KONTRAPUNKT

Uspomene na “društveno upravljanje” u venecuelanskoj ekonomiji

U fokusu / Argumenti
Posted by Krusty Jun 17, 2008 - 05:24 PM

Od lažnog samoupravljanja i kooperativa, do neiskrenog EPS-a, predstavljamo vam presek onog što se dešavalo u Venecueli tokom zadnjih sedam godina glumljenja izgradnje socijalističke ekonomije, gde dostupni podaci i pouzdane činjenice razotkrivaju neuspeh Čavezove administracije. Od 2001. slušali smo vladina obećanja o razvijanju proizvodnog modela u kome će venecuelanska država stvoriti uslove da omogući i podrži razvoj nove sistemske ekonomije – prvo nazvane društvenom ili solidarnom, kasnije socijalističkom – započete pre 4 godine sa obećanjima privlačnim glasačima/cama na referendumu iz augusta 2004, i kasnije ponavljanim u potonjim izbornim takmičenjima.

Na osnovu takve “ponude”, glavne uloge i upravljanje pripadalo bi radnicima, kroz socijalističko samoupravljanje u već postojećim pogonima ili u novo konstituisanim kooperativama. Ovaj diskurs je postajao intenzivniji i radikalniji kako su godine prolazile, gde su svi, od Čaveza pa do zadnjeg službenog lica, ponavljali da je započeto beskompromisno stvaranje revolucionarne i participativne proizvodne strukture, u koju je uložena sva dostupna snaga i izvori, što je naglašavano svake nedelje tokom predsedničkog TV programa, u kome je iznova ponavljan slogan “zatvorena fabrika, preuzeta fabrika” (od strane radnika), i gde nam je govoreno da smo postali zemlja sa najvećim brojem kooperativa u svetu.


Preispitivanje farse

Ubrzo, mi anarhisti smo počeli da upozoravamo (vidi brojeve 38, 42 i 43, časopisa El Libertario) na ono što se krilo iza proklamovane namere o “izgradnji bolivarskog socijalizma”,kakav je bio zvaničan slogan. Ovo je suština onog što smo govorili:

- Državno promovisane kooperative bile su način da se statistički smanji nezaposlenost, kao i zaposlenost u sivoj ekonomiji; lak način da se proizvede privremena zaposlenost i to slabo plaćena i bez beneficija, gde su brzo postali uočljivi nesigurni radni uslovi prisutni u većini hvaljenih socijalističkih kooperativa i gde je jedna ili nekoliko inicijativa – povezanih sa sferama zvanične moći o kojima ovisi preživljavanje takvih inicijativa – postalo glavnim i šefujućim nad ostatkom “asocijacija”. Što se tice konkretnih rezultata ovakvog naglog razvoja bolivijskih kooperativa, obratite pažnju na sledeće podatke.

Brojevi iz “grobnice kooperativa”


Prema SUNACOOP-u (Nacionalna supervizija kooperativa) i drugim oficijalnim izvorima postoji 200 000 hiljada registrovanih kooperativa, iako se tokom 2007. pričalo o 250 000; no bez obzira na to, ako želimo da zaista izbrojimo stvarne kooperative – ispitivanje SUNACOOP-a u 2006 – broj je približan 47 000.

Prema zvaničnoj propagandi, misije Vuelvan Caras I i II između 2004. i 2006. primile su 954 miliona bolivara što je omogućilo da 627 554 učesnika/ca misija organizuje 6 814 kooperativa, grupisanih u 130 nukleusa 'Sistemskog razvoja'.

Kvalifikovani eksperti za kooperative u ovoj zemlji, sumnjaju u validnost i jednostavnu usmerenost zvaničnih podataka: Oscar Bastidas je izjavio da ono što zaista postoji jeste “grobnica kooperativa”, dok Alberto Dorrenochea kaže da u najoptimističnijem scenariju postoji oko 15 000 kooperativa.

Od 47 000 asocijacija razmotrenih u 2006, 67% (31,386) nije bilo aktivno. Uzimajući njihov ukupan broj, 74,5% ih je registrovano kao komercijalne i uslužne. Jedva 14%(6580) primilo je finansijsku podršku od društvenih ili privatnih banki, od čega je malo više od polovine raspolagalo primljenim resursima.

Popis iz 2006. uključuje 4836 kooperativa registrovanih od učesnika/ca u Vulevan Caras misiji, što je 29% manje nego što je objavljeno u zvaničnoj propagandi. Mimo tog popisa, samo je 49% bilo aktivno (2370), od čega 76% u komercijalnim i društvenim službama, dok je samo 24% (569) bilo uključeno u proizvodnju.
- - - - - - - - - - - - - - -
Od početka, samoupravljanje je bilo prevara pomoću koje je nekolicina privatnih organizacija u bankrotu ili u ozbiljnim problemima (oko polovine u zemlji) “eksproprijacijom” mogla postati vladinim vlasništvom i to “eksproprijacijom” nečega što je u svakom slučaju bilo loš posao za prethodne vlasnike (i njihove veze u vladi), te se nisu čuli nikakvi protesti od strane onih na koje je uticala ova navodno antikapitalistčka akcija. Postojalo je i državno preduzeće (Alcasa) oko kojeg je nastao mit uspeha socijalističke samoupravljačke administracije, što je dovedeno u pitanje snažnim argumentima (videti El Libertario #51 i izdanja o Alcasi tokom početka 2008).

-Nažalost, kooperativne i samoupravljačke organizacije najvećim delom svoje postojanje ne duguju borbi i/ili razvijenoj grasruts svesnosti, već više potrebi da se ikonografijom zavedu društveni sektori – privučeni mogućnošću zarade, zaposlenja i vladine podrške – kao i militanti ubeđeni da su deo dubinskog revolucionarnog procesa; i to je razlog zašto su one takođe korisne da primire i suzbiju moguće pobune onih koji/e su spremni na radikalizaciju ili postavljanje neprijatnih pitanja, kao i za stvaranje novih političkih subjekata.

-U praksi, venecuelanska država želi da održi apsolutnu kontrolu nad ovim inicijativama. Na svoje poniženje (i sve više i više, preko svojih bolnih leđa) mnogi radnici su videli da je socijalistička rečitost na Sandej televiziji jedna stvar, a konkretna državna akcija druga, i da država olakšava svoj novčanik i daje podršku jedino kada ima pozornost “nadležnih”, kako Čavezova mašinerija voli da naziva svoje poslušne sledbenike, bez zaboravljanja na uvredljivi cinizam ove autoritarne dosetke što su je smislila ministarstva samozvanog “društvenog upravljanja”, od januara 2007.


Još bajki

Neuspeh ovog tipa kooperativa i samoupravljanja koji je promovisala vlada je zapažen krajem 2007. i početkom 2008, a kao posledica toga zvanični diskurs je mutirao i tako dobijamo šalu Socijalističke ili Socijalne (oba izraza se koriste) proizvodne kompanije (EPS sa španskim početnim slovima) koja objavljuje da sada, zaista, mi imamo formulu kojom ćemo stići na obećanu zemlju 'socijalističkog sistemskog razvoja'. Istina je da je beskorisna stvar objašnjavati šta je EPS zaista, pošto pod ovom kraticom oni podrazumevaju sve ono što je ostalo od kooperativa i samoupravljačkih preduzeća, plus državne kompanije i privatne kapitalističke firme, koje iz ovog, ili onog razloga vezuju sebe uz državu.

Nedavne zvanične izjave (videti El Universal 03/11/08) kažu da će do 2009 nastati 73 nove EPS-e, kao rezultat plana “Socijalisticke fabrike”, pod indirektnim društvenim upravljanjem – eufemizam pod kojim se podrazumevaju kapitalističke firme pod državnim upravom – što će biti osnova za buduću sistemsku industrijalizaciju. Ovakva izjava se može shvatiti isključivo kao šala, uzimajući u obzir Alcasu, Invepal, Invetex, Inveval, Sideroca/Venetub, Sanitarios Maracay, Central Azucarero Cumanacoa, Central Azucarero Motatan, Merida’s Solid Waste Treatment plantažu i Sabaneta’s Centinela farmu paradajza, da pomenemo samo najnovije slučajeve koji se mogu pronaći u štampi i na internetu, u kojima su uglavnom radnici plaćali štetu nastalu korupcijom, autoritarnošću i nekompetentnošću bezvrednih akcija “društvenog upravljanja”, kada je ono intervenisalo u industrijskim aktivnostima.

Armando Vergueiro [Prevod na engleski: Luis Prat]

(El Libertario #53, p.5, May- June 2008, Venezuela

email: ellibertario@nodo50.org;
web adresa: http://www.nodo50.org/ellibertario)

Izvor: A-infos (http://www.ainfos.ca/en/);

Prevod na srpski: KONTRAPUNKT


This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=56123