KONTRAPUNKT

Šta je ostalo/levica posle Obame?

Bilbord / Argumenti
Posted by shmrko Nov 19, 2008 - 04:58 PM

Piše: Sajmon Kričli

Obamina pobeda obeležava simbolički moćan trenutak u američkoj istoriji, određenoj onako kakva jeste mrljom ropstva i činjenicom rasizma. Imaće to krupne korisne posledice za način na koji su Sjedinjene Države viđene širom sveta. Njegova pobeda takođe je bila strateški brilijantna a njegova kampanja je transformisala one koji su bili razočarani i koji su lišeni svojih prava od strane Bušove administracije, u veoma motivisanu i organizovanu narodnu silu. Ali ja sporim da će Obamina pobeda doneti promenu u bilo kom značajnijem smislu.



Obamina politika je rukovođena antipolitičkom fantazijom. To je poziv da se pronađe zajednički interes, da se zanemare razlike i ostvari jedinstvo. Obamina politika je rukovođena čežnjom za jedinstvom, za zajednicom, za zajedničkim učešćem i opštim dobrom. Lek za širom rasprostranjeno razočaranje u Bušovu slepu odanost politici svoje partije je reafirmacija osnivačkog akta Sjedinjenih Država, nada u savršenije sjedinjenje iskazano u početnoj rečenici ustava SAD. To je moćna moralna strategija čiji poziv na opšte dobro nastoji da navuče veo preko antagonizma i odnosa moći koji konstituišu politički život. Velika laž moralizma u politici je da se njime pokušava poreći činjenica moći njenim skrivanjem pod antipolitičku glazuru. Istovremeno, moralizam se angažuje u najbrutalnijoj i najštetnijoj političkoj aktivnosti. Ali realnost te aktivnosti je uvek dezavuisana zajedno sa svakim oblikom partijašenja. Moralistička politika je suštinski licemerna.


Pa ipak, ono što je najlicemernije, naravno, je priča o promeni. Koji su elementi Obamine strategije? Dopustite mi da identifikujem tri. Prvo, mi smo depolitizovali moralni diskurs opšteg dobra, koji podupire blaga i neuvredljiva verzija istorijskog crnog hrišćanstva. Obama naseljava retorički prostor profetskog, crnog hrišćanstva, ali ne usvaja ništa od njegovog kritičkog radikalizma, ništa od smelosti koju možemo naći u besedama pastora Džeremaje Rajta.

Drugo, Obamina strategija se tiče promene ili rekalibracije dražvnog, simboličkog poretka američkog društva. Kao što se može videti iz čitanja uvodnih poglavlja Odvažnosti nade (The Audacity of Hope), Obama obećava povratak liberalnom konstitucionalizmu nasuprot šmitovskom ili, tačnije, strosovskom proširenju delokruga izvršne vlasti koja je obeležila Bušovu administraciju. Sva bljutava priča o obnavljanju američkog sna samo je povratak na prioritet ustava i nopozive mudrosti očeva osnivača. Od sada, sve političke odluke moraju da budu izvedene iz zakonskih normi čija osnova legitimnosti izvire iz ustava. Obamina genijalnost je u tome što je nadahnuo izrazito tradicionalni, liberalni konstitucionalizam sa elementima građanskog ispovedanja vere, a ono što je ovde od suštinskog značaja je implicitna religioznost retoričke snage Obaminog diskursa.

Treće, Obamina strategija se tiče normalizacije kapitalizma, što na kratak i srednji rok znači stabilizaciju finansijskog kapitalizma s obzirom na grotesknu deregulisanu neodgovornost i pohlepu koja je operisala u tim sektorima tokom poslednjih decenija. Kao što se jasno vidi iz Odvažnosti nade, Obamino moralističko odbijanje konflikta u političkom domenu na neki način ide ruku pod ruku sa njegovom verom u takmičenje na slobodnom tržištu. Mada je sistem slobodnog tržišta defektan, kapitalistička ekonomija je konstatntno otvorena za promenu i "liberalne demokratije pružaju ljudima širom sveta najbolje prilike za bolji život". Potpuno mi je nejasno kako bi Obamino mišljenje o ekonomiji zaista moglo da započne da se nosi sa odvratnom činjenicom siromaštva na istinski redistributivan način.


 

Pa, Obamina strategija je veoma jasna. Neće biti promene na nivou države i kapitala. Mi moramo izdržati i odbraniti državu u njenom klasičnom, liberalno konstitucionalističkom obliku i upotrebiti vladine mehanizme države da bismo stabilisali tekući nered finansijskog kapitalizma. Sama promena se sastoji u moralno-simboličkoj promeni ili rekalibraciji koja dopušta građanima da prevaziđu očaj za koji je zaslužan Buš i da reafirmišu građansku veru u državni sistem SAD. Da budem jasan, ovo nije ništa i ja sam ushićen što su moji prijatelji liberali tako ekstatični. Međutim, pošto nisam tako dobar liberal, Obamina pobeda traži odgovor na pitanje: koja je levičarska strategija moguća u takvim okolnostima.

Koje su moguće posledice Obamine pobede? Mislim da postoje barem dve mogućnosti koje kruže u možda melanholičnoj dijalektici. Jedna mogućnost – do koje najverovatnije neće doći, ali je barem zamisliva – je da će promena režima dovesti do lokalnih i raznovrsnih oblika narodne politizacije što bi možda moglo da dovede u pitanje sadašnju socio-ekonomsku doksu. Po tom stanovištu, ohrabrene Obaminom pobedom, razne grupe bi mogle da ubrzaju sopstvene političke aktivnosti u pogledu pitanja poput prava imigranata, sindikalne reprezentacije i korporativne pohlepe. Ono što bi Obamina pobeda mogla da oslobodi je sekvenca progresivne radikalizacije unutar SAD a možda i napolju takođe, koja bi poslužila kao ozbiljna iritacija za uobičajeno poslovanje države ili uobičajeno stanje bizinisa.

Druga mogućnost je suprotna, naime da se narodna sila koja je mobilisana oko Obamine predsedničke kampanje jednostavno ispumpa u svojoj državnoj pobedi. Prema ovom viđenju, jednom kada Obama bude izabran, građani mogu da se politički isključe i da se zavale i gledaju kako napreduje njegova administracija. Politika postaje svedena na spektakl medijske i vladine reprezentacije. Sem toga, ova mogućnost nesumnjivo je ona koju favorizuje sama Obamina kampanja, što objašnjava sumoran, blago razočaravajući ton Obaminog govora u noći njegove pobede: "Put koji je pred nama će biti dug. Naš uspon će biti strm. Možda nećemo stići tamo za jednu godinu ili čak za jedan mandat." Prema ovom viđenju, retorika promene ("Zajedno možemo da promenimo zemlju i da promenimo svet") jednostavno je ono što je bilo potrebno da bi se mobilisali ljudi. Jednom kada je pobeda osigurana, ne sme biti daljih mobilizacija na narodnom nivou. Sve odsada mora biti posredovano putem aparata vlasti. Politika kao iskustvo ljudi koje je odjednom postalo vidljivo njima samima i svesnost sopstvene zadivljujuće moći mora da umre tačno u onom trenutku kada reprezentativna vlast bude izabrana.


 

Ovo je možda tragedija skrivena u dešavanjima pozne večeri 4. novembra: dok sam išao ka podzemnoj železnici oko 10 noću, ogromna zastava Sjedinjenih Država je razvijena na Union skveru; došlo je do spontanih žurki na ulicama sa moje strane Bruklina, i mnogi drugi mogu da posvedoče o daleko egzotičnijim, kolektivnim iskustvima. Bio je to trenutak kada ljudi, nezastrašeni silom države i nesputani policijskom kontrolom, odjednom postaju svesni sopstvene moći i moći sopstvenog delanja, koja je ništa manje nego delanje slobode. U takvom trenutku, ni jedna sila ne može da ih zaustavi i demonstracije ili ulične žurke naprasno nastaju. To je kolektivna radost. Tu postoji potencijal od političkog značaja, ali to je potencijal čija aktualizacija je onemogućena samim reprezentativnim procesom koji se veliča. U trenutku kada ljudi postanu svesni sopstvene moći kroz glasačku aktivnost, oni su zahvaljujući reprezentativnom procesu istovremeno učinjeni nemoćnim. Sloboda je iskliznula iz ruku onih koji su odjednom postali svesni njene moći. Suočen sa takvim ljudskim vatrometom, ne iznenađuje što je Obama otkazao vatromet koji je trebalo po planu da prati njegov govor. Poruka je jasna: "Pobeda je vaša. Ali kada završite sa slavljem, igranjem i plakanjem, vratite se svojim domovima i budite mirni. Hvala vam, posao vlasti je naš mi ćemo ga preuzeti odavde. Obavestićemo vam kako napreduje. P. S. Molimo vas da narodnu suverenost ne shvatite suviše bukvalno".

Pozajmiću jednu ideju od filozofa Alena Badjua. Njegovim rečima, politički događaj je ono što omogućava postojanje kolektivnosti pod opštom normom jednakosti. Suštinski, po ovoj definiciji, politika se ne sastoji u ostajanju unutar i podupiranju moći države. Naprotiv, ona se sastoji u distanciranju od države. E sad, takva distanca ne postoji, pošto država, posebno meka demokratska država koja se stapa sa građanskim društvom, prožima sve više i više sfera društvenog života. Sem toga, to mora biti kreirano unutar onoga što nazivam međuprostorima države. Politika, onda, jeste stvaranje međuprostorne distance putem akcija pomoću kojih se oblikuju kolektivi. Pitanje obima je ovde od vitalnog značaja. Kolektiv može biti nešto tako ogromno i rizomatično kao što je to bio antiglobalistički pokret par godina unazad ili tako malo kao 5, 10 ili 20 ljudi koji na koncertu donesu odluku o programu akcije. Pariska komuna, ne smemo to zaboraviti, počela je činom odbijanja od strane šačice građana.

[1]

Šta god da je ostalo od levice nakon Obame trebalo bi da je posvećeno stvaranju lokalnih eksperimenata sa politikom, formaciji kolektiva koji postoje odvojeno jedni od drugih i koji mogu da izvrše pritisak na državu. Prava politika se ne ispumpava u igri reprezentacije i spektakla koji karakteriše liberalnu demokratiju. Ona se tiče iskrsavanja kolektiva iz stanja nevidljivosti u međuprostorima države i na granicama kapitala. Možda je postojao trenutak tokom večeri 4. novembra kada je potencijal za takvo iskrsavanje pretilo da se desi. Ono bi još uvek bi moglo da se desi.

Sajmon Kričli (Simon Critchley) je profesor i predsednik odeljenja za filozofiju pri "Novoj školi za društvena istraživanja" (New School for Social Research) u Njujork sitiju. On je autor više od deset knjiga iz oblasti filozofije među kojima je i čuvena "Infinitely Demanding: Ethics of Commitment, Politics of Resistance", u kojoj zastupa etički posvećen politički anarhizam.

Izvor: adbusters [2] 
Prevod: KONTRAPUNKT

 



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=56268

Links in this article
  [1] http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/0/0a/ParisCafeDiscussion.png
  [2] http://www.adbusters.org/features/after_obama.html