KONTRAPUNKT

Tragovi (i paradoksi) vremena: Psi ili ljudi

Iz drugih izvora / Reagovanja
Posted by eloiza Dec 27, 2006 - 01:22 AM

U svetu sve drastičnijih razlika između bogatih i siromašnih, stara metafora o „pasjem životu” više nije adekvatna: psima se život uočljivo popravlja, sirotinji pogoršava

Ako bi se stanovništvo planete svelo, u matematičkim srazmerama, na deset ljudi, jedan od njih bi, u ovom času, imao 99 dolara, ostalih devet bi raspolagali samo jednim! Iako to odavno nije (velika) nepoznanica, najnoviji izveštaj specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija o siromaštvu i bogatstvu delovao je, i bolje upućenima, šokantno: polovina stanovništva na siromašnijoj strani sveta raspolaže samo jednim procentom ukupnog blaga u novcu i imovini, a polovina ukupnog bogatstva nalazi se u rukama svega dva procenta stanovništva!

Da ne pravimo više inflaciju sa uskličnicima i čuđenjem, iako bi svaka konstatacija iz nedavno obelodanjenog izveštaja to zahtevala. Kao, na primer, ona da su „superbogataši groteskno (tako bukvalno stoji) postali bogatiji nego što su bili pre pola veka.”

U (neravnopravnu) raspodelu bogatstva i siromaštva umešala se i geografija. Opet taj famozni i (pre)bogati sever i beskrajno ubogi jug. Severna Amerika, ili, preciznije, Sjedinjene Američke Države – više od polovine bogatih – Evropa i neke azijsko – pacifičke zemlje. I na onoj, sumornijoj strani sveta, afrička i latino-američka sirotinja.

Sledeći statističko uprosečavanje, Japanci trljaju ruke, sa 181.000 dolara „po glavi”, ispred, takođe, superbogatih Amerikanaca sa 144. 000 dolara po osobi.

Da se lakše razaberete u ovim vrtoglavim i nemilosrdnim ciframa: u svet bogatih, po merilima koja se zvanično koriste, ulazi se sa 2.200 dolara po svakom odraslom stanovniku.

Još malo statistike: uporedite, za tren, jednog Japanca sa onih 181.000 dolara i jednog Kongoanca (Demokratska Republika Kongo) ili jednog Etiopljanina, koji ovde „reprezentuju” puku sirotinju – sa svega 200 dolara imetka.

Iako je njihova koncentracija na siromašnom jugu, ubogih ima usred carstva bogatih: deset miliona ljudi, na primer, u (pre)bogatoj, i u evropskim razmerama najmnogoljudnijoj, Nemačkoj (ako se ne računa beskrajno prostrana evroazijska Rusija), živi na granici siromaštva ili ispod nje.

I sa tako (iznenađujuće) velikim brojem siromašnih, Nemačka, procentualno, bolje stoji od ogromne većine evropskih zemalja. Manje siromašnih, opet procentualno, od nje imaju samo četiri evropske zemlje: Danska, Finska, Luksemburg i Švedska.

I šta posle tako šokantnih podataka? Ništa. Kao kad čoveka spopadne mala jeza, pa brzo prođe. Sem, i tu upadljivo skromne, medijske rezonance, najnoviji raport Ujedinjenih nacija o enormno bogatim i tragično siromašnim, nije pomerio ništa u ogromnim naslagama ravnodušnosti političke elite koja bi, jedina, nešto mogla da učini. Neoliberalizam, ili turbo kapitalizam, nezadrživo jezdi i u državama dosad uzornim socijalnim sistemima.

Osim povremenih, dramatično sročenih, upozorenja da bi siromaštvo moglo da bude opasnija tempirna bomba od terorizma, ništa više. Patetično najavljivana rešenost bogatih o otpisu dugova najsiromašnijim zemljama, svela se na velikodušno i cinično, dizanje ruku od onoga što se ionako više naplatiti ne može.

Poslednji veliki pokušaj u međunarodnim razmerama da se nešto učini, ugasio se, praktično, sa davnim gašenjem čuvene Komisije sever – jug koju je, pod okriljem Ujedinjenih nacija, vodio (odavno počivši), još čuveniji Vili Brant.

Bio sam u prilici da, kao stalni dopisnik „Politike” iz Bona, slušam sa koliko je, na kraju, bespomoćnosti, gorčine i ličnog razočarenja veliki Nemac govorio o hladnoj odbojnosti na koju su predlozi njegove komisije nailazili kod industrijski moćnih i vlasnika krupnog kapitala.

Na kraju, kad ljudima, očigledno, nema pomoći, još koju reč o psima. Njihova huda sudbina se bar popravlja. Zaslugom, dobrim delom, sve angažovanijih (i agresivnijih), društava za zaštitu životinja, koja postaju neka vrsta sekte planetarnih razmera i moći, ali i sve izraženijoj potrebi superbogatih da javno demonstriraju bogatstva i luksuz, u čemu su i psi našli svoje mesto, kao jedan od znakova i simbola tog luksuza: u nemačkoj prestonici se u poslednje vreme gotovo vrtoglavo širi mreža specijalnih hotela za pse i salona za masaže, iako sa 371 milionerom Berlin nije prestonica bogatih: po broju milionera ispred njega su, iako znatno manji, Hamburg (607) i Minhen (571).

Za tričavih četrdeset evra u ovim salonima i specijalnom tretmanu koji traje dvadeset minuta, u ambijentu sjaja i raskoši, džukac sa pedigreom, Gučijevim okovratnikom od 900 evra i korpom za njušku od 1.500 evra, oslobađa se, pouzdano, svake napetosti i stresa.

Miroslav Stojanović
[objavljeno: 26.12.2006.]

Izvor: Politika



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=54875