposlene i siromašne. Vidimo da svako priča sa svoim nepoznatim komšijom. Čitamo hiljadu objava  u kojima se život svakoga bez ostatka meša sa velikom Istorijom sviju. Skup ovih situacija i invencija konstituiše komunizam pokreta. Već dva veka jedini politički problem je sledeći: kako učiniti trajnim invencije komunizma pokreta? Samo jedan reakcionaran glas se javlja da odgovori: „to je nemoguće, čak i štetno. Uzdajmo se u državu“. Slava narodima Egipta i Tunisa koji nas podsećaju na jedini pravi politički zadatak: naspram države, organizovati vernost u komunizmu pokreta.

Ne želimo rat, ali ga se ni ne plašimo. Svuda se govorilo o pacifizmu ogromnih manifestacija, i taj mir se vezivao za ideal izborne demokratije koji je pridodat pokretu. Primetimo, međutim, da ima stotine mrtvih, i da će ih biti još svakog dana. U većini slučajeva ovi mrtvi su bili borci i mučenici inicijative, a zatim i zaštite samog pokreta. Mesta od simboličke i političke vrednosti za ustanak su morala biti branjena po cenu žestokih borbi sa policijom i vojskom ugroženih režima. I ko je, ako ne mladi iz najsiromašnijih slojeva, platio životom? Neka se „srednja klasa“ , za koju je naš neočekivani Mišel Alio-Mari (Michele Alliot-Marie) rekao da demokratski vrhunac tekuće  epohe zavisi samo od njih, priseti  da je u odsutnom momentu opstanak pobune bio garantovan samo potpunim angažmanom narodnih odreda. Nasilje u samoodbrani je neizbežno. Uostalom, ono se nastavlja, u teškim uslovima u Tunisu, i pošto su mladi provincijski aktivisti poslati nazad u svoju bedu.

Možemo li ozbiljno misliti da sve ove nebrojene inicijative i surove žrtve nemaju za cilj ništa drugo do da dovedu ljude do „izbora“ između Sulejmana i El Baradeja, kao što se kod nas žalosno prepuštamo arbitrarnom izboru između Sarkozija i Stos-Kana? Da li je to jedina lekcija ove fantastične epizode?

Ne, hiljadu puta ne! Narodi Egipta i Tunisa nam kažu: podići se, konstituisati javno mesto komunizma pokreta, braniti ga svim sredstvima stalno osmišljavajući nove etape akcije, to je realno univerzalne politike emancipacije. Naravno nisu samo zemlje arapskog sveta anti-narodne i u osnovi nelegitimne, bilo u njima izbora ili ne. Ma kakva im bila budućnost, ustanci u Egiptu i Tunisu imaju univerzalno značenje. Oni zastupaju nove mogućnosti čija je vrednost internacionalna.

Preveo: Ivan Selimbegović

Originalni članak: Le Monde, 18. 2. 2011. [1]

Izvor: Subjektica [2]



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57570

Links in this article
  [1] http://www.lemonde.fr/idees/article/2011/02/18/tunisie-egypte-quand-un-vent-d-est-balaie-l-arrogance-de-l-occident_1481712_3232.html
  [2] http://subjektica.net1zen.com/?p=237#more-237