KONTRAPUNKT

Jačanje anarhističke rodne analize: lekcije transfeminističkog pokreta

Bilbord / Argumenti
Posted by admin Mar 14, 2010 - 05:20 PM

transfeminism

Piše: J. Rogue - Common Action, Workers Solidarity Alliance

Transfeminizam je proistekao iz kritike mejnstrim i radikalnih feminističkih pokreta. Feministički pokret ima istoriju internih hijerarhija. Puno je primera obojenih žena, žena iz radničke klase, lezbejki i drugih koje su istupale protiv težnje ženskih pokreta kojima dominiraju bele i imućne žene da ih ućutkaju i zanemare njihove potrebe. Umesto poštovanja tih marginalizovanih glasova, mejnstrim feministički pokret je na prvo mesto stavio borbe za ona prava koja su prevashodno u interesu imućnih žena. Pošto se feministički pokret u celini nije rešio tih hijerarhijskih tendencija, razne grupe su nastavile da glasno govore o sopstvenoj marginalizaciji - a pre svih, transrodne žene. Proces razvijanja šireg razumevanja sistema opresije i načina na koji oni ostvaruju međusobnu interakciju unapredio je feminizam i ključ je za izgradnju teorije anarhističkog feminizma. 



Transfeminizam se naslanja na rad koji je proistekao iz multirasnog feminističkog pokreta, a posebno na rad crnačkih feministkinja. Često se dešava da, kada je suočen sa optužbama za rasizam, klasizam, ili homofobiju, ženski pokret odbacuje ova pitanja kao raskolnička. Istaknutija mišljenja promovišu ideju homogenog „univerzalnog ženskog iskustva", koje, pošto počiva na sličnostima među ženama, teoretski promoviše osećaj za sestrinstvo. U stvarnosti, to znači ograničavanje definicije „žene" i nastojanje da se sve žene uklope u kalup koji odslikava dominantnu demografiju ženskog pokreta: bele, imućne, heteroseksualne, i bez posebnih potreba (non-disabled). Ova „policijska kontrola" (policing) identiteta, bilo svesna ili ne, dodatno osnažuje sisteme opresije i eksploatacije. Kada su ovaj kalup dovele pitanje žene koje se ne uklapaju u njega, često su bile optuživane za raskolništvo i nelojalnost sestrinstvu. Hijerarhija ženskosti (womanhood) koju su stvorili ženski pokreti odslikava, na mnoge načine, dominantnu kulturu rasizma, kapitalizma i heteronormativnosti.

Mejnstrim feminističke organizacije pokušavaju da pronađu zajedničku osnovu svih žena, i zato se usredsređuju na one stvari za koje najglasnije članice odluče da su „ženska pitanja" - kao da ženska iskustva postoje u vakuumu mimo drugih oblika opresije i eksploatacije. Međutim, koristeći se intersekcionim pristupom, koji su zagovarali multirasni feminizam i transfeminizam prilikom analiziranja i organizovanja u vezi sa opresijom, pruža nam se mogućnost da razmotrimo ove razlike umesto da ih odbacimo. Multirasni feministički pokret je razvio ovaj pristup, po kome ne možete da govorite o položaju žena a da takođe ne govorite o njihovoj klasi, rasi, seksualnosti, sposobnosti, i svim drugim aspektima njihovog identiteta i iskustava. Oni su blisko povezani i osnažuju jedni druge, tako da pokušaj njihovog zasebnog tretiranja (npr. „seksizam" odvojeno od rasizma, kapitalizma itd.) ne vodi jasnom shvatanju patrijarhalnog sistema. To je u skladu sa anarhističkim gledištem po kome se moramo istovremeno boriti protiv svih oblika hijerarhije, opresije i eksploatacije; ukidanje kapitalizma i države nam ne garantuje da će na volšeban način nestati [ideologija] superiornosti bele rase i patrijarhat.

Sa ovom pretpostavkom „univerzalnog ženskog iskustva" povezana je ideja da će ukoliko se okruži sa onima koje otelovljuju tu „univerzalnu" ženu, žena biti bezbedna od [uticaja] patrijarhata i opresije. Koncept „ženskih bezbednih prostora" (koji su namenjeni isključivo ženama) potiču iz vremena ranog lezbejskog pokreta, koji su uglavnom činile bele žene iz srednje klase kojima je pitaje seksizma bilo prioritetnije u odnosu na druge oblike opresije. Ovo poimanje po kome je prostor koji u potpunosti pripada ženama inherentno bezbedan ne samo da zanemaruje intimno nasilje do kog može doći među ženama, već takođe ignoriše ili umanjuje značaj drugim vrstama nasilja koje žene mogu iskusiti; rasizmu, siromaštvu, zatvaranju i drugim oblicima državne, ekonomske i društvene brutalnosti.

Transfeministički manifest kaže: „Transfeminizam veruje da možemo konstruisati sopstvene rodne identitete na osnovu onog što osećamo pravim, ugodnim i iskrenim dok živimo i imamo odnose sa drugima unutar datih društvenih i kulturnih granica. (1)" Ideja da je rod društveni konstrukt ključni je koncept transfeminizma, a takođe i esencijalna (slučajna igra reči) za anarhistički pristup feminizmu. Transfeminizam takođe kritikuje ideju „univerzalnog ženskog iskustva" i istupa protiv biološki esencijalističkog gledišta po kome je rod određene osobe determinisan njenim/njegovim genitalijama. Drugi feminizmi su usvojili esencijalistički argument, smatrajući da je ideja „ženskog jedinstva" počivan na istovetnosti, nekoj vrsti jezgra „ženskosti". Ova definicija žene se uglavnom oslanja na ono što je između nogu određene osobe. Pa ipak, šta konkretno u vezi sa definicijom žene je svojstveno dvama X hromozomima? Ako je [žena] definisana kao neko ko ima matericu, da li to znači da su žene koje su imale histerektomiju na neki način manje od žene? Možda, ako svedemo definiciju „žene" na ulogu rađanja dece. No, očigledno je da se to poprilično kosi sa feminizmom. Rodne uloge su dugo bile predmet kritičkih razmatranja u radikalnim zajednicama. Ideja da su žene rođene da budu majke, da su osetljivije i miroljubive, da su predodređene da nose ružičastu boju i ostali stereotipi koji postoje društveno su konstruisani, a ne biološki. Ako (represivne) rodne uloge ne određuju ono što žena jeste, i ukoliko organi sa kojima je neko rođen ne određuju ni rod, sledeći logični korak je priznati da rod jedino mogu odrediti pojedinci/ke, za sebe. Premda ovaj koncept može neke navesti na paniku, to ga ne čini ništa manje legitimnim kada je u pitanju legitimitet identiteta određene osobe.

Važno je istaći da nisu svi transrodni ljudi odabrali fizičku tranziciju, i da odluka da se to učini ili ne pripada samoj transrodnoj osobi. Ta odluka je izrazito lične prirode i uglavnom je nebitna za teorijske koncepcije roda. Mnogo je razloga za fizičku promenu nečijeg tela, od šišanja do uzimanja hormona. Među tim razlozima može biti potreba da se ulakša život u svetu koji ima tako striktne definicije muškog i ženskog. Takođe, može vam se desiti da se pogledati u ogledalu i da s one strane granica (popularnog shvatanja) roda vidte rod koji osećate iznutra. Svakako, za neke, to je uverenje da je rod određen fizičkom konstrukcijom nečijih genitalija. Ali umesto da zaključujemo na osnovu spekulacija o motivima ličnih odluka trans ljudi (kao da ih nema mnogo i da se međusobno ne razlikuju), produktivnije je misliti o izazovu ideji da je biologija sudbina.

Do danas, rod i feministička teorija koja uključuje trans iskustva egzistira gotovo isključivo u akademskim krugovima. Na terenu je jako malo intelektualaca iz radničke klase, i akademski jezik koji se koristi nije naročito pristupačan prosečnoj osobi. To je nesrećna okolnost, pošto se pitanja kojima se transfeminizam bavi tiču svih ljudi. Kapitalizam, rasizam, država, patrijarhat i medicinsko polje posreduju način na koji svako od nas doživljava rod. Postoji značajna količina prinude koja se vrši od strane tih institucija radi konsolidacije ljudskih iskustava, što važi za sve, podjednako i za trans i za netrans osobe. Kapitalizam i država igraju izrazito direktnu ulogu u iskustvima trans ljudi. Dostupnost hormona i hirurških operacija, ukoliko ih neko želi, ne košta malo, i ljudi su često primorani da udovoljavaju birokratskim hirovima ne bi li ih dobili. Disproporcionalno je veća verovatnoća da će trans ljudi biti iz radničke i podklasa (underclass). Ipak, u radikalnim kvir i transfeminističkim zajednicama, iako može doći do rasprave na temu klase, obično se diskutuje o identitetu - i zastupa „antiklasistička" politika, ali ne nužno i antikapitalistička.

Koncepti koje zastupa transfeminizam nam pomažu da razumemo rod, ali postoji potreba da se teorija oslobodi akademskih krugova i da razvije praksu među radničkom klasom i društvenim pokretima. To ne znači da ne postoje primeri transfeminističkog organizovanja, već pre da postoji potreba za inkorporiranjem transfeminističkih principa u pokrete široke baze. Čak i gej i lezbejski pokret imaju istoriju zanemraivanja trans osoba. Na primer, Zakon o nediskriminaciji prilikom zapošljavanja (Employment Non-Discrimination Act) ne štiti rodni identitet. Opet se susrećemo sa hijerarhijom važnosti; gej i lezbejski pokret pravi kompromise (žrtvujući trans ljude), umesto da primeni inkluzivnu strategiju oslobođenja. Često se oseća „nedostatak oslobođenja" unutar reformističkih društvenih pokreta, osećanje da su mogućnosti za slobodu tako ograničene da se za komad kolača moramo boriti sa drugim marginalizovanim grupama. To je u direktnoj suprotnosti sa intersekcionim konceptom, jer često od ljudi zahteva da izdaju jedan aspekt svog identiteta da bi drugom dali politički prioritet. Kako se od nekoga može očekivati angažovanje u borbi protiv rodne opresije ako ona [borba, prm. prev.] ignoriše ili pogoršava njegovu/njenu radikalnu opresiju? Gde prestaje jedan aspekt identiteta i iskustava tih osoba i počinje drugi? Anarhizam nudi moguće društvo u kom je oslobođenje sve samo ne deficitarno. On pruža teorijski okvir koji zahteva kraj svim hijerarhijama, i, kao što kaže Marta Eklsberg (Martha Ackelsberg): „On nudi pogled na prirodu i proces društvene revolucionarne transformacije (npr. insistiranje na usklađenosti sredstava i ciljeva, i na kritičnom značaju ekonomskih pitanja, ali i na tome da ona nisu jedini izvor hijerarhijskih odnosa moći) koji može biti izuzetno važan za emancipaciju žena. (2)"

Anarhisti i anarhistkinje treba da razvijaju teoriju radničke klase koja uključuje svest o njenoj raznolikosti. Anarhistički pokret može imati koristi od razvoja radničkog, anarhističkog pristupa rodnim pitanjima koji uključuje lekcije transfeminizma i intersekcionalnosti. Nije to toliko pitanje zahtevanja od anarhista/kinja da se aktiviraju u transfeminističkom pokretu koliko postoji potreba da sledimo primer Mujeres Libres i da u svoje organizanizovanje unutar radničke klase i društvenih pokreta integrišemo principe (trans)feminizma. Dalji razvoj savremene anarhističke teorije roda koja počiva na radničkoj klasi zahteva realno i integrisano razumevanje transfeminizma.

Ovaj članak ne razmatra drugi važan koncept: ideju da je biološki pol takođe donekle društveno konstruisan. S obzirom na široku rasprostranjenost interseksualnih osoba, vredi izvršiti ponovnu procenu postojanja samo dva navodna biološka pola. No to je čitava dodatna rasprava, i traži dodatno istraživanje. Preporučeni sajtovi za više informacija su http://www.isna.org i www.eminism.org.

Beleške

  1. The Transfeminist Manifesto by Emi Koyama (2000)
  2. Lessons from the Free Women of Spain an interiview with Martha Ackelsberg by Geert Dhont (2004)

Povezano:

  1. Transfeministički manifest, Emi Kojama [1]


Izvor: Runagate Rampant [2]
Prevod: KONTRAPUNKT



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=56992

Links in this article
  [1] http://queerbeograd.org/itaonica-mainmenu-64/feminizamanarhizam-mainmenu-33/91-transfeministi-ki-manifest
  [2] http://jenrogue.wordpress.com/2009/06/22/strengthening-anarchisms-gender-analysis/