KONTRAPUNKT

Tužni štreberi

U fokusu / Reagovanja
Posted by shmrko Sep 19, 2008 - 01:48 AM

Gde se izgubila kritika i protest mladih? Strah pred budućnošću obeshrabrio je celu jednu generaciju. Ali, treba li čovek da se čudi studentima čije se ambicije svode isključivo na novac i sigurnost? Zar je mladima danas zaista jedini ideal da rade kao beskrupulozni savetnici firmi, mešetari na berzi ili menedžeri hedžfondova? Zašto nas čude mladi umetnici, koji su bez karaktera i čiji je jedini cilj da na tržištu postignu uspeh? Jezik savetnika za kadrovska pitanja te ljude zove “gladnima”, jer su tako mladi, da izgledaju kao da su tek izašli iz ljuske jajeta, krila su im još mokra, ali zato već imaju veliki kljun i neverovatan apetit. Ovaj trend u novoj ekonomiji liči na balon od sapunice. On naime, dok duvamo, brzo raste a pri tome balon pravi buku, ali i brzo pukne. Pridonosi uništavanju radnih mesta. Sve je to, dakle, delo nove generacije, mladih koji su tek stupili u svet poslovnih ljudi. Svedoci smo nastajanja nove umetnosti koja postaje sve gluplja, primitivnih viceva voditelja televizijskih zabavnih emisija, reklamnih spotova koji vrve od cinizma i prezira. Sve ovo su stvorili ne pokvareni starci, već generacija mladih i veoma mladih.



Ovo nije dobro. Još pre nekoliko vekova čovek bi kazao, da su brzopletost i lakomislenost osobine mladih te da će ih to brzo proći, pa će omladina već da se uozbilji. I idealizam je držan kao tipičan znak mladosti, koja nije spremna na kompromise, a ni da se prilagodi diktatu profita. Da spomenemo nemačku generaciju “Šturm und Drang” (Sturm und Drang; doba nemačkog prosvetiteljstva između 1750. i 1780, a glavni nosioci su Herder, mladi Gete, Šiler; prim. prev.) i “Mlada Nemačka” (Junges Deutschland; politički angažovani mladi pisci u prvoj polovini 19. veka Guckov, Mund i Vinard; prim. prev.). Oni su se borili protiv okova feudalnog društva, vladavine rimokatoličke i protestantske crkve, protiv socijalne nepravde. Omladina je dizala revolucije. Mladi imaju veoma razvijen osećaj za pravdu koji je rasprostranjen kod svih, nezavisno od porekla i klasnih interesa. Tako su se deca iz dobrostojećih građanskih porodica borila za prava radnika, a mladi ljudi iz aristokratskih krugova učestvovali su u francuskim i ruskim bunama i ustancima XIX veka.

Istina, idealizam mladih može lako da se zloupotrebi. Rezignirani ljudi našeg vremena rado skreću pažnju na tu činjenicu. No, čovek na ovu stvar može da gleda i drugačije. Stvar sa idealizmom je trajala ograničeno, dok su nosioci vlasti obećavali ostvarenje visokih ideala. Da odmah razjasnim stvar. Socijalne diktature nisu obećavale vesele večere pod palminim drvetom, nego su upozoravale da je put do ljudske sreće mučan i trnovit. Čak i kada govorimo o najnovijoj prošlosti, od 1968. do 1985, mladost je znala da pokaže razjarenost i da se pobuni protiv očevidnih nepravdi u društvu. Bio je veoma živ pokret mladih u zauzimanju nenastanjenih kuća (vlasnici su te zgrade – pre svega u Berlinu, Frankfurtu i Hamburgu – puštali da propadnu, jer su za njih one bile samo objekat spekulacije; prim. prev.), pokret mladih protiv nuklearnih elektrana i pokret “zelenih”. Ideal nije bio da oni žive bolje i bogatije, već da vode pravedniji i pošteniji život. U tome je, razume se, bilo preterivanja, kiča i patetične sentimentalnosti.

A danas? Mladima se zamera da nemaju dovoljno znanja, da nisu disciplinovani ili nemaju sposobnost da čekaju i da završe započeti posao. Ali, niko im nikada ne prigovara, da su neposlušni, ili da su buntovnici. A i kako bi? Đaci-praktikanti, kalfe i početnici prihvataju svaku vrstu posla i svaki ugovor, pa i onaj najnepovoljniji, glup, protivan svakoj etičkoj praksi. Gledaju na grubi svet privrede i politike očima nevine srne, samo po koji put pokažu znakove melanholije, kao da su se zarekli, da će što pre da postanu morski psi da prežive u svetu gde vrvi od neprijatelja. Da je svet zao, a iznad svega važi za naš radni vek, u ovo mladi veruju kao u opštepriznatu činjenicu. O tome su često čuli tokom studija, kao, “kada počnete da radite, onda...”. Velike debate o globalizaciji i pojačanoj konkurenciji ušle su duboko u psihu mladih ljudi i ostavile traga, kao što meteor napravi krater kada se razbije o zemljinu površinu. Kod mladih su nestale sve fantazije i lako-ćemo predstave, sve nade i želje za otporom.

Strogi pretpostavljeni, učitelj i profesor, omladinu više ne moraju da vode na uzdi. Mladi su sami sebe upregli u rudu. Raniji autoriteti su nestali. Omladina je pre mogla da se buni protiv nekog tiranina, jer je on imao ime i prezime. Tiranin današnjih mladih je sopstvena samodisciplina. Wima nije potrebno pričati o nedostatku radnih mesta i nemilosrdnoj konkurenciji. Oni to saznanje udišu od malih nogu, to je postalo deo njihove prirode. Mladi germanisti koji su proučavali kritiku vladajuće ideologije Šilera, Hajnea i Brehta, kada diplomiraju rado prihvataju poziv firmi da rade – za “PR”. Oni mušterijama i javnosti pričaju da je “K” zapravo “U”. Upravo diplomirani ekonomisti prihvataju da rade kao agenti-početnici osiguravajućih društava. Neumorno kucaju na vrata stanova i pokušavaju da prodaju ugovore, za koje veoma dobro znaju da mušterijama ne nude nikakve koristi. Mladi inženjeri planiraju elektrane koje pokreće vetar iako znaju unapred da je to promašena investicija, koje se grade samo zato jer su subvencionirane iz državnog budžeta...

Kada čovek čita molbe diplomaca za zaposlenje i njihove biografije, čoveka spopadne neki tupi, neveseo osećaj. Sve neverovatno liče jedna drugoj i sadrže sve što šefovi kadrovskih službi očekuju i žele da čitaju. Gotovo svaki student je boravio u inostranstvu, neko vreme radio u humanitarnoj organizaciji, sakupio bezbroj časova provedenih u praktičnom radu u firmi, vlada kompjuterskom tehnikom, govori nekoliko stranih jezika. Biografije ne sadrže samo jednu stvar: koji su im lični putevi ka sreći. Mladi nemaju vremena da se bave sobom, i u molbi ni u jednoj rečenici ne govore o sebi lično. Imperativ glasi: mi ne gubimo vreme, mi ne sanjamo i nemamo pogrešne nade. Kao da su roditelji na svoju decu preneli sopstvene strahove. Pogledajmo koja zanimanja su najviše na ceni kod mladih. Ona nam govore da se oni rukovode neverovatnim trezvenim realizmom. Pre dvadeset godina, mlad čovek bi imao poštovanje pred “poslovođom”. Taj pojam bi ga asocirao na starijeg gospodina, koga boli želudac od komplikovanih godišnjih računa i straha da ne bude optužen da je falsifikovao bilans firme. Danas, međutim, mladi nemaju nekakve iluzije, već čvrsto streme da što pre i sami postanu šefovi, a to je, veruju, sama bit života.

Ko je, bože dragi, mladima nametnuo darvinističku sliku sveta? Zar samo najjači mogu da prežive? A nešto može da ima valjanost samo kao princip tržišne ekonomije. Ali, ovo ne mora da važi kao univerzalna metafora, koja treba da baci na đubrište svaku vrstu humanosti. Mladi ne veruju da je postojeći svet dobar. Ništa ne bi bila veća greška od tvrdnje da je omladina nekritična. Mladi ljudi, međutim, istovremeno ne veruju da je moguće da se svet popravi i pokrene nabolje. Ovde bismo možda mogli da govorimo o pojavi novog malograđanskog pogleda na svet, ali on više ne bi bio prijatan, topao i udoban. Pojam “malograđanski” u sebi sadrži i povlačenje u privatan, intiman prostor, koji, naravno, ne pruža nikakvu zaštitu od katastrofe koje se svi boje – nezaposlenosti. Danas smo svedoci epohe restauracije, kako ju je opisao Stendal, koji je živeo u postnapoloenovskoj Francuskoj. Tu epohu karakterisala je hladna društvena klima, poslušnost pred pretpostavljenim, licemerje i karijerizam. Stendalovom dobu prethodila je revolucija. Danas to nije slučaj. Ili bi možda morali da svet propalih socijalističkih država našeg doba vidimo kao politički bankrot velike društvene utopije?

Možda je to tačno. Pa ipak, veoma je teško da čovek u mislima poveže most, gde imamo nepolitičku rezignaciju mladih, koji ne razumeju da je u opasnosti celina i vide samo svoju ličnu ugroženost. Spasavaj se ko može! Imamo brutalan utisak da za sadašnje stanje ne postoji alternativa. Slika sveta koja prevladava je privredni darvinizam. A ta slika je moguća samo kada ne postoji drugi pogled na svet. Možda alternative i nisu bolje od postojećeg sistema. Ali i sama činjenica da alternativa postoji može delovati kao uteha, jer nam govori da postojeći svet nije jedini. I ovo može da nam služi kao motiv da tražimo bolje.

Ali, gde da tražimo? Omladina nije samo zbir ličnih sudbina generacije. Ona poseduje i svoju kulturu, modu, knjige, muziku i filmove, urađene od mladih za mlade. U toj kulturi, razume se, nema govora o pobuni i revoluciji. U njoj se samo govori o velikoj, mekoj tužbi i žalbi. Podrobno se opisuju porodične sudbine. A najveća utopija koju možemo da osetimo u muzici, jeste utopija igranki, gde se toliko pije da nas vodi do ekstaze zaborava. Nemački film danas pokazuje bolestan interes za sudbinu terorista iz pokreta RAF-a. On se, međutim, ne bavi njihovim političkim i revolucionarnim idejama, nego samo privatnim životima terorista. Umesto politike vidimo samo lične patnje.

Postoji mračna teorija zavere koja kaže da postoji jasan interes kapitala da obeshrabri mladost, kako bi ona funkcionisala kao poslušan elemenat ekonomije. U stvarnosti, čovek teško može da zamisli da poslodavci mogu biti zadovoljni mladima koji su nemaštoviti, uplašeni i savršeno poslušni. Svaka firma mora da poseduje dinamičan princip. A ko može da predstavlja taj dinamičan princip nego mladost? Samo ona ne poznaje uobičajeno, ukalupljeno, samorazumljivo. Od spontanog čuđenja i intuitivnog odbijanja prihvaćenih normi može da se napravi daleko veći profit nego od iskusnih majstora, skeptičnih prema novim idejama.
Svako se priseća razdoblja od 1967. do 1975. kad je omladina pružala ritualni otpor i dovodila u pitanje nemaštovitu, mehaničku kulturu. Da bi jedno društvo napredovalo, a to se odnosi i na svako preduzeće, nije nevažno da postoji potencijal nemira, nezadovoljstva i protesta.
Samo mladost poseduje genijalnost. Šopenhauer je bio opsednut tom idejom. On nije pod pojmom “mladost” mislio bukvalno na godine. Šopenhauer je verovao da obdareni ljudi mogu da se razvijaju samo u društvu koje još nije okoštalo, gde ne mora da se vodi računa o očekivanjima i konvencijama. Šta ako mladost u Šopenhauerovom smislu više ne može da se razvija, jer postojeće društvo to onemogućuje?

Lako je reći da jedno društvo, ako želi da ima budućnost, ne može da dozvoli da se potpuno obeshrabri mladost. Daleko je teže reći ko je odgovoran za takvo stanje. Postoje pokazatelji koji govore da mladi sa mnogo više pesimizma nego što je to realno procenjuju mogućnost protesta i pobune. Ali uspeh “Ataka” (Attac) – kritičara teorije globalizma koji su povezani preko Interneta – daje nam drugu sliku mladosti. Nedavno sprovedeno istraživanje među studentima nam potvrđuje da je među mladima oslabio interes za politiku i društvo. Wih zanimaju samo informacije koje mogu da im direktno koriste. Za lični uspeh, u poslu, i u ljubavi. Socijalna pravda, to njih ne zanima. Ništa nismo uradili ako omladinu optužimo da je sebična i izbegava društvenu odgovornost. Povlačenje u privatni život i “ja pa ja” fenomen samo je izraz depresije. #

Sa nemačkog preveo
Nikola Živković
(DIE ZEIT, 28.08.2008)

http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2008_jesen11.htm

Ovaj tekst prenosimo zbog kvaliteta njegove opšte dijagnoze, a pojedinosti (poput promovisanja ATTAC-a i komodifikacije kulture protesta) iako ne manje važne, nadamo se, neće predstavljati prevelik teret za vaš liberterski stomak. Naravno, isto važi i za sajt sa kog je preuzet tekst.

This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=56203