KONTRAPUNKT

Svi bogovi, svi gospodari: Imanencija i anarhija/ontologija

U fokusu / Argumenti
Posted by shmrko Jan 30, 2007 - 01:16 PM

Gotovo celokupnu savremenu radikalnu misao karakteriše dijalektika. Klasični anarhizam, marksizam (u svim svojim varijantama), i situacionisti veoma mnogo duguju misli nemačkog filozofa G. V. F. Hegela, a time i dijalektici. Na primer, politička misao anarhističkih i anti-autoritarnih teoretičara poput Mihaila Bakunjina, Gi Debora, Marija Bukčina i Fredija Perlmana počiva na dijalektičkom razmišljanju. Čak je i poststrukuralistički socijalni teoretičar Mišel Fuko Hegelove teorije okarakterisao kao sablast koja se šunja kroz 20. vek. U stvari, dijalektika je do te mere hegemona u radikalnim krugovima da je uobičajeni prigovor koji se [unutar njih] upućuje određenoj perspektivi taj da je ista "nedovoljno dijalektična".

Piše: Vil Vajkart (Will Weikart)
Objavljeno u Fifth Estate [1]

Ali savremeni radikalizam nije "nedovoljno dijalektičan"; pre će biti da je suviše dijalektičan. Dijalektika je bukvalno svuda (i ne samo na levici), prećutno usmeravajući većinu onoga što radimo i kako mislimo, često nesvesno, i čak (ili možda baš) to važi za one koji nikada nisu čitali Hegela ili Marksa. Suprotno svojim tvrdnjama, dijalektika je ta koja je nedovoljna za analizu apsolutne višestrukosti tendencija i promena. Ipak, ova obeshrabrujuća kompleksnost sveta nije razlog za očajanje ili neaktivnost. Zapravo, sasvim je suprotno: umesto da bude redukovan, naš kompleksni svet bi trebalo da bude visoko vrednovan i slavljen. Mi bismo trebali da kritički preispitamo naše intelektualno nasleđe da bismo preispitali neke od bazičnih pretpostavki načina na koji politički razmišljamo i delamo.

Jedno od najvažnijih pitanja u pogledu ove naizgled apstraktne diskusije je: kako naša kolektivna nesposobnost da se raskine sa dijalektikom utiče i ograničava našu političku praksu, našu efektivnost, i naš horizont mogućnosti? Jedan od najjasnijih legata hegelijanske dijalektike, kakvu je usvojio i modifikovao Marks, jeste kataklizmično i fetišističko poimanje Revolucije, pomoću koje se mi, narod (shvaćeni kao zasebni, diskretni entitet), angažujemo u direktnoj i dramatičnoj konfrontaciji sa našim ugnjetačem (drugom celinom) i menjamo to iz temelja na bolje. To se dešava nakon što se proleterska masa otarasila sve lažne svesti i postala svesna ove istinite realnosti (one sa kojom je Marks već upoznat). Sledeći Hegelovu dijalektiku "gospodar/rob", ovaj pristup pretpostavlja da život nema značenja nezavisno od smrti - da je život do sada bio smislen zato što je pod stalnom pretnjom smrti protiv koje se bori. Pored toga, to hrani romantično revolucionarno poimanje da smo podjednako primorani da rizikujemo spostveni život, i da ga drugima oduzimamo. U konkretnim političkim uslovima, to pretpostavlja da je najefektniji vid političke akcije direktna konfrontacija sa moći.

Ali jedno od ograničenja ovog pristupa jeste njegov neuspeh da prihvati apsolutnu neizmernost moći kojoj smo suprotstavljeni. Čini se da živimo sa behemotnom mašinom kapitala/države koja je do te mere bezobzirno pohlepna za sopstvenom vladavinom da je sam život (teren biopolitičkog - produkcija i reprodukcija istog) doveden u pitanje: "Biće po mom ili nikako drugačije! Uništi me i povućiću te za sobom!" Ovakva moć je istovremeno ubilačka i samoubilačka. Zahvaljujući konceptima poput biopolitike i biomoći (od Fukoa) mi počinjemo da gradimo koherentni radikalizam koji na kompleksan i suptilan način kritikuje i države (kao izvor rasizma itd.) i kapital uzimajući u obzir tehnološke transformacije i promene u globalnoj ekonomiji, vladanju, radu, itd. koje je, naravno, bilo nemoguće predvideti u Marksovo vreme. Vreme je da prihvatimo pozitivne načine na koje Fuko može da proširi i zameni one oblasti Marksove misli koje su izgubile eksplanatornu snagu... umesto da njih dvojicu posmatramo kao potpuno suprotstavljene.

Pored toga, odgovor na ovo pitanje ima potencijal da otvori nove mogućnosti u teoriji i praksi levice koja se čini nekreativnom, impotentnom i stagnantnom, i vezanom za zastarele ideologije, strategije i taktike koje vode u ćorskokak. Čini mi se da je u imanenciji zasnovana ontologija koherentnija sa mnogim od glavnih principa anarhizma, poput: ni bogovi, ni gospodari.* Ni transcedencija. Ili, kako ja više volim da kažem (sa afirmativnim klimanjem glave Ničeu): svi bogovi, svi gospodari.**

Dijalektika je u embrionalnoj formi prisutna još od vremena grčkih presokratskih filozofa sve do Imanuela Kanta, pre nego što se postavila kao kamen temeljac Hegelove misli, koju je Marks potom nasledio. Ontološka orijentacija dijalektike je usmerena na proces, promenu i kretanje. Suprotstavljene sile ulaze u interakciju da bi proizvele novu, i dok to čine, menjaju sebe. Dijalektička misao gotovo uvek započinje igru suprotstavljanja sa DVOJE (što se ponekad opisuje kao ples); ali princip negativnosti je takođe od ključnog značaja. "Biće" je ukorenjeno u negativnosti - npr. stvar nikada ne može biti saznata (postojati) bez pozivanja na sopstvenu suprotnost (ono što nije). Nema svetla bez tame, itd. Za mnoge je imperativ na negativnosti preuzeo oblik "bespoštedne kritike svega postojećeg" (Marks) ili ideje da je "nagon za uništavanjem takođe kreativan nagon" (Bakunjin), koja sledstveno ima interes da kreira nešto bolje (želja IWW-a je da izgrade "novi svet u ljusci starog").

Dijalektika ne samo da postoji u carstvu ideja - te se stoga obično smatra samo ljudskom [karakteristikom] - već može biti šira ontološka pozicija koja zalazi u domen fizike (poput ideja akcije i reakcije), pa dakle obuhvata domen materijalizma, materije, supstancijalnog. U prošlosti je dijalektička misao ostvarila uticaj čak i na savremenu naučnu misao; ideja "prekinutog ekvilibrijuma",[3] koju je promovisao marksistički evolucioni teoretičar Stiven Džej Gold, ima korene u dijalektici.

Progres je takođe ključi princip dijalektike. Klasični primer dijalektike je diskusija između dvoje ljudi čiji je rezultat viši zaključak ili shvatanje koje ne bi moglo biti dosegnuto da su misli svake od osoba ostale izolovane. Treći član koji je proizvod dijalektike sadrži elemente oba originalna, ali je superioran (nadmašuje ih) u odnosu na svakog od njih zasebno. Snaga dijalektike je često predstavljena vizelno/metaforično kao spirala - koja se po Hegelovom mišljenju uzdiže do raja, Apsolutnog duha, boljih vremena i eventualno utopije. Teodor Adorno, međutim, izvrće ovu ideju naglavačke i zamišlja spiralu koja vodi nadole u čistu paklenu distopiju i na kraju fašizam - što je vizija koju je pozajmio primitivista Džon Zerzan, koji vidi totalitet "civilizacije" kao krajnji rezultat "progresa".

Kod Marksa, ključna je dijalektika istorije, a njen motor je klasna borba - konflikt između rada i kapitala. Viši (transcendentni) član je komunizam, a Marks je ovde nalik Hegelu po pitanju optimizma. Najvažnija interakcija Marksovog istorijskog materijalizama se odvija između ideja i materije, supstancijalnog i nesupstancijalnog: carstvo ideja je u interakciji i vrši uticaj na svet formi/materije, i suprotno. Ali u krajnjoj analizi, socijalni/materijalni uslovi u kojima se ljudi nalaze određuje njihovu svest.

Ali moći sistema su tako ogromne, one onemogućavaju uzimanje u razmatranje ideje revolucije. Pošto te moći teku tako duboko i tako su nevidljive i pritajene (Žil Delez ih naziva "društvima kontrole"), treba težiti alternativnim oblicima. U njih spada koncept egzodusa kojeg su predložili autonomisti, rizomatske forme koje su elaborirali Delez i Feliks Gatari, mnoštva koje su elaborirali Majkl Hard i Antonio Negri, i ideja "otišli u Kroatan" koju su promovisali Ron Sakolski, Piter Laborn VIlson i drugi.

Pristup koji je ovde ponuđen nije direktna konfrontacija već pre zaobilazni put, korisni pravci bekstva koji ignorišu/izbegavaju moći zarad prilike da se danas izgradi realna sloboda nasuprot isčekivanju magičnog dana nadolezeće revolucije. Sem toga, zahtevajući od nas da bacimo sve na kartu Revolucije izbegavaju se ozbiljna pitanja u pogledu konzistencije sredstava/ciljeva, i generalno etike (pošto se čini da mnogi - ili čak većina - ljudi ne žele revoluciju, kako postupiti na demokratski način?). Misleća/delatna imanencija se takođe lepo uklapa sa klišeom koji je tako drag mnogima od nas - raznovrsnošću taktika - ali takođe i sa poimanjima fluidnosi identiteta i autonomije.

Delez nudi koncept modulacije ili fluidnosti kao prakse. Voda, tečnost, smešta se u pukotinama u betonu, mrzne (pre nego što postane kompaktna) i širi se, čineći da pukotine rastu. Led se topi i isparava u gas. Ponovo. Biljni život počinje da se javlja u pukotinama. Beton je sporiji i stoga daleko ranjiviji u odnosu na dinamičku modulaciju (promene stanja) koja je otvorena za molekule H2O. Pokreti koji su suviše opsednuti identitetom, organizacijom, birokratijom, jedinstvom, itd., završavaju kao tromi i neefikasni (da ne govorimo o tome kako su dosadni, nekreativni i "otuđujući").

Delez takođe nudi koncept "imanencije" kao alternativu dijalektici - ontologiju radikalne različitosti i polja nesvodive razlike, čiste prakse, ne-identiteta, otvorenih sistema, dinamičkih pragova i zamućenih granica. To je ontologija protiv svih predstava transcendencije; razumevanje stvarnosti koje postulira radikalnu međupovezanost svega; onu koja je osetljiva prema lepoti višestrukosti i kompleksnosti realnosti; onu koja naglašava kategoriju postajanja na početku (umesto bića u kontradikciji koja dijalektički vode do postajanja kao nus-produkt); i ona koja sagledava realnost kao postojanje svega u jednoj ravni umesto u dve (zemaljska i druga, ili supstancijalna ravan i nesupstancijalna ravan). Imanencija je blisko povezana sa poimanjem jednoznačnosti bića, koje se može naći kod Henrija Bergsona i Fukoa ("biće svuda izražava sebe na isti način"); i takođe je povezana sa panteističkom pozicijom Benedikta Spinoze da se bog ne nalazi u zasebnom carstvu već da postoji uvek u svemu (što ga čini možda najradikalnijim ateistom i materijalistom!).

Ovde imamo mogućnost "ljudskog" kao samo jednog modaliteta "prirode" - rascepljena realnost ne stoji - što po mom mišljenju pokazuje put ka mogućoj i koherentnoj radikalnoj ontologiji i ekologiji, u skladu sa kojom i čovek i priroda i bilo šta drugo postoje polivalentno, i nijedno ne postiže transcedenciju, tj. dominaciju nad drugim(a). Možda uz pomoć teoretičara imanencije možemo pronaći koherentnu anarhističku teoriju i praksu koja je u neprekidnom procesu iskorenjivanja svih hijerarhija i svih dominacija, koje proističu iz, i perpetuiraju ideje/uslove transcedencije (bog, otac, gospodar, država, itd.). Jedino putem imanencije je moguće osmisliti i realizovati jednakost uz radikalnu različitost, svet bez kapitala i države po njegovoj meri.

[1] Ili, slobodnije rečeno: da ne bude ni bogova ni gospodara - prim prev.
[2] Tj., da svi budu i bogovi i gospodari - prim. prev.
[3] Evolucija koju karakterišu dugi periodi stabilnosti karakteristika organizma i kratki periodi brzih promena tokom kojih se javljaju novi oblici; suprotno od gradualizma koji zagovara postepenu promenu - prim. prev.

Izvori: fifthestate.org [2] | info.interactivist.net [3]

Prevod: KONTRAPUNKT

This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=54983

Links in this article
  [1] http://www.fifthestate.org/
  [2] http://www.fifthestate.org/
  [3] http://info.interactivist.net/article.pl?sid=07/01/21/0444226&mode=nested&tid=9