KONTRAPUNKT

Twitter revolucija mora umreti

Bilbord / Reagovanja
Posted by kontrapunkt Feb 03, 2011 - 03:12 AM

Piše: ULISES A. MEJIAS

Da li ste ikada čuli za Leica revoluciju? Ne?

To je verovatno zato što ljudi koji ne znaju ništa o “brendiranju” insistiraju da je zovu Meksičkom revolucijom. antitwitterProcenjuje se da je dva miliona ljudi nastradalo tokom dugotrajne borbe (1910-1920) za obaranje despotske vlade i sprovođenje reforme. Ali zašto da ne preimenujemo revoluciju ne po naciji ili njenom narodu, već po “društvenom mediju” koji je imao tako veliki uticaj na stvaranje borbe koja je poznata širom sveta: fotoaparatu? Ili još bolje, hajde da nazovemo revoluciju ne po samom mediju, nego po proizvođaču fotoaparata koje su nosili ljudi poput Huga Bremea (Brehme) da bi zabeležili užase rata. Viva Leica, cabrones!



Moj sarkazam je, naravno, očigledan pokušaj da se istakne koliko je apsurdno govoriti o dešavanjima u Iranu, Tunisu, Egiptu ili bilo gde drugo kao o Twitter revoluciji, Facebook revoluciji, i tako dalje. To kako nazivamo stvari, imena koja koristimo da bismo ih identifikovali, ima neverovatnu simboličku moć, i ja, prvi, odbijam da povezujem korporativne brendove sa borbama za ljudsko dostojanstvo. Ja se slažem sa Džilijen Jorkom (Jillian York) kada kaže [1]:

“... drago mi je da su Tunižani mogli da upotrebe društvene medije da skrenu pažnju na neprilike u kojima se nalaze. Ali ja neću da obesčastim sećanje na Mohameda Bouazizija – ili 65 drugih koji su izgubili živote na ulicama boreći se za svoje ciljeve – nazivajući ovo bilo kako drugačine nego ljudskom revolucijom.”

Imajući to u vidu, ističe [2] Džos Hends (Joss Hands), čini se da ima više skepticizma za ideju da su alatke poput YouTube-a, Twitter-a i Facebook-a primarno odgovorne za izbijanje ustanka o kom je reč. Ali to nije sprečilo Internet inteligenciju da se upusti u opširne rasprave o ulozi koju tehnologija igra u ovom istorijskom razvoju događaja. Jedan tabor, u kom su ljudi poput Kleja Širkija (Clay Shirky [3]), čini se da priznaje ono što Kori Doktorov (Cory Doctorow [4]) naziva "specifičnom moći interneta da povezuje i oslobađa." Sa druge strane, autori poput Itana Cukermana (Ethan Zuckerman [5]), Malkoma Gledvela (Malcolm Gladwell [6]) i Evgenija Morozova (Evgeny Morozov [7]) su  sugerisali da premda digitalni mediji mogu igrati ulogu u organizvoanju društvenih pokreta, ne može se od njih očekivati da će izgraditi dugotrajne saveze, ili čak da će zaštiti aktiviste/kinje onda kada vlasti upotrebe ista ta sredstva za represiju nad disidentima.

suzavac

Obe strane su, možda, zašle pomalo u tehnološki determinizam – jedna ulepšavanjem učešća tehnologije, druga njenim omalovažavanjem. Istina, kao i uvek, je negde između, i filozofi tehnologije su odavno rešili spor o tome da li tehnologija oblikuje društvo (tehnološki determinizam) ili društvo oblikuje tehnologiju (kulturni materijalizam): činjenica je da se tehnologija i društvo uzajamno i kontinuirano međusobno determinišu.

Pa zašto onda slika revolucije koju su omogućili društveni mediji i dalje okupira naslove i budi interesovanje Zapadnih auditorijuma, i koje su opasnosti od upotrebe takvih slika? Ja se bojim da fama u vezi sa Twitter/Facebook/YouTube revolucijom vrši dve funkcije: prvo, ona depolitizuje naše razumevanje konflikata, i drugo, ona zataškava ulogu kapitalizma u gušenju demokratije.

Da elaboriram, disksurs revolucije društvenih medija je vid empatije usredsređene na sopstvenu ličnost putem koje zamišljamo da drugi (u ovom slučaju, muslimanski drugi) nije ništa više od projekcije naših ličnih želja, depolitizovani trenutak našeg ličnog postajanja. Koliko moćna samoafirmacija je uverenje da ljudi koji su angažovani u očajničkoj borbi za ljudsko dostojanstvo koriste iste Web 2.0 proizvode kao i mi! To da smo u stanju da formiramo ovu empatiju uglavnom na osnovu konzumerizma pokazuje obim do kog smo poverovali u poimanje da je demokratija nusprodukt medijskih proizvoda za izražavanje vlastite ličnosti, i da se korporacije koje stvaraju takve medijske proizvode nikada neće udružiti sa vlastima protiv sopstvenog naroda.

Vreme je da odbacimo tu fantaziju, i da shvatimo da iako je originalna arhitektura interneta podsticala otvorenost, ona sve više biva prvatizovana i centralizovana. Premda je tačno da internet koji kontroliše šačica medijskih konglomerata još uvek može biti upotrebljen za promociju demokratije (kao što to rade ljudi u Tunisu, Egiptu i širom sveta), mi treba da preispitamo ulogu koju će korporacije društvenih medija kao što su Facebook i Twitter igrati u tim borbama.

Najjasniji način da se razume ova uloga je jednostavno pogledati prošlu i sadašnju ulogu koju su korporacije igrale u „facilitiranju“ demokratije na drugim mestima. Razmotrite gornju sliku kanistera sa suzavcem koji je „ispaljen protiv egipćana/ki koji/e traže demokratiju.“ Na kanisteru piše Made in U.S.A.

Ali, svakako, bilo bi to ogromno preterivanje sugerisati da su ICT (informacione i komunikacione tehnologije, prim. prev.) na istom nivou kao i suzavac, zar ne? Pa, možda i ne bi. Danas, naš izvoz obuhvata ne samo naoružanje za rat i kontrolu nereda koje se koristi za održanje na vlasti korumpiranih lidera, već i sredstva internet nadzora kao što je Narusinsight, koji je proizvela Boingova podružnica i koji je koristila egipatska vlada za pronalaženje, hvatanje i „nestajanje“ disidenata.

Čak i bez navođenja primera određenih internet kompanija koje su pomagale vladama da nadziru i proganjaju sopstvene građane (Džilijen Jork dokumentuje neke od tih primera), moja poenta je prosto to da nastajuća tržišna struktura interneta preti njegovom potencijalu za upotrebu da bude upotrebljen kao sredstvo za demokratiju. Što je više monopola (tržišna struktura koju karakteriše jedan jedini prodavac) kontroliše pristup infrastrukturi, i što više monopsona (tržišna struktura koju karateriše jedan jedini kupac) kontroliše agregaciju i distribuciju sadržaja koje stvaraju korisnici, to će lakše biti vlastima da „izvuku utikač“, kao što se desilo u Egiptu.

Podsetilo me je to na prvu takozvanu internet revoluciju. Gotovo stotinu godina nakon originalne Meksičke revolucije, Zapatistična armija nacionalnog oslobođenja je pokrenula ustanak u južnom Meksiku da bi pokušala da se izbori sa nekim od nepravdi koje prva revolucija nije ispravila, i koje ostaju nerazrešene do današnjeg dana. Ali 1994, Subkomandante Markos i ostatak EZLN-a nisu imali Facebook profile, niti su koristili Twitter za komunikaciju i organizovanje. Možda bi njihov pokret bio efikasniji da su ih imali. Ili je možda bi uspeo ostane živ zbog decentralizovane prirode mreža koje su EZLN i njene pristalice koristili.

Moja poenta je sledeća: dok digitalne mreže rastu i postaju sve centralizovanije i privatizovane, one povećavaju mogućnosti za učešće, ali one takođe povećavaju nejednakost i olakšavaju vlastima da njihovu kontrolu.

Stoga, pravi izazov će biti osmisliti kako da se nastavi sa borbom nakon što mreža bude isključena. Ustvari, borba će se voditi protiv onih koji poseduju i kontrolišu mrežu. Ako se borba ne može nastaviti bez Facebooka i Twittera, onda je osuđena na propast. Ali ja pretpostavljam da narod Irana, Tunisa i Egipta (za razliku od nas) to već zna, iz čiste nužde.

Preveo: SABO TABI
Izvor: Blog ULISESA MEJIASA [8]



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57508

Links in this article
  [1] http://jilliancyork.com/2011/01/14/not-twitter-not-wikileaks-a-human-revolution/
  [2] http://plutopress.wordpress.com/2011/01/25/twitter-revolution/
  [3] http://www.foreignaffairs.com/articles/67038/clay-shirky/the-political-power-of-social-media
  [4] http://www.guardian.co.uk/technology/2011/jan/25/net-activism-delusion
  [5] http://www.foreignpolicy.com/articles/2011/01/14/the_first_twitter_revolution?page=0,0
  [6] http://www.newyorker.com/reporting/2010/10/04/101004fa_fact_gladwell
  [7] http://neteffect.foreignpolicy.com/posts/2011/01/14/first_thoughts_on_tunisia_and_the_role_of_the_internet
  [8] http://blog.ulisesmejias.com/2011/01/30/the-twitter-revolution-must-die/