KONTRAPUNKT

Kultura otpora

U fokusu / Argumenti
Posted by admin Jul 24, 2010 - 03:17 PM

culture_of_resistance 

Piše:  Ramzy Baroud [1]Counterpunch

Otpor nije grupa ljudi naložena da pravi haos. Nije ni ćelija terorista koja planira kako da sruši zgradu.

Pravi otpor je kultura.

To je kolektivni odgovor na opresiju.



Razumevanje prave prirode otpora nije lako. Nijedan članak ne može biti toliko opsežan da objasni zbog čega se ljudi, kao ljudi, opiru. Čak i kada bi to bilo moguće objasniti, mediji nisu voljni da prenose informacije koje su u suprotnosti sa mejnstrim interpretacijama nasilnog i nenasilnog otpora. Priča o Avganistanu svodi se na iste fraze: Al Kaida i Talibani. Priča o Libanu svodi se na Hezbolah. Palestinski Hamas dežurna je grupa zakleta da uništi Izrael. Svaki pokušaj da se ispriča drugačija priča ekvivalentan je simpatizerstvu prema teroristima i opravdanju nasilja.

Ustaljena zamena teza i zloupotreba termina doprinela je praktično nerazumevanju, time i nemogućnošću razrešenja krvavih sukoba.

Čak i oni koji požele da simpatišu otpor, često doprinose konfuziji. Aktivisti zapadnjačkih zemalja povode se za akademskim tumačenjima dešavanja u Palestini, Iraku, Libanu i Afganistanu. Tu su ugrađene određene ideje: samoubilačke misije su loše, nenasilje je dobro; Hamasove rakete ne valjaju, praćke su ok. Mnogi aktivisti citiraju Martin Luter Kinga, a ne i Malkom X-a. Oni će pristati na selektivno prihvatanje Gandija, ali nikako Če Gevare. Ovaj tzv. "strateški" diskurs uskraćuje stvarno razumevanje otpora - kao pojma i kao kulture.

Od redukcionističkog poimanja otpora kao nasilja i terorizma do "alternativnog" otkrića otpora kao inspirativnog i poticajnog kulturnog iskustva, otpor kao kultura je izgubljen. Ove dve isključive definicije ne nude ništa više od oskudnih depikcija. Oba primoravaju posmatrače opirućih kultura da je shvataju kao defetizam. Tako iznova slušamo iste fraze: ne, mi nismo teroristi; ne, mi nismo nasilni, mi imamo bogatu kulturu nenasilnog otpora; ne, Hamas nema veze sa Al Kaidom; ne, Hezbolah nisu iranski špijuni. Ironično, izraelski autori dužni su mnogo manje izvinjenja, iako sami često opravdavaju agresiju, odn. tumače je kao otpor agresiji. Ironija je što, umesto da ljudi pokušaju da shvate razloge otpora, pokušavaju da spreče otpor kao pojavu.

Misleći da je otpor kultura, pozivam se na definiciju Edward Saida "kultura je način borbe protiv uništenja i izumiranja". Kada takva kultura postoji, to nije skim ili politička šema. Niti je sadistički brutalna. Odluke da se koristi ili ne koristi oružana borba, da se napadaju ili ne napadaju civili, da se sarađuje sa stranim elementima ili ne, čisto su strateške. One nemaju veze sa kulturom otpora. Insinuacije na vezu kulture i strategije otpora čiste su manipulacije.

Ako je otpor "akcija oponiranja nečemu što ne odobravamo i sa čim se ne slažemo", onda se kultura otpora pojavljuje kada čitava jedna kultura dođe do kolektivne odluke da se opire takvom elementu - a često je to okupacija. Ovo nije kalkulantska odluka. Ona je stvorena kroz dug proces interakcije samosvesti, samopotvrđenja, tradicije, kolektivnog iskustva, simbolike i drugih faktora. To može da bude i nešto novo u odnosu na istorijska kulturna previranja, ali je praktično interni proces.

Skoro kao hemijska reakcija, samo mnogo komplikovanija, zato što je nije moguće rastaviti na osnovne elemente. Kao što je nije lako shvatiti, nije ju lako ni iskoreniti. Na taj način sam pokušao da objasnim prvi palestinski ustanak 1987. godine, koji sam proživeo u Gazi:

"Nije lako izdvojiti tačne datume i događaje koji su potakli određenu revoluciju. Izvorna kolektivna pobuna ne može biti racionalizovana putem koherentne i diskretne logike fizičkih zakona univerzuma; pre će to biti kulminacija iskustava koje ujedinjuje individue u kolektiv, njihove svesti u potsvest, ujedinjuje njihove veze i odnose sa okolinom, težeći da, u jednom trenutku, eksplodiraju na način koji ne može biti sprečen."
(iz knjige: "Moj otac je bio borac za slobodu: Neispričana priča o Gazi")

Okupatori teže da se izbore sa popularnim otporom na nekoliko načina. Jedan od njih je primena nasilja sa ciljem da se dezorijentiše, uništi i ponovo izgradi nacion, po željenom obliku (vidi: "Doktrina šoka" Naomi Klajn). Drugi pristup je da se oslabe komponente koje kulturi daju njen jedinstven identitet i unutrašnju snagu - na taj način uklanjajući joj mogućnosti otpora. Prvi način podrazumeva moć oružja, drugi način može da se sprovede sredstvima soft kontrole. Mnoge nacije "trećeg sveta" koje se diče svojim suverenitetom i nezavisnošću zapravo, zbog fragmentirane i nadjačane kulture - putem globalizacije - nisu u stanju da shvate širinu svoje tragedije i zavisnosti. Drugi, koji su pod okupacijom, često poseduju kulturu otpora koja potpuno onemogućava okupatore da sprovedu svoje željene ciljeve.

U Gazi, Palestini, dok mediji neprekidno pričaju o raketama i bezbednosti Izraela, i beskrajno debatuju ko je odgovoran za držanje Palestinaca kao talaca, niko ne obraća pažnju na decu koja žive u šatorima pored kuća koje su srušene u izraelskim napadima. Ova deca učestvuju u istom kultunom otporu kojem Gaza svedoči već šest decenija. U sveskama crtaju borce sa puškama, decu sa praćkama, žene sa zastavama, i okupatorske tenkove i avione, i grobove na kojima piše "mučenik", i uništene domove. Tu je i reč "pobeda" stalno prisutna.

Kada sam bio u Iraku, video sam slične verzije dečjih crteža. Nisam još video crteže Afganske dece, ali lako mogu pretpostaviti o čemu se radi.

Izvor: Netizen radio [2] 



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57213

Links in this article
  [1] http://www.counterpunch.org/baroud07152010.html
  [2] http://www.net1zen.com/?p=1450