KONTRAPUNKT

Glas za anarhiju

U fokusu / Argumenti
Posted by shmrko Mar 26, 2007 - 08:10 PM

Ako ste besni zbog rasta konzumerističkog individualizma, zatupljivanja obrazovanja u ime šire participacije ili ispraznog hedonizma savremenog života, ona samo izražavate duboko ukorenjenu mržnju prema demokratiji. To je provokativna teza Žaka Ransijera, jednog od vodećih političkih filozofa Francuske, koji direktno dovodi u pitanje tendenciju levičarskih intelektualaca da kombinuju ekspertsku zabrinutost za mase sa nadmenim odbacivanjem praktično svega što mase zaista misle ili rade.

No i pored toga, bili biste u dobrom društvu. Ransijer tvrdi da mržnja prema demokratiji - što je fraza koju koristi kao naslov svoje poslednje knjige - je stara koliko i sama politika. "Svoju ideju demokratije sam dobio od Platona, najvećeg kritičara demokratije", kaže on na svom stakatnom, živahnom engleskom. "Platon bi rekao da je demokratija izvlačenje na lutriji, vladavina šanse."

Ali ono što je Platon video kao strahotu demokratije bila je zapravo njena velika vrlina. Demokratija je, kaže Ransijer, poricanje postojanja bilo kakvog prirodng poretka ili hijerarhije koja determiniše ko bi trebalo da vlada nad kim. Na taj način, bliska je anarhiji.

"Politički princip (iza demokratije) je u određenom smislu anarhičan zato što nema temeljnog legitimiteta bilo koje vlasti, nema specifičnog legitimiteta za vladavinu bilo koje grupe nad drugim grupama. Ovaj anarhični element objašnjava zašto je pogrešno identifikovati demokratiju sa bilo kojim posebnim oblikom vlade ili društva. "Sa moje tačke gledišta, demokratiju treba razumeti kao politički proces", objašnjava on. "Demokratija je ideja da, u krajnjem slučaju, bilo ko i svako može legitimno da vlada."

Ova radikalna jednakost [koja se nalazi] u srcu demokratije - "izvlačenje na lutriji" koje je tako užasavalo Platona - je ono što elitama uliva strah u kosti, i koje su zabrinute da će politička jednakost u praksi značiti prepuštanje moći plitkim, materijalističkim trutovima. Isto je bilo tokom istorije, kaže Ransijer.

"Na primer, u 19-vekovnoj Francuskoj, kada je bilo mnogo zakona protiv bilo kojeg vida udruživanja, profesionalnog itsl, nije bilo političke demokratije. Ali i dalje ste mogli da čujete kako elite govore: 'Oh, demokratija, to je vladavina individualizma, ovaca, ljudi koji tragaju jedino za zadovoljstvom.'"

Ovaj duboki otpor prema demokratiji među elitama pomaže da se objasni zašto "na odgovarajući način nikada nije bilo potpuno demokratske vlade. Rekao bih da je bilo koja vlada, ustvari, oligarhijska zato što je vlada vladavina manjine." I, zato što oligarhije uvek nastoje da održe svoju moć, "demokratija je neka vrsta remećenja normalnog poretka." Sud o tome da li demokratija može na kraju da odnese pobedu u borbi protiv oligarhije Ransijer zadržava za sebe.

Savremeni otpor demokratiji od strane političkih, pre nego intelektualnih, elita poprima obličje širenja uverenja da, u sve kompleksnijem svetu, građani nisu kvalifikovani da kao dobro obavešteni biraju ono što je za njih najbolje.

"Globalni ekonomski sistem, na primer, operiše na takav način da vlade moraju da budu sve više i više eksperti u povezivanju nacionalnih i globalnih potreba, tako da postoji određena disonancija između vlade koja bi trebalo da je ekspertska i vlade naroda. Ekspertsko gledište sugeriše da postoji samo jedan način gledanja na stvari, da postoji samo jedna data realnost. Obaveza demokratije je da uvek ponovo iznese stvari na videlo, i kaže: 'Ovo nije jedina realnost. Šta mislite pod tim kada kažete da je to dato ili neophodno?'"

Ransijer ne poriče da su nam potrebni eksperti, u ekonomiji i politici, ali on kaže da je oslanjanje na jedan tip ekspertize anti-demokratsko. Ova potreba da demokratija pruži izazov oligarhijama i elitama je jedan od razloga zašto mehanizmi poput narodnog glasanja, ma koliko bili dobrodošli, nisu dovoljni da stvore pravu demokratiju, kaže on. "To mora biti nadopunjeno realnom aktivnošću građana. Oni moraju da učine više od pukog glasanja. Oni moraju da budu u stanju da konstruišu sopstvene projekte, sopstvene pokrete i sopstvene političke propozicije."

U trenucima poput ovog u našem razgovoru, Ransijer poseže za gotovo utopističkom opaskom koja nas podseća na njegovu dugogošnju privrženost levici.

"Rekao bih da imam kontinuitet interesovanja za emancipatorske pokrete", kaže on povodom svog intelektualnog razvoja. "Ali takođe bih rekao da sam morao da raskinem sa onom vrstom marksizma koji je bio aktuelan u vreme kada sam bio mlad, a koji je promovisao neku vrstu naučne ideje da su ljudi potčinjeni zato što su neuki. Moć nauke je uvek bila u srži altiserizma. Nakon (studentskih nemira) 1968, dugo sam radio u arhivama istražujući pokrete radničke emancipacije, i mislio sam da ih treba shvatiti, ne na naučni način, već kao širi estetki i intelektualni pokret."

Što se tiče ostalih sa levice, ipak, odgovor na 1968, i kasnije nakon pada berlinskog zida, bio je reakcionarniji. "Levičari u Francuskoj su reciklirali marksističku kritiku buržoaskog društva. Postojalo je razočaranje koje je transformisano u neku vrstu resantimana. Tako da i dalje imamo istu vrstu napada na komodifikaciju, potrošnju i tako dalje, ali sada su oni usmereni protiv demokratskog individualizma."

Čini se da ima neke ironije, ipak, u činjenici da Ransijerov napad na elite dolazi u obliku elitističke publikacije. "Rekao bih da je francuska politička filozofija uticajnija u intelektualnim debatama nego u sferi političkih debata", priznaje on. "Ne mislim da je to velika sila, ali u francuskoj su nakon 1968. intelektualci nastojali da postanu interpretatori društva i kulture za vladajuću elitu. Ne mislim da je francusko kritičko mišljenje duboko angažovano u određenim političkim pokretima, ali postoji određena razlika između političke debate i intelektualne debate o politici."

Ipak, Ransijer ima uticaj na realnu politiku na čemu mu njegove britanske kolege mogu pozavideti. "U Francuskoj su četiri redka iz moje knjige citirana od strane Segolen Roajal (Ségolène Royal) (socijalističke kandidatkinje za predednika), ali ne mislim da ju je pročitala, naravno. Neko iz njenog okruženja joj je ubacio te redove u govor zato što su im dobro zazvučali." Svakako oni dobro zvuče: "Među onima koji znaju kako da sa bilo kim i sa ma kim podele jednaku moć inteligencije, demokratija sa svoje strane‚ može inspirisati hrabrost, i stoga radost."

Ransijer se zasigurno nada da će njegov rad ostvariti barem neki uticaj na borbu za demokratiju koju opisuje.

"Ovo je samo deo pokušaja koji su izveli ljudi na mnogim mestima da kažu šta misle u vezi sa političkim pitanjima. To je nešto što možete sasvim jasno da vidite u Francuskoj zato što postoji velika distanca između zvanične pozornice onoga što se zove politika i onoga što ljudi doživljavaju i misle.

Ima puno polemike na raznim mestima. Ono što je važno nije toliko sam rezultat tih debata već intenzitet diskusije. Na primer, povodom referenduma o Evropi ljudi su čitali ustav veoma pažljivo pre nego što su se upustili u raspravu o njemu. Mislim da ljudi imaju realnu želju da intervenišu u političke debate. Veoma je teško znati kako, ali mislim da je najvažnija stvar reći ljudima da oni to mogu da urade."

Izvor: http://info.interactivist.net/article.... [1]
Prevod: KONTRAPUNKT


Politički filozof Žak Ransijer (Jacques Rancière) želi da podstakne remećenje normalnog poretka to jest pravu demokratiju. Žilijan Bažinji (Julian Baggini) je saslušao njegovu kampanju.

This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=55106

Links in this article
  [1] http://info.interactivist.net/article.pl?sid=07/03/19/1741245&mode=nested&tid=8