KONTRAPUNKT

Neki ne praštaju, ali voluharice žele prasak!

U fokusu / Reagovanja
Posted by Krusty Jun 22, 2008 - 07:34 PM

(povodom ‘incidenta’ na nedavnoj tribini o ‘68 u Rektoratu Beogradskog univerziteta.)

Famozna «studentkinja Maja» sokirala je (ups, i baš u ovom trenu prestade da mi radi kvačica na slovu ‘š’, ali ni sokiranje ne zvuči tako bezazleno, zar ne? Npr. sokiranje Zero Coca-Colom… brrr! To bi bio horor!) pripitomljenu domaću javnost domaćih životinja, mahom partijaša, svojom izjavom da neki starci sa tribine u dvorištu (e)Rektorata Beogradskog Unezveriteta imaju ruke «krvave do lakata» i da nemaju pravo da sa pozicija levice govore o događajima ‘68. Koliko god voluharicama i sama reč ‘levica’ nekad zvučala kao propala kroz levak, ipak moram da kažem par reči (zapravo tačno 1044 reči) koje su mi rekle. Zašto moram? A šta te briga?

Dakle, prvo, ko o čemu – voluharice o Rusiji. A nisu Rusofilke. Uzmimo, kažu, rusku ‘68. godinu. I to iz XIX veka. Bilo je studentskih nereda po ruskim gradovima, a u St. Petersburgu bilo je tada i požara, a vlasti (carske Rusije, iste one koja je vešala Poljake i slala u Sibir političke protivnike – što je sa komunističkom vlašću definitivno kasnije prešlo u tradiciju ruskih vlasti) optužile su demonstrante za podmetanje tih požara. A demonstrante su, što iz neznanja, što želeći da ih ocrne, nazivali – nihilistima. Kasnije kao da niko više nije brinuo o toj etiketi, pa je ušlo u istoriju da su 1881., konačno, nihilisti uspeli da ubiju ruskog tiranina i cara Aleksandra II. Koliko god dotični ruski teroristi nosili jedino ‘duh’ te ‘68., ipak mi je nekako milo što su ih – makar u svrhe ovog pisanija – nonšalantno i šarlatanski voluharice povezale upravo sa njima. A onda ih upitam šta je bilo sa ‘našim’ šezdesetosmašima dvadesetak godina kasnije.

Dvadesetak godina nakon njegove ‘68., kažu moje dlakave prijateljice, Ljubiša Ristić njuška političku scenu Srbije/Jugoslavije, a nešto kasnije završava u JUL-u, navodno ‘Jugoslovenskoj udruženoj levici’, a zapravo ‘Jebemtikakojedobarovaj univerzalni laksativ’, pod komandom cvetonosne Mire Marković. Kao pulen ‘68., Ristić figurira na političkoj sceni Srbije/Jugoslavije kao poklonik i apologeta politike Slobodana Miloševića, savremenog srpskog fašiste (do novog milenijuma, kada ga zamenjuju ovi aktuleni. Za imena videti izborne liste srpskih partija). Je li to levica? Ja se slažem sa voluharicama i «studentkinjom Majom» da nije. A zašto? Po cenu da zvuči ‘ostrašćeno’ (Iju! Zar danas, kada želimo da postignemo nacionalno jedinstvo?) i ‘nedoraslo’ (Za šta? Za mesto u partiji/vladi, ili na politički korektnom bilbordu?), preneću vam tačno ono što su mi voluharice rekle.

Nije izvesno da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali sasvim izvesno nijedna vlast ne opstaje bez podrške naroda. Fašistički režim - poput Hitlerovog ili Miloševićevog, na primer – ne održava se izborima, već svakodnevnom praksom naroda kojim vlada. Svi koji su okretali glavu na drugu stranu uprljali su ruke. Oni koji su klicali Miloševiću držali su nož u rukama. A oni koji su ga pravdali i sledili ga (čak i bukvalno: zaledili i odmrzli ga par godina kasnije, da bismo živeli ono ‘I posle Slobe – Sloba’) imaju ruke «krvave do lakata», kako reče «studentkinja Maja». Ne kažu voluharice da levičari nikad nisu imali ruke krvave do lakata – pitanje je samo čija je krv u pitanju. Ljubiša Ristić i njemu slični šezdesetosmaši, postavši politički istomišljenici fašističkog režima, i sami su deo tog režima; njihove ruke nisu uprljane fašističkom krvlju kao ruke internacionalista koji su iz Jugoslavije išli u Španiju i borili se sa fašistima (makar i pod crvenom petokrakom, pokoj joj duši, ne ponovilo se), već krvlju onog i ovog naroda bivše SFRJ. Jeste, tu su pobijeni i neki fašisti, sa svih zaraćenih strana (mada ima dosta preživelih, što naoružanih, što u mekim foteljama), ali borba nije bila antifašistička, već nacionalistička i hegemonistička: mi protiv njih, ili oni protiv nas, kakogod. Fašizam nije u izboru neprijatelja, već u formuli po kojoj se neprijatelj bira: Miloševićev režim nije bio fašistički zato što je na ovaj ili onaj način učestvovao u ratovima protiv Hrvata ili bosanskih muslimana, već zato što je manje ili više otvoreno ratovao protiv svojih neistomišljenika, protiv onih koji se nisu uklapali u njihovu viziju Ispravnog i Istinitog. Sredstva mogu biti i nož i metak, ali i zatvor i batine, a još češće – cenzura, prećutkivanje, indoktrinacija, ucena, itd. U tom smislu, režim se nije promenio: žrtve nacionalističkih ratova i borbe za jednoumlje pod diktatorom zamenjene su žrtvama tranzicije i privatizacije.

Da je Ljubiša Ristić, brkati fašista, zaista imao nešto ‘duha’ ‘68., možda bi dvadeset godina nakon njegove male revolucije neka senovita ruka plašila i terala na gaćeupišavanje vladare i monopoliste Srbije, kao što je ‘duh’ ruske ‘68. konačno došao glave ruskom caru i mnogim njegovim visokim i niskim zvaničnicima. Međutim, kao i većina ruskih marksista koji su okrenuli leđa revolucionarnom pokretu Rusije druge polovine XIX veka (u koji su se u mladosti kleli), tako su i naši šezdesetosmaši do smene vekova mahom okrenuli ćurak napako i završili u – nacionalizmu i fašizmu. Pa ipak, ruski marksisti su smatrali da su napredovali, te su se ograđivali od revolucionarne tradicije koja ih je nekad inspirisala; verovali su u nešto novo, otpisivali su stare ideje prihvatajući Marksove. Ovi naši bi, sa druge strane, možda mogli da se odluče: ili smatraju da nema neke bitne razlike između njihovih novih pozicija i onih iz njihove mladosti, ili tu postoji sličan prelom. U prvom slučaju, ili su sve vreme bili fašisti, učestvujući u svojoj fašističkoj ‘68., ili su ubeđeni da nema bitne razlike između Če Gevare, Lukača i Marksa, sa jedne strane, i Slobodana Miloševića i Mire Marković, sa druge strane. U tom slučaju, svaka sličnost je ne samo namerna i burleskna, već i plod političke nepismenosti i ozbiljnog mentalnog poremećaja zvanog ‘ja sam dosledan/dosledna’. A ako naši šezdesetosmaši ipak misle da postoji ozbiljni prelom između struja prvih i drugih, onda su tek poslednjih decenija postali fašisti. U svakom slučaju ne gine im sahrana na levici. Kao što reče «studentkinja Maja», oni nemaju pravo da se smatraju levicom - oni su kao levičari ili odavno umrli, ili su mrtvorođeni levičari.

«Studentkinja Maja», očigledno, ne prašta fašističke zločine. Ali nepraštanje je ipak ne-praštanje, odnosno izostanak praska. Zato neka Ljubiša Ristić bude srećan što mu Maja ne prašta – ono što je on nazvao ‘incidentom’ nije ni blizu onoga što je, makar po mišljenju mojih prijateljica voluharica, sâm zaslužio svojom fašističkom političkom praksom. Ali ja nisam tako radikalan: ja bih Ljubišu zaposlio u Delta City-ju.

Izvor: Zluradi Paradi


This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=56134