KONTRAPUNKT

Šta imamo iskreno da kažemo o onome što se desilo u sredu?

Bilbord / Reagovanja
Posted by admin Maj 09, 2010 - 09:10 PM

street_fight

Objavljen u petak, 7. maja, 2010, ovaj tekst sumira neka inicijalna razmišljanja određenih osoba iz “Okupiranog Londona” o tragičnim zbivanjima do kojih je došlo u sredu (5. maja 2010.).

 

Šta ono što se desilo u sredu (5. 5.) stvarno znači za anarhistički/antiautoritarni pokret? Kako se odnosimo prema smrti ovo troje ljudi - bez obzira na to ko ih je prouzrokovao? Kako se prema tome odnosimo kao ljudi i kao pojedinci/ke angažovani u borbi? Mi, koji ne prihvatamo da postoje stvari poput "izolovanih incidenata" (policijske ili državne brutalnosti) i koji upiremo prstom, svakodnevno, na nasilje koje vrši država i kapitalistički sistem. Mi, koji imamo hrabrosti da stvari nazivamo njihovim imenom; mi koji razotkrivamo one koji u policijskim stanicama muče migrante ili one koji se u glamuroznim kancelarijama i tv studijima igraju sa našim životima. Pa, šta imamo sad da kažemo?



Mogli bismo da se krijemo iza saopštenja Sindikata bankasrkih radnika (OTOE) ili iza optužbi zaposlenih u filijali [spaljene] banke; ili bismo mogli da se držimo činjenice da su preminuli bili primorani da ostanu u zgradi bez protivpožarne zaštite -- i zaključani, šta više. Mogli bismo da se držimo toga koliko đubre je Vgenopoulos, vlasnik banke; ili kako će ovaj tragični incident biti upotrebljen za pokretanje represije bez presedana. Ko god (se usudio da) prođe Egzarhijom u sredu noću sve mu/joj je jasno. Ali nije u tome stvar.

 

Stvar je u tome da vidimo koliko deo odgovornosti pada na nas, na sve nas. Svi smo mi zajedno odgovorni. Da, u pravu smo što se svim svojim snagama borimo protiv nepravednih mera koje su nam nametnute; u pravu smo što posvećujemo svu svoju snagu i kreativnost ostvarenju boljeg sveta. Ali kao politička bića, mi smo jednako odgovorni za svaki od naših politčkih izbora, zbog sredstva koja smo usvojili i zbog našeg ćutanja svakog puta kada nismo priznali naše slabosti i naše greške. Mi, koji ne podilazimo narodu da bismo dobili glasove, mi koji nemamo interesa u eksploatisanju bilo koga, kadri smo, pod ovim tragičnim okolnostima, da budemo iskreni prema sebi i onima oko nas.

U ovom trenutku grčki anarhistički pokret je u stanju potpune utrnulosti. Zato što je pod pritiskom da izvrši ozbiljnu samokritiku koja će boleti. S one strane užasne činjenice da su poginuli ljudi koji su na "našoj strani", strani radnika/ca - radnika/ca koji/e se nalaze u ekstremno teškim uslovima i koji/e bi vrlo verovatno odabrali/e da koračaju rame uz rame sa nama samo da su im prilike na radnom mestu drugačije -- povrh toga, suočeni smo takođe sa demonstrant/ima koji ugrožva/ju tuđe živote. Čak iako (i u to nema sumnje) nije postojala namera da se izvrši ubistvo, to je suštinsko pitanje u vezi s kojim se mnogo toga može reći - razmatranje ciljeva koje smo postavili i sredstava [njihovog ostvarenja] koje biramo.

Incident se nije desio noću, tokom neke akcije sabotaže. Desio se tokom najvećih demonstracija u novijoj grčkoj istoriji. I baš tu iskrsavaju bolna pitanja: sve u svemu, na demonstracijama od oko 150-200.000 ljudi, bez presedana u poslednjih nekoliko godina, da li stvarno postoji potreba za nekakvim "dodatnim" nasiljem? Kada vidite hiljade ljudi koji uzvikuju "spali, spali parlament" i psuju pandure, da li još jedna spaljena banka stvarno ima šta da donese pokretu?

Kada pokret postane masovan -- kao na primer u decembru 2008. -- šta određena akcija može da donese, ako ta akcija pređe granice koje društvo može da prihvati (barem u sadašnjem trenutku), ili ako ta akcija ugrozi živote ljudi?

 

Kada izađemo na ulice mi smo jedno sa ljudima oko nas; mi smo uz njih, na njihovoj strani, sa njima -- to jest, na kraju krajeva, zašto se mučimo sa pisanjem tekstova i postera -- i naše učešće je samo jedan parametar u okupljenom mnoštvu. Došlo je vreme da iskreno progovorimo o nasilju i da kritički preispitamo određenu kulturu nasilja koja formirana tokom poslednjih nekoliko godina. Naš pokret nije ojačan zahvaljujući povremenoj upotrebi dinamičkih sredstava nego zbog svoje političke artikulacije. Decembar 2008. nije postao istorijski zato što su hiljade ljudi bacale kamenice i molotovljeve koktele, već uglavnom zbog svojih političkih i društvenih karakteristika -- i svog bogatog nasleđa na tom nivou. Naravno mi odgovaramo na nasilje koje se vrši nad nama, i opet od nas se zauzvrat traži da govorimo o našim politčkim izborima kao i sredstvima koja smo usvojili, priznajući naše - i njihove - limite. Kada pričamo o slobodi, to znači da mi u svakom trenutku dovodimo u pitanje ono što smo juče uzimali zdravo za gotovo. Da smo spremni da idemo do kraja i, izbegavajući klišeizirane političke fraze, da pogledamo stvari pravo u oči, onakve kakve su. Jasno je da pošto ne smatramo da je nasilje samo sebi svrha, ne bi trebalo da dopistimo da ono zaseni političku dimenziju naših akcija. Mi niti smo ubice niti sveci. Mi smo deo društvenog pokreta, sa našim slabostima i našim greškama. Danas, umesto da se osećamo jačim nakon impozantnih demonstracija mi se osećamo utrnulo, u najmanju ruku. To samo po sebi mnogo govori. Mi moramo da preokrenemo ovo tragično iskustvo u dobinsko preispitivanje naših uverenja i motiva i da jedni druge inspirišemo pošto na kraju krajeva, svi mi delamo na osnovu naše svesti. A kultivacija te kolektivne svesti je ono što je u pitanju.

Izvor: After The Greek Riots  [1]
Prevod: KOTRAPUNKT

  • Povezano: Službenik spaljene banke govori o večeras tragično nastradalima u Atini - molimo vas prosledite dalje [2]


This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57079

Links in this article
  [1] http://www.occupiedlondon.org/blog/
  [2] http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=57073