KONTRAPUNKT

Istinu na sunce

U fokusu / Argumenti
Posted by KJG Okt 14, 2009 - 02:06 PM

liberalfascism

 piše: Nebojša Milikić

"... A neretko je pozadina ovakvih tumačenja skretanje iracionalnosti sistema (kapitalističkog) na iracionalnost pojedinca"

...i grupa, dodao bih na ovaj citat iz knjige Todora Kuljića "Fašizam". Ovaj post je ionako pokušaj implementacije analiza izvedenih u toj knjizi na današnje i ovdašnje uslove i događanja. Izvinjavam se unapred što neću na svakom mestu obeležiti citate ili aluzije, jer često nema ni potrebe - toliko se verno iščitavaju u današnjim okolnostima.



Pravni put sa Pekićem na jutrenje

Odskora se na Radiju B92 ponovo može čuti džingl sa citatom dela nekog spisa Borislava Pekića, u kome ugledni pisac narodski filozofira na temu dostupnosti prava i pravde. Pretpostavljam da se kritičniji slušalac ne može načuditi u čemu je takva filozofija snishodljivija i poniznija - u pogledu tumačenja samog prava na pravdu, u neveri u ostvarivost javnog interesa ljudi a time i dostojanstva zajednice koju čine ili u procenjivanju ne-uloge i ne-mogućnosti pojedinca u takvim istorijskim okolnostima. Možemo pretpostaviti da je ovakva smesa mislilačkog cinizma i pripovedačke rečitosti paradigma ne-poverenja demokratskog građanstva u sopstvene ideale, koji se ogledaju u: priželjkivanju monopola na pravdu ("da je mi delimo"), apologiji moći i značaju količine novca za količinu pravde ("ukoliko ga imamo puno") ili u pseudopuritanskoj izolaciji od životne zbilje i pravde koja se u njoj procesira ("da nam ne bude potrebna"). U zagradama su citati iz pomenutog džingla.

Odakle ovako slabašna vera korifeja ovdašnje demokratske misli u dostupnost i ostvarivost pravde? Da li je to plod životnog iskustva? Praktičnih uverenja, stečenih vaspitanjem i obrazovanjem? Razumljivog oportunizma? Najverovatnije svega toga zajedno. U trenucima kada se nakon izliva pseudo-ne-institucionalnog nasilja na ulicama Beograda građanske snage panično pozivaju na pravo i pravdu, treba imati u vidu ovakav njihov mogući paradigmatičan i pragmatičan, anti-konstitucionalan i neprincipijelan odnos prema istima.

Parada istosti

Uz potpuno razumevanje za potrebu da se odupru diskriminaciji kojoj su neprekidno i sistematski izloženi, možemo zaključiti da naši homo i biseksualno nastrojeni sugrađani i sugrađanke pokušavaju putem parade ponosa da istovremeno demonstriraju pravo na svoju posebnost i pravo na svoju ravnopravnost. Ovaj mix kao da ima sasvim logičan smisao na "policy" ili, da kažemo, zakonskom nivou, a relativno drugačiji i čak kontraproduktivan na političkom i ideološkom. Da bi razmotrili takvu moguću prirodu jedne aktivističke pozicije, pogledajmo stvari iz drugog a srodnog ugla. Jedan od slogana kojima se često ilustruju ovakve i slične policy (tj. mere) za odbranu ljudskih prava je i onaj: SVI RAZLIČITI , SVI JEDNAKI. Nakon opšteg usvajanja ove logike na nivou zakonskih mera, na policy nivou, na nivou borbe protiv diskriminacije, protiv koga niko dobronameran i razuman naravno ne može imati ništa protiv, moramo razmisliti šta nam implicitno može poručiti ova parola na političkom i ideološkom planu? Da li da su različitosti kao opšte ili kao konkretne kategorije, uvek zanemarljive i da treba da se razumeju kao potencijalna ili suštinska jednakost? U slučaju neodržane parade na primer, moramo se prvo zapitati o kojoj različitosti se tu uopšte radi, jer aktivisti organizacija koje su paradu pokušale da izvedu upravo tvrde da homoseksualci nisu ni po čemu suštinskom različiti, da su potpuno obični, normalni ljudi, sa seksualnim i rodnim opredeljenjem koje je karakteristično za najmanje 10-15 % svetske populacije. Ako radi razumevanja svih mogućih pa i onih neželjenih konotacija pomenutog slogana ili jednačine, umesto reči "različitost" namerno i tendenciozno upotrebimo reč nejednakost, a umesto reči "jednakost" upotrebimo reč istost, dobićemo sledeću, navodnu i artificijelnu ali ipak latentno prisutnu i naziruću tezu: svi nejednaki - svi isti.

Ako nadalje razmotrimo samu buržoasku definiciju jednakosti, ona se tiče jednakosti pred zakonom, koji naravno konstituiše, piše, održava i reprodukuje ta ista buržoazija, u svom i ekonomskom interesu vladajuće elite. Nedavno je direktor ovdašnje ugledne nevladine organizacije za ljudska prava, u radio intervjuu za Kažiprst, pomenuo jednakost prvo kao opštu humanističku kategoriju, ali se odmah sam kao malo i prekorio, da bi pokajnički podvukao da kad kaže jednakost misli na "jednakost pred zakonom". Ne znam da li ima potrebe ponoviti čuvenu definiciju od A. France-a, da je to jednakost pred onim zakonom koji podjednako zabranjuje bogatom i siromašnom da kradu hleb a dozvoljava im da spavaju ispod mosta. U svakom slučaju, takav zakon i ta pravda uglavnom sankcionišu i potiskuju one manifestacije antagonizama koji se pojavljuju na površini društvene stvarnosti a obezbeđuju siguran opstanak i razvoj onih antagonizama koji i čine siromaha siromahom a bogataša bogatašem, dakle ekonomskih a u užem smislu - svojinskih odnosa.

U datim istorijskim okolnostima jasno je da tu nikakve suštinske jednakosti ni ne može biti, pogotovo ne u deljenju pravde. To je možda na vreme saznao i g. Pekić pa se zato iste i odriče. Sva tri njegova premudra očinska saveta tiču se u stvari onih koji mogu imati novac, moć ili društveni položaj koji ih praktično čini kvalifikovanim da su nezainteresovani za pravo i pravdu, dakle položaj onih koji nemaju potrebe da kradu hleb a nemaju potrebe ni da spavaju ispod mosta, iako im je to zakonom zabranjeno ili dozvoljeno. Nerazgovetno ekspertsko mrmljanje o krizi kapitalizma, jasno svedoči da što se tzv. buržoaske inteligencije tiče, ova konstelacija nije još ničim dovedena u pitanje. Na BBC World Debate u nedelju 4. oktobra mogli smo da vidimo na delu potpunu nemoć uglednog ekspertskog tima da artikuliše, definiše, objasni odvijanje i "upravljanje" krizom. Osim simptomatične izjave jednog od ambicioznijih diskutanata da je ekonomska kriza izazvana "političkim ciljem omogućavanja privatnog rešavanja javnih stambenih problema", malo je šta moglo da se čuje. (Interesantno je ovde napomenuti da je kapitalizam posrnuo na mestu na kome je socijalizam relativno uspeo - u polju stambene politike). Isti govornik je inače postao poznat kao istoričar ekonomije po svom opisu istorije kapitalizma kao nečega što nema nikakve veze sa mirnim progresivnim ravojem već pre sa posrtanjima i sunovratima, grozničavim pentranjima po tuđim leđima i ramenima da bi se palo pod nečije čizme ili gusenice.

Aktivisti liberalizma a time posredno i liberalnog kapitalizma, nalaze se, možda i ne sluteći, na strani te filozofije. Oni naivno i čak simpatično, poput zaista najobičnijeg sveta koji na nekoj državnoj paradi slavi svoju posebnost ali i pokornost vladajućem režimu, insistiraju na jednakosti u različitosti - i to isključivo u domenu identiteta. Znajući da su parade ponosa nastale kao plod grass root borbe homoseksualno nastrojenih Amerikanaca i Amerikanki za prava upravo i bukvalno na policy nivou (jer je takve osobe čak i policija u US zdušno nipodaštavala ili čak rutinski maltretirala dok se nisu izborili za bezbedno javno postojanje i pojavljivanje), možemo samo podržati njihovu borbu za jednakost pred zakonom i u javnosti. Problem nastaje kad se ovaj, "policy" nivo njihovog opravdanog zahteva, sam od sebe iščita u političkom i ideološkom polju. Jedno moguće i problemsko iščitavanje je da se paradom ponosa u političkom smislu zastupa neka partikularna jednakost a koja teži opštem standardu, u ovom slučaju konkretno jednakosti u pravu na javno ispoljavanje identiteta. Shodno takvom zahtevu a u odnosu na ovde predstavljene konotacije svake pa i aktivističke politike, zakon bi trebao da podjednako zabranjuje gej i strejt bogatoj osobi da spava ispod mosta kao i gej ili strejt siromašnoj osobi da krade hleb. To je dakle sa jedne strane nesporno pravedna težnja da se izbori ravnopravnost na nivou mera koje država preduzima ili treba da preduzima na zaštiti pojedinca od diskriminacije na zakonskom i "policy" nivou, a sa druge ona ima poprilično konfuzan ili barem nedovoljno razmotren politički smisao i značaj.

Pod čizmama poretka

Nacionalistički i revizionistički obrazovni i program (koji je, da podsetimo, uveden u ovdašnje školstvo uglavnom još u mandatu jednog uglednog člana Građanskog saveza), u sprezi sa tranzicijskim osiromašenjem svake vrste, intelektualnim, ekonomskim, političkim, nudi samo jedan odgovor na ovako tumačen zahtev: ako je jedina ponuđena jednakost ona u polju identiteta, onda je "najekonomičnije" i "najnormalnije" tražiti mere koje će obezbediti da svi budu jednaki "u" navodno dominantnijem tj. u najrepresivnijem identitetu - onom nacionalnom. Kako država i pored naklonosti ovakvom konceptu identiteta (jer je država srpskog naroda), nema pravo da ga baš otvoreno sprovodi u praksu, javlja se narodni pokret za represivne mere protiv "odnarođenja" države i društva. U datim okolnostima, stvari od ove tačke nadalje postaju eksplozivne, masovne i tugaljive. Država, znajući da je sama nadahnula omladinu isključivim nacionalizmom u kombinaciji sa ekonomizmom (srpska država srpskom narodu a onda u njoj gledaj isključivo svoja posla), uzdržava se od sopstvenih ingerencija i delegira razjarenu dobrovoljačku parapoliciju da patrolira ulicama - ionako je mnogo jefitnija i puna entuzijazma, za razliku od one službene.

Protivnici parade ponosa su dnevna koalicija domaćinskog kapitala, konzervativne intelektualne desnice (koju se razlikuje od liberalne intelektualne desnice po tome što ne nastupa u Peščaniku), refeudalizovane crkvene hijerarhije, delova srednje klase u panici pred ekonomskom krizom (setimo se samo izjave uglednog publiciste i književnog kritičara i to baš u Peščaniku: Ma boli me .... za tu vašu gej paradu, nemam šta da jedem bre!!!) i deklasiranog radništva u očaju zbog postojećih i nadolazećih efekata krize a i zbog same panike srednjeg sloja. Dakle, to je klasni savez onih koji imaju novac i moć da kupe pravdu, onih koji posreduju u tumačenju, uskraćivanju ili udeljivanju prava i pravde (srednje klase na državnim položajima), onih kojima pravda nije ni potrebna - crkvi koja je van zakona... i, naravno, onih kojima je pravda najpotrebnija ali se konstitucionalnim ili običnim terorom i demagogijom odlučuju od nje - fašizovana eksploatisana klasa čija se frustracija opštom diskriminacijom i nejednakošću pretvara u budalasti ali opasni gnev prema (navodno) kulturno različitima.

Kako se šareni skup oponenata paradi ponosa pretvorio u opštenarodnu paradu poniznosti

Zbog težnje pojedinca da se nekako izuzme iz pomenute panike, na delu je klasični mehanizam fašističke opresije: poricanje problema u realnosti tako što se potiskuju u svesti. Za razliku od deklasiranih, koji otvoreno i nasilnički izražavaju iracionalni gnev zbog iracionalnog pritiska, intelektualna elita ističe se elegancijom u potiskivanju. Na nekoliko žalostivih protestnih skupova i tribina u Beogradu, u specijalnim emisijama i debatama, nije se mogla čuti neka ozbiljnija reč o genezi ovakvih događaja - samo kuknjava nad posledicama. Ugledni kustos u elitnom državnom muzeju, u izjavi za 24 sata, komentariše siledžijsku i podmuklu zabranu izložbe Biljane Cincarević kao neku vrstu ultimatuma javnosti i pojedincima - prisile na autocenzuru. Pritom je, začuđujuće, sama ta izjava autocenzurisana, delom zbog činjenice da se dotični predstavlja nepotpuno, kao istoričar umetnosti, ne i kao državni službenik, a delom zbog činjenice da je u takvoj situaciji jedina smislena i uopšte minimalno savesna, ekspertska pa i službena izjava, npr. ona(kva) da u svakoj krizi kapitalizma, dotle uspešno zataškano ekonomsko varvarstvo isplivava na kulturalizovanu, uglađenu i nalickanu površinu, na kojoj se, indirektno ali ipak na bazi ekonomske potlačenosti, šepure izražajne i stvaralačke slobode. Kulturna beda i siromaštvo većine populacije, koje su nusprodukt opresije kapitalističkih proizvodnih odnosa, udaraju nasumice i da tako kažemo ludistički, u kulturnu sofisticiranost i "bogatstvo" intelektualno podgojenih viših srednjih slojeva. To se ne dešava prvi put u ovdašnjem i širem okruženju i tim je čudnije da oni kojih se to najviše tiče, daju sasvim polovična objašnjenja ovako neuralgične situacije. Poznati i svima simpatični filozof, teoretičar psihoanalize i umetnik, na tribini u Ateljeu 212 (sudeći po prikazu te tribine u Danasu), lamentira nad činjenicom da izgleda nema načina da se buržoaska kultura emancipuje od simptoma imanentno fašističke prirode, zbog koje se (imanentnosti) inače često i smatra da neko može da bude i dobar fašista i dobar umetnik. Kao, Evropa eto ne zna šta će sa Drugim svetskim ratom... kao da Dan pobede nad fašizmom nije gurnut pod tepih evropskog ekonomskog progresa, tihim ujedinjenjem sa danom oformljenja Evropske zajednice za ugalj i čelik (9. maja se ustvari, kao Dan Evrope, slave istovremeno tako podjednako važni događaji kao što je kapitulacija Hitlerove Nemačke i osnivanje pomenute zajednice). Razmećući se pred konstipativnom gradskom publikom terminima emancipacije, pozivanjem na NOB i tradiciju NOBa a izbegavajući da ikada podvuče da je oslobodilačka borba moguća samo i kao oslobođenje od kapitalističke eksploatacije i dominacije, ovaj enfant terrible mondenske intelektualne scene lako završava u apologetskom kiču.

Kako se i danas dakle, intelektualna elita izgleda rukovodi Pekićevim principima tipa "bolje da nam ne treba", ostaje nam da možda pokojnog g. Borislava postavimo za neumrlog predsednika vaskrslog Društva poniznosti i ustrpljivosti (A. Kovačić - U registraturi) i onda da se, kao svi ambiciozni buržuji, lepo učlanimo u njega i tako nastavimo da organizovano gledamo svoja posla.

Šalu na zbilju, u datim istorijskim i političkim okolnostima, to intelektualno potiskivanje i taj deklasirani gnev imaju svoje jezive manifestacije u uličnoj samovolji, sakaćenju i linču. Pretkapitalistička priroda pomenutog ovdašnjeg klasnog saveza poseže za pretkapitalističkim metodama. U razvijenim i normalnim kapitalističkim zemljama te metode su mnogo civilizovanije, sofisticiranije i praktično institucionalizovane. Dok ovdašnji parapolicajci, u znoju lica svog napregnuto osmatraju i osluškuju ne bi li opazili ili čuli strani element u npr. nekom javnom WCu, u nedalekoj Italiji taj posao čine od države podržane i uniformisane ulične "trojke" (poznato ime, doduše imaju smeđe košulje i kravate a ne crne košulje i šubare). Dok se ovdašnji Romi mrcvare premeštanjem staništa a time i oduzimanjem prava na rad, na način koji možda pogađa čak i gradonačelnika koji je taj premeštaj priredio, u susednoj Mađarskoj ih ubijaju profesionalne ubice. Dok se ovde nesinhronizovano i bez ikakvih naročitih priprema peva "Ubi, ubi, ubi... ovog ili onog" u Švajcarskoj o Jugo fukari pevaju uvežbane i udidane jodlerske grupe. Dok ovdašnji Romi po zamisli odlučnog gradonačelnika prosto moraju u školu, gde će ih onda svaki dan maltretirati što neprilagođenim programom, što onako, na odmoru ili posle časova, u Češkoj su mnogi njihovi sunarodnici toga pošteđeni, sa tim što im nadležni, dok npr. kopaju kanale na ulici oblače majice sa natpisom: Ko mi je kriv kad nisam išao u školu!. I nema kraja našoj nesavršenosti: dok se ovde, na jedan primitivan, nasumičan i neizvestan način, parapolicajac dobrovoljac mora metodološki zaista namučiti da bi uklonio nekog libijskog državljana iz javne sfere, u Italiji je država postavila svoj storm front na mnogo manje javnom a i prirodnijem mestu - na moru, odakle sa flotilom ne dozvoljava nikakvo približavanje brodova sa ljudima koji inače ni nemaju gde nazad. A kada od npr. sedamdesetak takvih nedošljaka, zahvaljujući tako dobro organizovanoj blokadi preživi samo njih 5, osamdeset odsto građana svrstane Italije smatra da i oni treba da budu izvedeni pred sud i kažnjeni - zbog pokušaja ilegalne imigracije. Eto, toliko je u procentima jak klasni savez i minimum istorijske svesti nalaže da ga povežemo sa ekonomskim i socijalnim uslovima koji ga diktiraju - uslovima tzv. liberalnog kapitalizma u pomenutoj histeričnoj smeni periodičnog uspona i periodičnog propadanja - svoje eksploatatorske i diskriminatorske politike.

Svetsko a naše

Svaka lokalna specifičnost sa tim u vezi ne proizilazi ni iz čega drugog do iz ishoda susreta kapitalisitičke reforme sa pretkapitalističkim formacijama. I dok se takve ovdašnje formacije, predstavljene crkvenim spletkarenjima, srednjevekovnim insignijama i ritualima lako prepoznaju i bivaju usvojene i folklorizovane (makar i putem linča), veliko je pitanje kako se u setu pretkapitalističkih formacija pozicionira nasleđe socijalizma, nestala infrastruktura solidarnosti i društvene brige za pojedinca. Iz ove nepoznanice izvire dodatni deo neartikulisanog gneva i difuzne agresije. Upravo u tom smislu treba možda razmišljati i o ponašanju policije, koja još uvek negde potiče od ondašnje milicije, koja je recimo imala zadatak da brani interese naroda a ne elite. I inače, potpuno je iluzorno očekivati od policije da se suprotstavi politici sopstvene države i vlade i posledicama njihove ekonomske logike i mera.

Dakle, pomenutu i sveprožimajuću paniku proizvode protivrečnosti datog sistema, bilo ovde, bilo u okruženju, bilo u fazi njegovog propadanja, bilo u fazi uspona. Možemo samo nemoćno posmatrati kako se površno i eskapističko suprotstavljanje tog sistema jednoj sopstvenoj protivrečnosti, proizašloj iz ekonomije, pretvara u drugu protivrečnost, bilo u politici, internacionalnoj ili bolje rečeno imperijalnoj sferi ili dominantnoj kulturi. A btw, "U svim tim situacijama, privredne ili kulturne slobode ne štite se kao samosvrha već više zato što su na određenom stupnju razvoja neophodne za funkcionisanje glavnih ustanova kapitalizma".

Da sumiramo, imamo, hteli ne hteli, na sceni dve političke grupacije posvećene funkcionisanju kapitalizma, onu liberalnu, koja idealizuje kapitalizam, predstavljajući putem tzv. kulturnih i ostalih politika zavijenih u "policy" terminologiju, i često putem navodno politički neutralnog NGO sektora, svoje šićardžijske klasne interese kao univerzalne i progresivne vrednosti ili čak kao javni interes - interes celog društva. Sa druge strane imamo fašističku grupaciju, koja insistira da postojeći sistem pokaže svoje pravo lice a kad ovaj to račundžijski i pritvorno odbija - to i čini umesto njega. U zbrci od potisnutih i novonastalih protivrečnosti, poseže se za inače omraženim monopolom, traži se da monopol iz ekonomskog polja bude zastupljen ali i zamaskiran u drugim poljima, npr. u kulturi, policijskim ingerencijama ili prednosti prava pojedinaca nad smislom postojanja celine. Kad liberalizam, iz koga monopol obavezno i izrasta, biva osuđen na propast, kada se njegovi sveti principi slobodne trgovine i izražavanja začas survaju u intervencionizam, protekcionizam i cenzuru, tada se i imperativ kulturne raznolikosti očas pretvara u imperativ istosti - mračnu varijantu potisnutog imperativa jednakosti.

U opštoj nemoći da se ostvari kontakt sa produktivnim i održivim procesima socijalne emancipacije i integracije, a u dnevnom razdraživanju potrošačkim izazovima i sportski doživljenim imperativima malograđanskog i nacionalnog prestiža, kuva se bes koji samo traži priliku za manifestaciju bilo kakve jednakosti, ili, kako su to i ondašnji fašisti govorili: za dovođenje u korak . A dovođenje u korak je i strategija ekonomskih i političkih mogula, od Vašingtona, Moskve do Beograda, to je dakle već višestruko razrađena makro i mikro ekonomska taktika. Nije ni čudo da se vlast donekle i plaši dovođenja u korak - dobro poznaje tu strategiju, jer ju je uvežbala u svakom od partijskih aparata koji učestvuju u vlasti. Da bi ste imali nekog hladnokrvnog predstavnika skupštine grada koji onako bekrupulozno mirno odbija da odgovori na osnovna moralna pitanja o manipulaciji gradskim zemljištem u Insajderu, morate već imati unutarpartijski teror. I taj teror je, međutim, svrsishodan, on je logistički minimum za održanje opšte političke i ideološke konstelacije. U jednom trenutku, na pomenutoj BBC world debate, ekspertkinja Sarkozijeve vlade načinila je zanimljivu omašku: "trebalo bi to kick private sector", htela je da kaže "kick off" ali se, ko bi ga znao zašto, zbunila. Publika se slasno nasmejala ovoj omaški, kao da je ista donela neko opšte olakšanje, priznanje. Kao da svi znaju da će na privatni sektor sada početi pritisak da vraća pozajmice kojima ga je država majka spasavala kao nekog sina kockara. A odakle privatnom sektoru taj višak vrednosti za vraćanje pozajmice, ako ne od smanjenja naknade za rad?? To smanjenje samo će pojačavati postojeće frustracije. Ostalog se sećamo.

U tom a i svakom drugom takvom okruženju, retorika jednakosti u različitosti je problematična politička smesa sa dugotrajnim, manje ili više odloženim eksplozivnim dejstvom. Propala politika multikulturalizma koja je trebalo da zamaže činjenice o rasističkoj prirodi svetskog poretka, nevešto je zamenjena drugim floskulama koje treba da uteše mase potopljene u nejednakost i bedu u konzumiranje ravnopravnosti i bogatstva svog kulturnog identiteta.

Taj identiet ne može se jesti, pa se panika produžava a trajanje panike nagomilava traumu, napetost i frustraciju. U najavi i nakon neuspele parade, dok deklasirani najavljuju svoj gnev pa slave trijumf, intelektualci podržavaju različitost, za nju vezana prava i kude policiju, zato što dovoljno ne zastupa njihov interes i na ulici. Ali nema policije koja će sanirati tu konfuziju i paniku. Ako se, kao dekor u predprijemnim EU pregovorima saniranje pukih posledica konfuzije artificijelno izvede, te nagomilane društvene tenzije i protivrečnosti, čije su osnove u protivrečnostima režima eksploatacije, otuđenja i ponižavanja ljudi koji uzaludno i "nerazumno" traže pravo i pravdu, naći će novi teren i paravan. Razumljivo inisistiranje na ličnoj odgovornosti i merama koje će najistaknutije parapojedince pacifikovati , potisnuti ili izolovati na neko vreme, neće ni najmanje potisnuti antagonizme koji ove konflikte generišu. U sprezi militarističke tradicije, vazda svetlucave a netom propale kao što je bila i ona pruska, refeudalizacije i konzervacije poslovne klase, osećaja gubitništva i uvređenosti (na koje asociraju i imena 1389. i Obraz), kao i sloma radničke reprezentacije u političkom polju (a tu su najavljeni veliki radovi na putnoj mreži), smeša je vrlo slična onoj u nekadašnjoj Nemačkoj, samo što, srećom, Nemačka nije više ono što je bila. Niti je svakom kapitalizmu potreban razvijeni fašizam. Ovom našem izgleda jeste.

Eto, ionako sam samo prepričavao i pomalo ilustrovao pomenutu knjigu, pa da i završim sa istom....

"Ekonomska kriza, koja sledi iz osnovne protivrečnosti sistema, preobražava se u socijalnu krizu u kojoj se sudaraju interesi delatnih grupa i dovode u pitanje integraciju društva. Dakle, ekonomski rast se provlači kroz krize koje se periodično vraćaju, zato što je klasna struktura, premeštena u ekonomski sistem upravljanja, protivrečnosti klasnih interesa pretvorila u protivrečnost imperativa sistema" (Jirgen Habermas, Krize poznog kapitalizma, citat prema T. Kuljić: Fašizam.)

Izvor: Istinu na sunce, Blog B92 [1] 



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=56733

Links in this article
  [1] http://old.kontra-punkt.info/#mce_temp_url#