KONTRAPUNKT

Studentski protest - analiza

U fokusu / Reagovanja
Posted by shmrko Jan 01, 2007 - 01:43 PM

Izuzetno je važno što smo dobili jednu opsežnu, i istovremeno skoncentrisanu, analizu protesta, baš zbog značaja refleksivnosti o kojoj govori autor. Za razliku od dominantnih tokova, koji se oslanjaju na samu činjenicu vlastite dominacije, u krajnjem na moć koja počiva na kapitalu, pokušaji otpora, bar u ovoj fazi iza sebe imaju jedino snagu ideja. Revolucionarna teorija je nužna za revolucionarnu praksu, što bi rekao Lenjin, a nešto od toga imamo u ovoj analizi. Imajući u vidu da dolazi od učesnika neposredno angažovanog u samom protestu, ova analiza je objektivna koliko je to mogla biti, sve važne činjenice su navedene, a interpretacija je odmerena, navodeći dostignuća i slabosti samog protesta. Refleksija o nekom dešavanju postaje deo samog tog dešavanja, utičući na njegov budući tok, bez nje smo prepušteni stihiji okolnosti u kojoj ne vladamo samim dešavanjem čiji smo učesnici. S druge strane, preterana refleksivnost (teoretizacija) preti da izgubi vezu sa praksom, i postane neka apstraktna norma koja je samoj sebi dovoljna. Autor uspešno izbegava ove dve krajnjosti, potpuni izostanak refleksije i njenu hipertrofiju koja, dijalektički, opet vodi u voluntarizam, budući da gubi iz vida konkretni sklop okolnosti.

Ovaj protest nije završen, to sam autor uvidja i priznaje da “do sada nije dobijena nijedna garancija bilo kakvog konkretnog koraka”, nešto se može očekivati od stava odredjenih institucija u pogledu izjednačavanja prava diplomiranih studenata i mastera, kao i zajedničkog stava uprave Filozofske fakulteta i studenata u pogledu redefinisanja načina plaćanja studija. To nije sve, ali je ipak nešto, tek početak napornog puta ka “drugačijem poimanju politike studenata” o kojoj autor govori. Znači, konkretni “socijalni” zahtevi treba za krajnji cilj da imaju jednu promenu celokupnog pristupa problemu visokog obrazovanja, oni nisu sami sebi dovoljni i njihovim ispunjavanjem se ne završava priča o ovom važnom segmentu društvenog života. Bar tako misli autor i drugi koji imaju slične stavove, da li će u tome uspeti drugo je pitanje. I to je ono radikalno u celoj ovoj stvari, ta namera da se istraje na zahtevima i da oni postanu pokretač buduće drugačije političke prakse studenata. Formulisani zahtevi i po sadržaju i po formi koju su zadobili tokom protesta nešto su sasvim novo u odnosu na dosadašnje studentske proteste – po prvi put su istaknuti načelni socijalni problemi studiranja, i po prvi put ima nekog vidljivog pomaka u pravcu njihovog ostvarenja. Svi dosadašnji protesti su bili ili isključivo dnevno-politički (stranački), ili parcijalni u socijalnom pitanju, tek na pojedinim grupama odredjenog fakulteta, sa zahtevima koji se tiču isključivo te grupe, ne zahvatajući širu perspektivu Univerziteta u celini. Forma koju je zadobio protest takodje je nova i jedinstvena – po prvi put nema dominantnih “lidera”, samim tim podele na “vodjstvo” i “sledbenike”, horizontalno organizovanje u formi direktne, neposredne “demokratije” je uspelo koliko se moglo. Naravno, po prirodi stvari uvek postoje pojedinci koji su uočljiviji, ali niko od njih nije zadobio autoritarni položaj koji bi dalje opterećivao protestno delovanje, možda je i bilo nekih sa takvim ambicijama, ali to je irelevantno, pošto su sam tok i forma protesta onemogućili takve pojave. Iz analize se lepo vidi da je npr. blokada fakulteta započela sasvim spontano, da je čak iznenadila one koji su na neki način bili predvodnici, sama praksa se još jednom pokazala kao nešto što se ne može zahvatiti u celini, i što prevazilazi našu moć misaonog zahvatanja. I to je priroda prakse, postavljene izmedju nužnosti prirodnih i misaonih zakona, u neuhvatljivom prostoru mogućeg ili verovatnog. Ispostavilo se da je blokada fakulteta demantovala naše sumorne procene, i to je jedan značajan uspeh protesta koji se ne može osporiti. U trenucima neposredno pred postajanje ovom idejom praktično delatnom, mnogo šta je govorilo protiv njene ostvarivosti: nedovoljna brojnost studenata, izolacija od profesora, medijska izolacija itd. Iako je lebdela i prethodnih dana u vazduhu, niko se nije usudjivao da je eksplicitno predlozi, imajući u vidu nesumnjive navedene teškoće. Medjutim, došlo je do poznatog spleta okolnosti, porasta tenzije medju studentima, tako je nastupio jedan momenat slobode nasuprot racionalnim (teorijskim) procenama, ideja je zaživela i izdržala “vatreno krštenje”. Druga važna stvar u pravcu neposrednijeg delovanja studenata bilo je stalno menjanje sastava delegacija koje su vodile razgovore sa upravom Fakulteta, i to je još jedna novost u odnosu na sve dosadašnje proteste. Treće, sprečen je bilo kakav uticaj političkih partija, studenti su razvili vlastitu političnost čija autonomija ima ogromno mobilizacijsko dejstvo. Da je reč o levom karakteru protesta, sasvim je razumljivo, i od toga ne treba bežati, jer jedino iz tog pravca mogu da stignu otpori neo-liberalnoj destrukciji Univerziteta i društva u celini. Autor uočava da je postojala “preterena obazrivost u pogledu ekspliciranja političkog utemeljenja protesta”, verovatno imajući u vidu da je ovaj levi karakter ostao previše implicitan. I to je jedan od najsloženijih problema, kako objektivni politički karakter protesta učiniti i subjektivnim, naime prihvaćenim od studenata kao reflektovan oblik političkog delovanja. Mnoge poteškoće su tu u igri, počevši od konfuzije u pogledu levog/desnog u ideološkom polju, od koje nisu imuni ni studenti, pa do spremnosti društvenih sila koje su meta protesta na aktiviranje poznatih stereotipa o levici, anarhistima, revolucionarnom nasilju itd. Na tom pitanju treba snažzno raditi. Da je ovaj protest radikalan, u aktuelnoj konjukturi, pokazuju reakcije onih koji u krajnjem nisu neposredno ugroženi njegovim zahtevima, i baš zbog toga. Reč je o pojedinim profesorima, pa i dekanu u pojedinim trenucima, koji se nisu ustručavali da aktiviraju gore pomenute stereotipe. Njihova zamerka da se po prvi put u istoriji Filozofskog fakulteta desilo da studenti nisu bili na strani profesora ima suštinu u obrnutom stavu – da se po prvi put desilo da profesori nisu bili na strani studenata, i to je pravo pitanje. Čak su u napadima prednjačili oni koji imaju neko levičarsko razumevanje (npr. prof. Lazić, čiji bi intervju za B92 Kontrapunkt trebalo da okači kao primer najgoreg mogućeg intelektualnog i moralnog pada, a moj predlog je bio i da se izlepi po fakultetu). Njihova ostrašćenost demaskirala je status koji zauzimaju, ukazujući da su u kritičnim trenucima, svesno ili nesvesno, spremni da potegnu najprizemnija sredstva u odbranu poretka, od pozivanja na intervenciju policije do umobolnih konstrukcija o protestu kao delovanju policije iznutra na fakultetu?! I to je ono novo i radikalno u ovom protestu.

Nasuprot ovakvom vidjenju protesta, koje je svesno njegovih uspešnih strana, ali i nedostataka, na forumu se pojavila reakcija “Alekse Karamazova” (u dalje tekstu: AK), koji dovodi u pitanje objektivne i subjektivne aspekte protesta. Sa ovom kritikom se treba ozbiljno suočiti, budući da dolazi s leva, i zato zameram učesniku foruma koji na nju reaguje na krajnje vulgaran način, delujući da na iznesene primdbe može da odgovori samo argumentum ad hominem. Objektivni plan ove kritike mogao bi se svesti na tvrdnju da protest nije bio dovoljno radikalan, a subjektivni da je njegovim predvodnicima bilo važnije da se “igraju protesta”, posto je “fetiš protesta, posebno studentskog, moćna droga”. Iako ova dva plana nisu nepovezana, čini se da je bavljenje ovim drugim, subjektivnim, rizično s obzirom na mogućnost da diskusija zaista lako sklizne u “pljuvačku” raspravu, imajući u vidu da se radi o tumačenju nečijih (subjektivnih) namera, pri čemu ni sam AK nije imun na odredjene argumentum ad hominem. Jedino što bih mogao reći je da nisam stekao takav utisak o predvodnicima protesta, i nešto od toga sam naveo u prvom delu teksta. Mislim da se to jedino i može reci kad je u pitanju procena subjektivnih namera, tj. da se na utisak može odgovoriti jedino drugačijim utiskom. Nesredjene račune izmedju njih i AK stoga ostavljam po strani. Vraćam se zato onom prvom planu, tj. argumentu da protest nije bio dovoljno radikalan. On zapravo kaže nešto više, negde eksplicitno, većinom implicitno, naime, da zato što nije radikalan u meri koju AK očekuje, on nije bio ništa. “Da je tamo zaista ‘bilo nešto’, to bi se već videlo”, kaže AK, a pošto on nije “video” to nešto, zaključak je da tamo ničega i nije bilo. Ovaj zaključak je mesto spora. Ne ulazimo u to šta je AK video, odnosno nije video, mada se može i o tome raspravljati (npr. zasnovanosti pozivanja na studente s kojima je kontaktirao, činjenicu da je prolazivši pored fakulteta video, odnosno nije video ovo ili ono, izveštaje iz medija itd.) Mi mu, za kratko, držimo stranu, i priznajemo da tamo nije bilo onoga što je očekivao da će videti. Nije bilo spaljivanja indeksa, fakultetske zgrade, bacanja profesora na lomaču. Nije bilo ni “direktnog odbacivanja kapitalizma u celini”, odnosno nije bilo na delu “odbacivanje celog fenomena kapitala, cele te postavke”. AK postavlja stvari ovako: sve ili ništa, ako nije sve, onda nije ništa, odjebi ga! Ovakvo zaključivanje je pogrešno, i logički i praktički. Prvo, negacija od sve nije ništa nego nešto (ništa je negacija od nešto), drugo, ako nije na delu negacija kapitalizma u celini, ne znači da nije na delu negacija nekog njegovog važnog segmenta, makar u nedovoljno reflektovanoj formi. Važan zahtev koji se postavlja pred utopijsku negaciju kapitalizma je da utopija/kritika mora biti konkretna, zasnovana na objektivnim mogućnostima, prisutnim u samoj društvenoj stvarnosti. To bi bio generalni argument marksista protiv anarhista. U suprotnom imamo utopizam, koji boluje od fetiša Velikog Odbijanja, apstraktne negacije/kritike koja praktički često završava u onemogućavanju samog prevladavanja kapitalizma, budući nestrpljiva. Da bi teorija postala praktički delotvorna, mora i sama praksa da se približi nivou teorije, odnosno njenih zahteva. Postoje li danas u Srbiji, pa i u svetu, objektivne mogućnosti za ukidanje kapitalizma u celini, da li je istorijska stvarnost toliko sazrela da je došla do trenutka svog samoukidanja? Po našem mišljenju, ne, ako AK misli suprotno, neka pokaže/dokaže. Uostalom, on sam tvrdi, u pogledu studentskog protesta, a to može da važi i šire, “ne znam šta je tačno izlaz iz te situacije…” Nešto kasnije on navodi ono što je očekivao da će videti prolazeći pored fakulteta, napuštajući nelagodu neznanja: “Pokazalo se da se ‘neoliberalni’ udar ili ‘tranzicija’, koja se dešava svuda, može blokirati samo ako se ‘odbaci ceo fenomen kapitala’, cela ta postavka”. Naše pitanje je gde se to pokazalo i na koji način i da li ovaj stav u potpunosti negira mogućnost da totalno odbacivanje/odbijanje dodje kao posledica akumuliranih pojedinacnih odbacivanja/odbijanja segmenata kapitalizma, odnosno akumuliranog odbacivanja/odbijanja pojedinačih segmenata kapitalizma? Neka kritika ima praktičku težinu samo ako ukaže na već postojeće ili objektivno moguće alternativne projekte, npr. u ovom slučaju studentskog protesta povodom aktuelnih reformi obrazovanja, u suprotnom ona je puko deklarativno kritizerstvo koje ono “ne znam šta” olako prikriva onim “znam šta nije”, kako bi se stajalo na “nadmoćnoj” poziciji koja odbacuje sve zato što nije dobila sve. Pozicija koja završava u onom infantilnom “hoću sve i hoću odmah”, i koja lako biva apsorbovana od kapitalizma budući da ovaj podstiče sličnu strukturu potreba. Put revolucije je dug i težak, može se reći da nema “kraljevskog puta” u revoluciju, na njemu postoje brojne prepreke, danas mnogo veće nego 1848. ili 1917. Sedamdeset godina je prošlo od pojavljivanja “Komunističkog manifesta” do pobede prve socijalističke revolucije, i to u zemlji za koju teorija nije predvidela takvu mogućnost, i u uslovima mnogo intenzivnije klasne borbe nego danas. Nakon pada Berlinskog zida, a pre toga poraza “nove levice”, naročito u uslovima današnje Srbije, očekivati da studentski protest treba za cilj da ima neposredno rušenje kapitalizma u celini, i da je svako njegovo odstupanje od tako proklamovanog cilja dokaz njegove ništavnosti, naprosto je smešno. AK kaže da “kome to izgleda nejasno, pregolemo ili nerealno, nek se sprema da kusa ‘realizam’” – ali, osim što njemu “direktno odbacivanje kapitalizma u celini” izgleda jasno, olako i realno, gde su dokazi? Gde je taj jasan i realan, kraljevski put, u rušenje kapitalizma pa da mu se i mi svesrdno pridružimo? Što nas on ne prosvet(l)i ako to, po njemu, već ne može fakultet?

Medjutim, ako pomislimo da možda ipak osnovni argument nije nedovoljna radikalnost protesta u pogledu sistema u celini, već u pogledu obrazovnog podsistema, čeka nas novo iznenadjenje. Doduše, AK tu i tamo navodi da je “protest obuhvatio samo delić studentske populacije, a o tome u izveštaju nema ni govora”, medjutim, njegov osnovni argument u ovom trenutku nije zamerka nedovoljnoj širini protesta, budući da to priznaje sam autor analize blokade, i o tome i te kako govori i uvidja kao problem. Ne, nije problem što studentski protest nije bio dovoljno radikalan s obzirom na ono što je trebalo i mogao da bude, već što je uopste studentski?! Naime, “studenti su po definiciji konformisti, oportunisti i konzervativni”, svaki njihov protest je bio “protest budućih štetočina”, oni samo protestuju zbog prepreka na putu studiranja, a radi se, po AK, zapravo o tome da treba “odjebati obrazovni sektor u celini”. U osnovi ovakvog razumevanja je da je znanje oduvek roba/kapital, “fakultet zbog toga i postoji, to je sastavni deo administrativno-ekonomskog kompleksa, a ne mogućnost za lično usavršavanje”; “znanje je sredstvo za ostvarivanje neke koristi ili profita (cilja)”. Znači, čak i da su studenti spaljivali indekse, fakultete i profesore, to bi opet bilo nedovoljno, jer su oni “po definiciji konformisti, oportunisti i konzervativni”. Problem sa ovim zaključivanjem je što se iz delimično istinite premise izvlači pogresan zaključak, baš zato što je premisa samo delimično istinita. Naime, znanje jeste roba/kapital i sredstvo za neki cilj, a fakultet deo sistema; ali ovi nisu samo to. Znanje u sebi istovremeno sadrži mogućnost prevazilaženja oblika u kome je ono isključivo roba, budući da se preko njegovog višeg oblika (kritička društvena nauka) ono obračunava sa vlastitom instrumentalizacijom u administrativno-ekonomskom pogonu. Možemo pitati, u ime čega AK tvrdi ove stvari o znanju, u ime znanja ili neke vere? Sumnjamo da bi odgovorio ovo drugo. Samim tim, znanje može biti i znanje u pogledu ispravnosti nekog cilja, a ne samo sredstvo za ostvarivanje datog cilja, npr. znanje o alternativnom društvenom projektu. Na kraju, fakulteti su zaista jedni od ideoloških državnih aparata, ali sami ovi aparati predstavljaju mesto na kome se može razviti i na kome se razvijala klasna borba u ideološkom polju, oni imaju izvesnu samostalnost u odnosu na ekonomsku bazu koja je neposredno obeležena dominacijom vladajuće klase (teza Louisa Althussera). Neke naznake toga mogu se videti u ovom protestu i sukobu izmedju studenata (koji protestvuju) i profesora. Uostalom, protest ’68. je uglavnom bio vezan za Univerzitet, to je istovremeno činjenica, ali i problem o kome se može diskutovati. Tačno je da su znanje i fakulteti danas, u uslovima kapitalističke dominacije naučno-tehničke racionalnosti, uveliko i prvenstveno instrument u službi reprodukcije postojećeg poretka. Ali, kroz njih se može, a mozda i jedino kroz njih (zaoštrenija teza oko koje možemo raspravljati), probiti viši, alternativni oblik znanja koji bi bio element revolucionarne prakse. Nije slučajno što i danas najveći broj alter-globalističkih aktivista dolazi iz redova studenata, odnosno intelektualaca u širem smislu. Čak je izvorna ideja Univerziteta bila da je to mesto u kome je znanje samo sebi svrha, gde se pojedinac može posvetiti slobodnom istraživanju, a ne prvenstveno sredstvo u službi ekonomske reprodukcije. Umesto što se “radikalno” odbacuje znanje i Univerzitet u celini, možda je bolje reafirmisati ove izvorne ideje i dati im levo tumnačenje i karakter.

Nakon što je “odjebao obrazovni sektor u celini”, AK se obrušava na socijalne proteste kao takve. Apstraktni utopizam kojim odiše njegova kritika postaje direktno autodestruktivan, gubeći onaj početni zavodljivi karakter kojim nas isprva privlači. Kao što studentski protesti nisu ništa, budući da ne negiraju sistem u celini, tako su i socijalni protesti “čista samoodbrana, bez vizije i inicijative”; “uspešni isto koliko i neuspešni, ne vode nikud izvan tog kruga, to je jasno ko dan. Ne mogu da vode”. Nije jasno kako onda AK tvrdi: “Što se mene lično tiče, meni su socijalni protesti pitanje nad pitanjima. To je prostor na kojem će doći ili NEĆE doći do nekog preokreta”. No, ovu protivrečnost (?) možemo ostaviti po strani. Makar bili potpuno uspešni, slično studentskim protestima, oni su zapravo neuspesni sa stanovista AK, jer su, po definiciji “bez vizije i inicijative”. Sve je tu “jasno kao dan”, krug je zatvoren i svaki otpor je unapred integrisan u sistem, dakle besmislen. Ostaje utopistička pozicija Velikog Odbijanja za koju ne vidimo konkretne, praktičke korelate. Gde je njegovo mesto, ako to nije nijedan deo sistema, budući da je svaki potpuno u njegovoj službi, koje je to povlašćeno mesto izvan sistema koje AK zauzima i iz kojeg odapinje svoje kritičke strele? Da li su subjekti revolucije skvoteri, beskućnici, nezaposleni itd? Ili su oni zapravo potpuni objekt kapitalizma, “gubitnici” s kojima on lako izlazi na kraj i bez kojih ne može?

SM



Povezano:


This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=54890

Links in this article
  [1] http://kontra-punkt.info/index.php?name=MDForum&file=viewtopic&t=623