KONTRAPUNKT

Blokada – jedno viđenje

Bilbord / Argumenti
Posted by shmrko Dec 26, 2006 - 01:57 AM

Nešto nalik sveobuhvatnom osvrtu na dešavanja tokom i u vezi sa blokadom Filozofskog fakulteta od strane učesnika/ca protesta Dole školarine!

Šestodnevna blokada Filzofskog fakulteta koja je trajala od 22. (17h) do 28. (15h) novembra predstavlja višestruki presedan u istoriji Beogradskog univerziteta. Lišena bilo kojh veza sa političkim partijama, lobi grupama, bilo kojim centrima moći čiji interesi bi eventualno mogli makar delimično i trenutno da se poduare sa studentskim, šta više direktno i otvoreno ih odbivši od sebe, ona je inaugurisala jedan drugačiji model studentskog organizovanja blisko povezan sa drugačijim poimanjem politike studenata i studentkinja koji/e su bili njeni inicijatori/ke.



Međutim, iako je već tokom trajanja blokade Filozofskog fakulteta bilo trijumfalističkih referenci na '68. i činjenicu da je ova naša blokada potrajala duže, lakonskog konstatovanja pobede direktno demokratskog modela odlučivanja i spontanosti kao organizacionog načela (gde ovo dvoje, tek tako, sami od sebe čine efikasnu „strukturu“), u stvarnosti je ipak znalo da škripi na raznim mestima.

Kada to kažem, nipošto ne želim da bacim pod noge sve ono što se dešavalo tokom blokade. Naprotiv, želim da ukažem na (prećutane) nedostatke u njenoj, odnosno organizaciji i realizaciji samog protesta i na da taj način doprinesem većem stepenu refleksivnosti unutar organizacionog jezgra tekućeg studentskog protesta, kao i samog liberterskog pokreta u nas, tj. onog njegovog dela koji je uzeo aktivno učešće u studentskom protestu.

01

Kako je sve počelo

Nakon šestonedeljnih protesta 22. 11. novembra na platou ispred filozofskog fakulteta (u daljem tekstu FF) organizovano je protestno okupljanje. Na istom mestu su se srele dve struje: s jedne strane organizatori studentskog protesta „Dole školarine!“ – neformalna, samonikla studentska inicijativa – sa svojim pristalicama, i sa druge, registrovane studentske organizacije (Studenstka unija Srbije, Savez studenata Beograda, Udruženje studenata sa hendikepom) uz svesrdnu pomoć NVO „Biro“, sa svojim članstvom i simpatizerima/kama. Mimo uobičajenih razlika u zahtevima, tj. naglasku na pojedine protestne zahteve – gde je prvo pomenuta inicijativa ispred svega stavljala smanjenje visine školarina i svih taksi za 50%, tj. socijalni kontekst svoje borbe, dok je druga isticala izjednačavanje starih diploma sa novim master diplomama – dve struje studentskog protesta bile su obojene još jednom, po svemu sudeći, važnijom razlikom.

Naime, skup studentskih organizacija zajedno sa udruženjem građana „Biro“ – front grupom Liberalno demokratske partije – angažovao se na obeležavanju desetogodišnjice studentskog protesta koji je, između ostalog, inaugurisao dva Čedomira u javni politički život Srbije (pre deset godina zvali su ih Čeda seks i Čeda Anti-seks). Nesposobna u animiranju kolega, rukovodstva studentskih organizacija su se nadala da će veterani studentskih protesta iz '96. i prisećanja na njihova prvoboračka iskustva napumpati vetar u smlaćena jedra njihovih nelegitimnih i jalovih organizacija te biti podstrek daljim protestima. Sudeći na osnovu svega prikazanog, radilo se o oportunom spoju trenutnih potreba tekućeg „master" protesta sa predizbornom kampanjom (pre svega koalicije kojom rukovodi LDP) i nostalgičnih sećanja na dane građanske neposlušnosti Miloševićevom režimu iz druge polovine 90-ih.

No, sasvim izvesno – iako je manje-više izostala eksplicitna potvrda za to – ovo krilo studenstkog protesta, opšte uzev, na liniji je tzv. „demokratske Srbije“ čiji je politički horizont zasvođen zastavama EU, NATO pakta i neo-liberalih reformi te stoga suštinski jaše na istom talasu kao i vlada i čelnici BU. Sa druge strane je, takođe neizrečeno a ipak svakome iole zainteresovanom sasvim jasno, levičarsko utemeljenje onog dela protesta čiji je naslovni slogan Dole školarine!. I to ne samo u kvalitativnom smislu prirode protestnih zahteva i načina organizovanja, već i u direktnom političkom zaleđu jezgra njegovih organizatora/ki, sačinjenog od pripadnika/ca Socijalnog fronta, ideološki široke i brojčano uske koalicije levih radikala/ki.

Drugim rečima, iako je sam protest iz oba svoja središta slao poruku o čisto studentskom angažmanu, nedvosmisleno je bilo različito političko utemeljenje, politička kultura, njegovih nosilaca/teljki. Ujedno, upravo ta vrsta podele po prvi put nakon dugog niza godina stavlja u klinč liberalno-demokratski blok sa radikalno levim oponentom, hronično odsutnim sa političke scene Srbije. U tom smislu, sve ono što je usledilo, može se s pravom smatrati istorijskim događajem.

02

Blokada

Taman tu negde kada su se u četvrtak 22. 11. oko 16h „masteri“ spremali da počnu sa svojom protestnom komemoracijom upregnutom u predizbornu kampanju LDP-a, družina koja je predvodila drugo krilo studentskog protesta se uskomešala. Kroz masu je prostrujala priča o blokadi fakulteta. Već neko vreme u opticaju, ta ideja je zbog različitih procena u pogledu njene izvodivosti i svhrovitosti  – ali i zbog poprilične apatičnosti među opštom studentskom populacijom – u više navrata napuštana. Sada, u novim okolnostima, u uzavreloj atmosferi latentnog sukoba sa predstavnicima/ama studentskih organizacija i „Biroa“, neko je smatrao da je došlo vreme da se ponovo aktuelizuje mogućnost blokade. Sa uverenjem da će se o tome raspravljati, oko polovine okupljenih studenata/kinja ušlo je u fakultetsku zgradu.

Međutim, ubrzo nakon ulaska i zaposedanja mesta u jednoj od učionica na prvom spratu FF-a (sala 101), okupljene je zatekla objava početka blokade. Očigleno poneti atmosferom i perfidnim ponašanjem „rivalskog“ dela protesta, istaknutiji pojedinci/ke su odlučili da je stupio trenutak za akciju. Za nas ostale čije su oči i uši bile pošteđene tih informacija, ovo je bilo prilično iznenađenje. Znajući kako je teško bilo animirati studente i studentkinje za bilo koju od dotadašnjih akcija, ovo me je, kao jednog od prisutnih, stavilo u nezgodnu situaciju. Najpre, odluka o pokretanju blokade nam je jednostavno „bačena u lice“ i isporučena na posve rezolutan način, što mi je momentalno namaklo kiseo izraz lica. Sem toga, iako su inicijatori/ke blokade delovali/e samouvereno, činilo mi se da su precenili sopstveni doživljaj trenutne situacije. Sa druge strane, to što su pojedinaci i pojedinkame odlučili da je krajnje vreme da se lupi šakom o sto i blokadom fakulteta radikalizuje protest, nije bilo dovoljno da glatko pokrene dalji lanac događaja – reakcija dobrog dela prisutnih sasvim jasno je govorila da stvari ni izbliza nisu tako očigledne i jednoznačne. A upravo je taj trenutak kada se lomila odluka bio suštinski važan za dalji tok događaja. Tada kada je tek objavljenoj blokadi trebalo udahnuti život a neverica među dobrim delom okupljenih potencijalno krunila legitimitet ne samo blokade već i samog protesta, činilo mi se kontraproduktivnim otvarati pitanje načina na koji je „presuđeno“ o pokretanju blokade. Drugim rečima, kada su organizatori već zabrkali čorbu, da se ne bi prosulo sve iz kazana i ugasila dugo potpirivana vatra, pristao sam da je kusam s jezikom za zubima. Isto ili makar slično važi i za ostale prisutne anarhiste, izuzev članova ASI-ja (ASI je angažovana u Socijalnom frontu). Gotovo nevoljno, neeksplicitno, pomalo gunđajući, saglasili smo se sa početkom blokade.

Ostali studenti/kinje, koje običino u ovakvim prilikama nazivamo „običnim“, svoju početnu nedoumicu postepeno su pretočili u bučne povike odobravanja, no ne bez podstreka i ubeđivanja od strane inicijatora/ki.

Zatečen u takvoj situaciji, razmišljao sam o tome kako studenti/kinje skloni marksističkoj levici čine ono što bi se moglo opisati na način kojim su istorijski gledano njihovi ideološki „očevi“ gotovo ritualno šibali anarhiste optužujući ih za ishitrenost, neorganizovanost, voluntarizam i avanturizam. Tjah... Anarhisti stoje suzdržani, skeptični očekujuči odgovorno ponašanje i veći stepen organizovanosti, dok marksisti „srljaju“ u direktnu akciju. Hm,... zanimljivo...

Ali, na stranu sada to. Imajte na umu da je ovo moje isticanje političkih opcija i poigravanje sa istorijskim stereotipima ima više veze sa mojom (pre)senzibilisanošću za ovakve stvari nego sa samim dešavanjem i opštom atmosferom u zbornici. Drugačije rečeno, iako ovo jesu sastavni elementi samog zbivanja – čak možda veoma važni – nipošto se sve ne iscrpljuje u njima. Ponajmanje je BILO KO od prisutnih BILO KADA i na BILO KOJI NAČIN u praksi opterećivan ovim razlikama radikalno levog političkog spektra. Hm, sa druge strane, baš u tom grmu leži osnova moje kritike: svi smo bili previše pošteđeni ovih pitanja.

Elem, nakon što je prošao kratak period neizvesnosti a ljudi postali svesni, saživeli se sa činjenicom da su učesnici blokade Filozofskog fakulteta, atmosfera je živnula i odjednom je sala 101 postala prava košnica prepuna protestne euforije. Pribojavao sam se zavodljivo dobre atmosfere. Jednostavno, ukoliko su inicijatori blokade bili pod uticajem dinamike svojih pritajenih sukoba sa „masterima“ i na taj način takoreći bili u „u balonu“ sopstvene perspektive koja ih je navela da na prečac donesu odluku o pokretanju blokade, pitao sam se nismo li sada svi u nešto većem mehuru od učionice za koju nije potreban preterano veliki broj ljudi pa da se u njoj napravi varljivo vrela atmosfera, mehuru koji bi se mogao rasprsti čim iz nje izađemo.

[pagebreak]

03

Prvi rezultat blokade: političari napolje sa fakulteta!

Međutim, stvari su se odvijale neočekivano dobro. Prepuni elana studenti/kinje su krenuli/e sa faktičkim uspostavljanjem blokade. Prve večeri, u četvrtak 22. 11., to je značilo manje-više ispratiti napolje sve one koji su imali popodnevna predavanja, preuzeti kontrolu nad ulaznim vratima a od 20 časova i nad čitavim delom zgrade koji je namenjen za održavanje nastave.

Verovatno bi sve proteklo bez ikakvih incidentnih situacija da se te večeri političari nisu pojavili na fakultetu, za šta direktnu odgovornost snosi dekan FF-a Aleksandar Kostić. Onog trenutka kada su ih učesnici/e blokade spazili unutar FF-a došlo je do spontanih i gromoglasnih povika: „Napolje! Napolje!“ U potpunoj panici, najpre se Čedomir Antić (G17) sjurio niz stepenice pokušavajući da koliko-toliko popravi situaciju u kojoj se našao. Dok je bežao sa tri prsta proturena preko ramena i na brzinu smandrljanim povicima: „Srbija!“, i „Bando komunistička!“, svi smo se dobro nasmejali.

Odmah pošto je odmaglio Čeda Anti-seks, sa sve detetom u naručju i naoružanim obezbeđenjem pojavio se i Čedomir Jovanović. Studenti/kinje nisu časili/e časa da ga pozdrave istom merom. „Napolje! Napolje! Lopove! Napolje!“ orilo se fakultetom. Očigledno potpuno zatečen fijaskom svog pokušaja iskorišćavanja fakulteta za svoju predizbornu kampanju ali i okuražen prisustvom naoružanog obezbeđenja, Čeda seks je verbalno i fizički nasrnuo na studente/kinje (pitam se da li je takvom praksom zaslužio svoj nadimak?). Stameni mladi otac, junačina iz Šilerove i borac za demokratiju, „evropske vrednosti“, „part-time“ poslove i dodatno radno opterećenje, vesetrnističko-urbani elitizam, lepa odela i dobre frizure, nije se ustezao da psuje majku i otvoreno preti jednoj studentkinji. Baš onako srpsko-balkanski i seljoberski, da ne kažem „radikalski“.

One koji/e bi suviše blizu prišli nedodirljivom Čedi obezbeđenje je „diskretno“ šutiralo, guralo i udaralo, verno štiteći bezbednosnu auru oko svog šefa. Njihovi pokreti su trebalo da u što je moguće većoj meri otklone ustisak da tu radi o fizičkom nasrtaju: odmereni udarci kolenima, nisko šutiranje do visine čukljeva, bez mahanja ili bilo kojih drugih pokreta koji bi previše skretali pažnju na ono što se dešava. Hm, da, čedo mira... seks... silovanje i SM.

Potom se čedo mira i demokratije obrušilo na studenta koji mu je poručivao isto što i drugi ali nešto glasnije – preko megafona. Raspalio je po megafonu, ali sve što je uspeo jeste da dodatno isprovocira ostale prisutne studente/kinje koji/e su frenetično uzvikivali: „Napolje! Lopove! Napolje!“. Potpuno poražen, u društvu svojih gorila u crnom i pod televizijskim reflektorima (najmanje dve kamere su bile prisutne na licu mesta) i sa detetom u naručju, Čeda se uputio niz stepenice, ka izlazu sa fakulteta. A onda, kada se ponajmanje nadao – jer činilo se da je najgore prošlo – sasvim spontano, jedan od studenata koji se zadesio tu na međuspratu je, sa idejom da mu poruči šta misli o njegovoj politici, pozdravio Čedomira nacističkim pozdravom visoko podignuvši ispruženu desnu ruku. „Šta radiš to!?“, zaprepašćeno je viknuo her Čeda. Bez odgovora, u stavu mirnno i odlučnog pogleda, student je i dalje pozdravljao „firera“. Čeda je ponovio svoje pitanje, obezbeđenje se vrtelo oko njega, studenti su vikali svoje: „Napolje! Lopove!“, televizija je snimala, a nepokolebani student je do kraja izvodio, kako sam reče, „svoj prvi postmoderni performativni akt“. Čeda se nemoćno okrenuo i uputio put izlaza. No, ubrzo se vratio, ovog puta bez deteta, sa novim uvredama i pretnjama. Međutim, studenti koji su kontrolisali ulaz su ostali nepokolebljivi i sve što je preostalo lideru LDP-a bilo je neslavno povlačenje.

04

Medijska manipulacija

Deset godina nakon studentskih protesta iz '96. mnogo toga je naizgled drugačije u mejnstrim medijskoj sferi. Tačnije, mnogo toga (sve?) je ostalo isto dok su se samo zamenili akteri u pojedinim ulogama. Pre deset godina državna televizija je studente nazivala fašistima i lažno izveštavala o njihovim protestima. Pre deset godina, radio B92 je bio izvor pouzdanijih informacija i slovio za onoga ko će se u ime poštenijeg izveštavanja suprotstaviti i autokratskoj vlasti i stati na stranu buntovnika. Danas, deset godina kasnije, svedoci smo bili potpunog preokreta.

Pošto je prostrujala vest o dešavanjima na FF-u, sa nestrpljenjem smo isčekivali prve reakcije u medijima. Na državnoj televiziji su emitovani prilozi koji, mada nei nužno afirmativni za pobunjene studente/kinje, nisu bili ni protiv njih. Jednostavni prilozi zasnovani na navođenju relevantnih činjenica u vezi sa tekućim događajima ostavljali su mogućnost gledaocima i gledateljkama da samostalno sude o primljenim informacijama. Sa druge strane, deset godina kasnije, TV B92 je pokazala svoje raskošno umeće u propagandnom iskrivljavanju istine. Deset godina kasnije, slaveći sećanje na doba borbe protiv Miloševićeve vladavine, odgovorni ljudi u B92 su nam pokazali da se jako dobro sećaju svega onoga što je radila tadašnja „TV Bastilja“. Toliko dobro da je to sećanje oživelo kroz samu njihovu praksu, naravno uz pregestikulirano kolačenje očiju i kriveljenje njihovih napirlitanih voditelja i voditeljki.

Izveštaj o popodnevnom studentskom protestu i dešavanjima koja su potom usledila TV B92 je skrojila po starom oprobanom binarnom modelu dobro-loše, crno-belo. Veći deo podužeg izveštaja su posvetili komemorativnom „protestu“ studentskih organizacija i LDP-ovskih lovca na glasačke duše. Sve je bilo sjajno: od kvaliteta slike, tona, i kadrova, do izjava nasmejane, entuzijastične i rečite Jelene Ivančević iz Studenstke unije Srbije koja je govorila u ime „pravih“, pitomih, a opet „pobunjenih“ studenata/kinja; rečju: dobre dece. U preostalih deset posto priloga: pometnja, slab kvalitet slike i tona, komešanje, nacističko salutiranje i negativan „vajb“. Preko takve slike – protestovanja protiv prisustva političara, tj. Čêda na Filozofskom fakultetu – prelepljen je samo šturi komentar koji se manje više svodi na: vređanje Čedomira Jovanovića. Ni pomena o onome što se zaista dešavalo. Osnovna novinarska pitanja: ko, kako, kada, zašto i zbog čega ostala su bez odgovora. Na taj način TV B92 se svrstala ne samo uz Čedomira, tj. LDP, već je u vidnom polju svojih gledalaca/teljki otvoreno povukla brazdu između dva studentska protesta jasno poručujući koje studente smatra poželjnim, konstruktivnim i dobrim – svojim, a koje ne.

Slično se ponovilo tokom narednih dana kada je u goste Radija B92 pozvan večiti studetnski predstavnik i oportunista Srećko Šekeljić. Sa njim je vođen razgovor u studiju, dok je sa predstavnikom protesta Dole školarine! – Matijom Medenicom – razgovor vođen putem mobilnog telefona. Opet, kod jednog prekid, smetnja, udaljenost, „radikalizam“, a kod drugom čist zvuk, jasnoća, prisutnost, blizina, poverenje, „konstruktivnost“. A šta je taj „konstruktivni“ Nesrećko imao da kaže? Između ostalog, pokušavao je da opravda vezu studentskog protesta održanog pre deset godina sa ovim današnjim (tj. njegovim „master“ delom) preko nejasne priče o povezivanju ondašnje energije sa ovom današnjom. U zavijenoj formi Šekeljić je zapravno na taj način zagovarao dalje reprodukovanje upletenosti političkih partija u studentske aktivnosti koje bi, stoga, i dalje trebalo da posluže kao katalizator u stvaranju novih partijskih lidera/ki. Pored toga ovo je bio dokaz Šekeljićeve notorne razdvojenosti od realne situacije na terenu i nepostojanja veze sa studentskom bazom čiji je dugogodišnji predstavnik: generator energije protesta bili su socijalni kontekst zahteva na kojima počiva protest Dole školarine! i potom blokada, a ne patetično duvanje u zviždaljke i recikliranje slogana „Beograd je svet“. Uostalom, ono što se (prećutno ili ne) podrazumeva pod ovim sloganom - gde „svet“ čini samo njegov visoko razvijeni deo i uspešni slojevi unutar njegovih klasnih razdeoba – dodatno govori o političkoj kulturi i aspiracijama onih koji stoje iza njega. Međutim, nevidljivi za evrocentrične elitističke oči, studenti širom sveta svoje aktivnosti, svoje proteste – iniciarane i zbog daleko, da tako kažem, benignijih razloga – realizuju na znatno radikalniji način od beogradskih kolega i koleginica. Ponekad to podrazumeva čak i oštre sukobe sa policijom. Međutim, svoj malograđanski kukavičluk i konformizam Šekeljić pravda gnušanjem od svakog nasilja pod koje je podveo i blokadu FF-a. Evo kako on sam to obrazlaže tokom pomenutog razgovora na radiju B92:

Šekeljić: Mi zaista smatramo da blokiranje nastave jeste jedan oblik nasilja. Ukoliko bi svi studenti izašli i bojkotovali nastavu, to je druga stvar, ali blokirati nastavu i ne dopustiti da se ona odvija...

B92: Dobro, to je legitiman vid protesta.

Šekeljić: Znači, ukoliko postoji bilo kakva forma nasilja, mi se od toga ograđujemo.

Pored toga što očigledno govori rečnikom šefova, Šekeljić propušta da ponašanje države i uprava fakulteta percipira kao nasilje, što ono suštinski jeste. Ne samo iz neke radikalno anarhističke perspektive koja bi dovela do energičnog odbacivanja bilo kojeg sistema hijerahijskog ustrojstva, već iz vizure svakodnevnog društvenog života u Srbiji čiji su stanovnici/e podvrgnuti ekonomskom i socijalnom brutalizovanju, između osatalih a pre svega, od strane gore pomenutih. To Šekeljića ne interesuje. On se samo boji za svoje akademsko zvanje – jebalo ga ono – i jedino svoju sutrašnju poziciju na tržištu rada. Položaj naših roditelja, budućih generacija i nas samih – ergo srpskog društva – za njega je deveta rupa na svirali, a protest koji je tek donekle proporcijalan radikalnosti loše socijalne situacije u Srbiji on naziva nasiljem od kojeg se treba ograditi. Koliko vidim, jedina stvar koja je ovde ograđena, tj. ograničena, jeste sam Šekeljić. Stoga, njegovo tumačenje studentskog protesta zaslužuje da na krilima promaje odleprša daleko ko za gde.

Ovde moram da napomenem da se nešto slično dešavalo i prilikom gostovanja jednog od neformalnih lidera studentskog protesta Dole školarine!, Tadeja Kurepe, u emisiji „Od istine do trača“ Aleksandra Timofejeva, RTV B92, koja je prethodila blokadi FF-a. Naime, uz spremnost da se „tračari“ o master diplomama do u beskraj, voditelj i autor emisije upadljivo nije hteo da dopusti da razgovor „sklizne“ ka pitanju visine školarina kao jednom od zahteva studentskog protesta, izvrdavajući razgovor na tu temu komentarima poput: „Dobro, nećemo to sad...“, i slično.

Uz sve ovo, TV B92 je bila prva koja je plasirala priču o tzv. „anarho-liberalima“ koji su napali Jovanovića i blokirali fakultet. Ovaj propagandni oksimoron skovan odavno srpom i čekićem Titove policije, te noći je volšebno oživeo na B92, da bi ubrzo mutirao u etiketu „anarho-sindikalizma“. U već postavljenoj scenografiji i podeli uloga na dobre i loše, jedna od ovih etiketa je trebalo da dodeli kvazi identitet onoj grupi studenata koji su javnosti predočeni u polumraku fakultetskog stepeništa, u sred povika, oštre gestikulacije i nacističkog salutiranja. Sada je makar bilo lakše, znalo se na koga treba uperiti prst osude: zle anarhiste, te rušutelje bez razloga, čije ime, sejući srah, dovoljno govori samo za sebe.

A onda, onda je sasvim lako bilo zanemariti dalja dešavanja na Filozofskom fakultetu, što je TV B92 i učinila sukcesivno smanjujući dužinu priloga posvećenih ovom protestu do njihovog potpunog iščezavanja. Studenti su podvojeni u dve kolone, jednu koju čine nelegitimni predstavnici tzv. studentskih organizacija u ulozi „dobrih momaka“, dok drugu koju čine „loši momci“ – „anarhisti“, tj. obični studenti i studentkinje koji su rešili da se samoinicijativno, samoorganizovano, direktno izbore za svoje dostojanstvo i svoja prava.

Sutradan se kao po ključu oglasio Građanski savez Srbije sa saopštenjem u kome se osuđuju fašistički ispadi na fakultetu te izvikivanje parola „Nož, žica, Srebrenica“. Dobro je da se Mićićki nije omaklo proglašavanje vanrednog stranja... Lanac gluvih telefona bio je produžen ritualizovanim saopštenjima sestrinskih NVO-a – Helsinškog obora za ljudska prava, JUKOM-a i Inicijative mladih za ljudska prava – koje su sve ovo iskoristile za još jednu, jednako ritualizovanu, osudu stepena fašizacije srpskog društva. Da se razumemo, u grubim crtama nećemo se puno razlikovati od njih u proceni stepena fašizacije Srbije i njenog konzervativnog jarma, ali kako gore pomenuti ne žele da govore o kapitalizmu, trebalo bi da nas poštede svoje priče o fašizmu. O medijskoj manipulaciji i lažima da ni ne govorimo....

[pagebreak]

05

Jedan čovek kao "300 anarhista"

Priča o anarhistima koji su zaposeli Filozofski fakultet – cifra je u jednom trenutku narasla na čitavih tri stotine – počivala je, pretpostavljam, makar delimično na prepoznatljivoj figuri, liku i delu Ratibora Trivunca koji se angažovao tokom protesta. Upadljivo je bilo videti do koje mere razne televizije barataju istim modelom – bukvalno svaki prilog sa blokade je počinjao Trivunčevim snimkom. Pitanje je da li se tu radilo o slučajnosti (ne bih rekao), ili jednoj od dve moguće varijante uobičajene televizijske prakse: izdvojiti jednog karakterističnog predstavnika protesta i promovisati ga u lidera, tj. glavnog vinovnika, ili (a) zato što je već poznat medijima od ranije i kao takav podesan za tu ulogu, ili (b) na osnovu slobodne procene snimatelja/urednika ko bi to mogao da bude (a Ratibor debeo, krupan, glasan, drčan...), s tim da neko to mora biti.

Ratibor je anarhsta, tačnije anarho-sindikalista i poznat je uzduž i popreko u gradu, zemlji i van nje. Njegov karakter često puta je bio generator ambivalentih raspoloženja ljudi koji su dolazili u dodir i/ili sarađivali sa njim ali i – mimo toga – uopšte na liberterskoj sceni. Isto važi i za praktične delatnosti: od velikog animatora i upornog borca obdarenog harizmom do neotesanog i rigidnog sektaša, umeo je i ume – zavisno od sticaja okolnosti – da daje krila tekućim aktivnostima ili pak da bude nesavladiv klip u točkovima.

Pretpostavljam da je njegova reputacija ono što je omogućilo instant povezivanje i etiketiranje studentskog protesta sa anarhistima, tj. anarho-liberalima, odnosno anarho-sindikalistima. Naravno, ne treba ni po koju cenu zaboraviti ni, u pojedinim slučajevima paranoidni, odnos sadašnjih i/ili bivših rukovodećih kadrova studentskih organizacija prema Ratiboru i svemu onome što on simboliše (u svakoj od pojedinačnih interpretacija). Sa druge strane, ne treba zanemariti ni bliskost studentskih „predstavnika/ca“ (profesionalnu i/ili ličnu) sa različitim instancama moći relevantnim za studentska pitanja, kao ni razne vidove beneficija koje slede na osnovu toga.

Bivši i sadašnji čelnici studentskih organizacija, samonaimenovani/e predstavnici/e studenata/kinja i „eksperti“ za njhovu problematiku, pored svega do sada navedenog, nisu posedovali još jedan kvalitet koji je karakterisao učesnike/ce blokade. Za razliku od njih, učesnici/e blokade su bili potpuna novost i nepoznanica u svakom pogledu, kako za upravu fakulteta, tako i za studentske „predstavnike/ce“ – jednostavno nije bilo prethodne prakse i uspostavljenih oportunističkih veza koje bi mogle da imaju načelno dvostruke posledice. S jedne strane, one bi sputavale i uslovljavale bilo koga od studenata/kinja (jer radikalni potezi se lakše povlače kada nemaš šta da izgubiš sem nezavidne situacije u kojoj se nalaziš, tj. kada nikome ništa ne duguješ), a sa druge, predstavljale bi onu vrstu socijalnog kapitala koja bi omogućila veću prohodnost u javnost a time i veću mogućnost uvažavanja studentskih zahteva. Otuda, nije za neočekivati da se upravo niz usta nekoga od njih – sadašnjih i/ili bivših legalnih ali nelegitimih „predstavnika/ca“ studenata/kinja koji nisu lišeni tih ambivalentnih odnosa – skotrljala floskula o „anarho-liberalima“ i paranoidno uperio prst u Debelog, tj. „njegovu“ organizaciju - ASI (Anarho-sindikalističku inicijativu).

Sa druge strane, priroda protesta Dole školarine! a pre svega odlučivanje putem studentskih zborova i odsustvo bilo kakvih formalnih lidera, direktan su napad na dosadašnje privilegovane pozicije studentskih „predstavnika/ca“. Privilegovana uloga medijatora između profesora i dekana a u odnosu na studente – koja omogućuje mnogo toga u rasponu od korisnih kontakata do finansijskih sredstava – zatresla se po prvi put i to kao suvi list na grani. A kako su u strahu velike oči, nije ni čudo što je jedan – istina „gabaritan“ – čovek za tren oka narastao do čitavih 300 anarhista (dok se, zapravo, radilo se o grupici od deset-petnaest ljudi koliko je iznosio broj anarhista koji su bili uključeni u studentski protest i to prevashodno u svojstvu studenata, bez pretenzija da orkestriraju protestom na bilo koji način, što je uostalom sasvim suprotno samoj prirodi anarhističke ideje).

06

Jebeš studentske organizacije - hoćemo studentski zbor!

Narednih dana blokade nastavljeno je sa insistiranjem na direktno demokratskom načinu odlučivanja i samoorganizaciji. Naravno, to je podrazumevalo izričito odbijanje bilo kakve saradnje sa političkim partijama koje su u više navrata sasvim otvoreno iskazale svoju spremnost da javno podrže studente. To, uostalom, ni ne čudi s obzirom da je do intenziviranja protesta došlo na samom početku predizborne kampanje. Kakogod, jednako dosledno istrajavanje na demokratskom i transparentnom odlučivanju je, pored inicijalne razlike u akcentovanju protestnih zahteva, bilo kritična tačka razlikovanja u odnosu na predstavnike registrovanih studentskih organizacija. Kako je vreme odmicalo, odlučnost i istrajnost u zahtevima učenika/ca blokade i očigledna činjenica da se na zborovima okupljalo sve više ljudi (u jednom trenutku je neko rekao da je „trenutno u zbornici onoliko ljudi koliko sve ove organizacije mogu da okupe na nivou čitave Srbije, pa čak i više od toga!“), doveli su do toga da je naprsla opna strahovanja, legalističke krutosti i skepse predstavnika/ca studentskih organizacija spram „nerealnih zahteva“ za smanjenje visine školarine: svi studenti/kinje, uključujući i zvanične studentske organizacije, otvoreno su stali uz ista tri zahteva na kojima je insistirao (i dalje to čini!) samostalni, autentično studentski deo protesta.

Punija jedra studentskog protesta i odlučna blokada FF-a, i pored svog medijskog zanemarivanja, poluistina i ponekad otvorenih laži, doveli su do toga da i uprava FF-a oštrije nastupi prema državi, otvoreno zahtevajući veće budžetske izdatke za visoko obrazovanje uz uvažavanje studentskih zahteva i stavljanje u izgled „socijalnih nemira širih razmera“ ukoliko bude propušteno da se na vreme reši ovo pitanje. Naravno, nije se do toga došlo tek tako, bez mučnih scena i više nego napornog pregovaranja sa dekanom Kostićem – čovekom namazanim sa hiljadu boja.

Posebno interesantan detalj predstavlja još jedno dostignuće radikalno demokratske prirode studentskih zborova. Naime, delegacije sa predstavnicima studentskih zborova koje su išle na pregovore sa dekanom FF-a nisu imale stalni sastav. Delegirani samo da prenesu stavove zbora i bez mandata da samostalno postižu sporazum sa drugom pregovaračkom stranom – što je inače uobičajena praksa rukovodstava studentskih organizacija – oni/e su čitav tok pregovora stavljali na uvid i razmatranje pred studentski zbor, gde bi se kroz glasne i ponekad haotične diskusije postizao dogovor u vezi sa predstojećim koracima. Naviknuti na dosadašnju ulogu medijatora čelnici/e studentskih organizacija koje je bilo lakše izdvojiti u odnosu na „bazu“ i pritisnuti ih do postizanja „dogovora“, dekan & co su bili vidno isprovocirani stalnom promenom sastava delegacija. Sada nije bilo Medijatora, Vođe/ice koga/ju bi trebalo uhvatiti za rogove, potapšati po ramenu i zgnječiti mu/joj spolovilo uz objašnjenje da smo „svi mi na istoj strani“. Kako da ne.

Podela je bila jasna: sa jedne strane studenti, a sa druge uprava. Pored toga, studentskim „predstavnicima/ama“ je ostavljena mogućnost izbora: ili da nastave sa svojom dosadašnjom praksom i budu totalno marginalizovani/a, ili da se studentskom protestu priključe u svojstvu običnih studenata, sa čim su se oni na kraju nevoljno saglasili.

[pagebreak]

07

Kritički intermeco

I pored svih dostignuća i nedvosmisleno velikog potencijala studentskog zbora koja su generisana tokom blokade, bilo je i značajnih propusta.

Po mojoj proceni, osnovni problem sa kojim se ušlo u blokadu, pored načina na koji je to učinjeno, jeste teret neekspliciranog levičarskog utemeljenja protesta i njegova ambivalentna priroda. Naime, verovatno zbog procene da bi manifestovanje radikalno levičarskog zaleđa protesta Dole školarine! unapred marginalizovalo njegove inicijatore/ke – što nije bezrazložno očekivanje – akcenat je stavljen na studentsko samoorganizovanje i socijalni kontekst njihovih zahteva. Drugim rečima, umesto da se opšta studentska i socijalna pitanja upregnu u političke aspiracije pojedinih (ili skupnih) radikalno levih projekata i programa, sama situacija je diktirala drugačiji, savremeniji pristup kojim se nadilazi sektaška rigidnost i avangardistički elitizam svojstven tzv. staroj, autoritarnoj levici. To je omogućilo veći stepen inkluzivnosti i značajno proširilo bazu protesta, dok je sa druge strane ostao da visi u vazduhu problem eventualnog gubljenja u toj istoj širini (koji do sada nije aktuelizovan) i preterana obazrivost u pogledu ekspliciranja političkog utemeljenja protesta Dole školarine! (suviše je bio dubok i dugačak rez kojim se ograđivalo od anarhista, a onda i šire od (levičarske) politike uopšte).

Sa druge strane, činjenica da je već nekoliko meseci u opticaju bila propaganda Anarho-sindikalističke inicijative čiji je ključni slogan bio upravo: Dole školarine!, ali i analogne aktivnosti Socijalnog fronta, jednostavno nikome nije predstavljala problem prilikom insticanja da „ovaj protest nema nikakve veze sa politikom“. Hm,... ovo nerazrešeno pitanje predstavlja odnos koji može da dovede do nekonzistentosti između načina na koji se protest predstavlja(o) i onoga što ga pokreće, tj. u šta je ukorenjen pored objektivne socijalne situacije.

Pa ipak, uz svo insistiranje na direktno demokratskom i spontanom karakteru protestnih aktivnosti opšti je utisak da je protest imao svoje organizatore/ke (lidere/ke) i da nije predstavljao tek spontano događanje studenata. Dobrim delom su za to odgovorni i sami („obični“) studenti/kinje koji nisu naviknuti na drugačiji model organizovanja pa u skladu s tim i grade sopstvena očekivanja. No –  i to je dobro – politički bekgraund „lidera/ki“ protesta nije uzrokovao nametljivo ponašanje i vulgarnu političku agitaciju, šta više, nje gotovo da nije bilo. I, rekao bih, razlog te nenametljivosti i nevidljivosti nije bio u nekakvom doslednom sprovođenju zavereničkog plana, već u nedovoljnoj političkoj snazi (jer, ko zna kako bi sve izgledalo da je bilo puno više levih radikala među studentarijom), ali i – što je od posebnog značaja – jednom drugačijem načinu poimanja politike (ma koliko da je on, kako je već napomenuto, proizvod same situacije).

Postojanjem neslaganja između izrečenog i prećutanog u pogledu protesta Dole školarine!, između ostalog, pružena je i mogućnost da se inicijatorima/kama, organizatorima/kama i učesnicima/ama ovog krila studenstkog protesta prigovori da zapravo rade isto kao i oni koje iz sve snage kritikju; a to je (zlo)upotreba protesta u političke svrhe, neiskrenost. I nema sumnje da će se već naći koji pametnjaković da nam svima posoli pamet ovakvom primedbom, međutim!

Kao što rekoh, i pored ove površno posmatrano očiglene analogije, razlika je suštinske prirode i tiče se drugačijeg poimanja politike. Sam zahtev za ukidanjem podvojenosti između predstavnika i predstavljenog, ličnog i političkog, javnog i pivatnog, uz detronizovanje studentske birokratije, horizontalni odnosno odozdo-na-gore način strukturiranja, direktna akcija i zborovimi kao sredstva političke prakse, svi zajedno govore da je suštinski kvalitet političkog zahteva organizatora/ki protesta Dole školarine! i njegova posledica izjednačavanje u statusu i pravima između „običnih“ studenata i organizatora/ki protesta, tj. brisanje granice koja ih deli. A to znači da je nepisani politički program levog krila studentskog portesta imao za cilj da osnaži „obične“ studente/kinje, među koje organizatori/ke protesta ubrajaju i sebe. Drugim rečima, oni/e su pozvali svoje kolege da zaista zajedno povedu borbu za ostvarenje svojih prava, da kolektivnom akcijom i direktno demokratskim načinom odlučivanja saberu, uobliče i očuvaju snagu sopstvene volje. Otuda, samonikli, autentično studentski karakter ovog protesta ne može biti doveden u pitanje. Jer niti postoji student/kinja kao tabula rasa nastanjena u socijalnom vakuumu, niti je političko odvojivo od ličnog i rezervisano za formalne i manifestno politički zainteresovane organizacije, niti je samo pristustvno političkog činioca nužni sinonim zloupotrebe i manipulacije.

Drugim rečima, nema nikakvog razloga skrivati sopstvenu političnost – ona je „prirodno stanje“, sa njom živimo svaki dan u svim svojim „običnim“ svakodnevnim aktivnostima. Problem sveta u kome živimo u političkom smislu počiva upravo na ovoj separaciji između ličnog sveta intime i javnog domena otuđujuće političke borbe kojim drmaju „demokratski izabrani“ predstavnici (uglavnom muškarci) iz partijskih organizacija. Prigrliti politiku stoga znači povratiti kontrolu nad sopstvnim svakodnevnim aktivnostima, svojim životom. To znači živeti je svakoga trena u načinima naših života, komunikaciji i odnosu sa drugim ljudima. To ne znači prepuštati političke odluke i procese nekim stranim, udaljenim ljudima i telima, njihovim organizacijama i interesima, posebno odvojenom domenu društvene stvarnosti, ukratko: živeti farsu parlamentarne demokratije. To, u slučaju studentskog protesta, znači da studenti sami donose odluke i upravljaju njihovim sprovođenjem, da taj proces žive i učine ga suštinski svojim. To znači da samo mesto održavanja studentskog zbora nije neka od svakodnevnog života odvojena zona u kojoj se dešava nešto drugo, posebno, „akademski ozbiljno“, postvareno, lažno i dosadno.

Sa druge strane, kada se radi o konkretnoj praksi studentskih zborova tokom blokade, upadljiva je činjenica da je olako prihvaćen ovaj načelno skiciran idejni okvir neposredne demokratije i spontanoj praksi prepušteno da sama radi posao njene realizacije. Trenutni prioriteti tekućeg protesta, ali i zadovoljstvo zbog uspešno sprovođene blokade i ubedljivog bacanja na kolena studentskih „prestavnoka/ca“ nisu ostavljali dovoljno prostora za propitivanje sopstvene prakse i rad na željenom direktno demokratskom načinu odlučivanja. Sticao se utisak kao da smo početkom blokade gurnuti niz brdo i da smo – na sreću živi i zdravi – sada bili u sred lude vožnje tokom koje nije bilo vremena da se raspravlja o problemima samoupravljanja. Dovoljno je bilo lakonski, pa čak i trijumfalistički, pohvaliti (bakunjinovsku?) spontanost, istaknuti zbor kao oličenje direktne demokratije i sasvim neformalnu i nepreciziranu proceduru donošenja odluka kao dokaz postojanja „strukture“, pa da svaka dalja diskusija o tim pitanjima bude suvišna. Ujedno, to je jedna od najvećih, ako ne i najveća, slabost dosadašnje prakse studentskih zborova – nedovoljna refleksivnost ljudi koji su najodgovorniji za njegovu organizaciju i realizaciju. Slabost za koju se nadam da će u predstojećim danima borbe biti zajedničkim naporom širokog kruga učesnika/ca biti otklanjana.

Osvrćući se na slične probleme sa kojima je bio suočen feministički pokret u SAD tokom 1960-ih, Džo Friman (Jo Freeman, The Tyranny of Structurelessness, Women's Liberation Movement, USA, 1970.) je uz svesnost o nužnosti prolaska kroz proces pokušaja i grešaka (u koji se mora upustiti svako ko želi da radi na radikalno demokratskom strukturiranju), skrenula pažnju na sledećih sedam pricipa koji su, po njenom mišljenju, od suštinske važnosti za svaki takav pokušaj:

1 - Delegiranje određenih ovlašćenja određenim osobama za određene zadatke putem demokratske procedure.

2 - Zahtevati da svi oni kojima su delegirana ovlašćenja odgovaraju onima koji su ih izabrali.

3 - Distribucija moći među što je moguće većim brojem ljudi i na što razumniji mogući način.

4 - Rotacija zadataka među pojedincima/kama.

5 - Raspodela zadataka prema racionalnom kriterijumu.

6 - Širenje informacija svima što je češće moguće.

7 - Jednaki pristup resursima koji su potrebni grupi.

Poštovanjem ovih principa postiže se kontrolabilnosti i odgovornost strukture (zbora), tj. aktera na čijim akcijama ona počiva. Spontanost koja se ponekad rasipala ka metežu, povremena arbitrarnost u donošenju odluka, netransparentnost, nekontrolisana samonicijativnost, odsustvo odgovornosti, nekoordinisanost, slaba obaveštenost, neprohodni kanali komunikacije itd. sa kojima se u manjoj ili većoj meri zavisno od trenutka suočavala blokada, tj. zborovanje tokom njenog trajanja, na ovaj način mogu prevaziđeni. Naravno, ne odjednom, ne „na dugme“, već, kao što je rečeno, kroz proces pokušaja i grešaka kroz koji ćemo se suočavati sa problemima različite prirode, no u svakom slučaju izaći bogatiji za jedno izuzetno važno iskustvo – življenja direktne demokratije, samoupravljanja, ako to više volite tako da zovete.

Uz sve ovo, tačnije kao nužan prethodni korak, potrebno je precizirati i sam način donošenja odluka – prirodu neophodne većine, sam tok rasprave itd. Naravno, sve ovo se može učiniti eventualno suvišnim, opterećujućim čak, ukoliko bismo pristali da se domet studentskog protesta 2006. iscrpi u ispunjenju protestnih zahteva. Međutim, ma kako oni po sebi bili važni, rekao bih da ključni potencijal leži u onome što prevazilazi sam ishod protesta, a to je formiranje stalnog tela koje bi i ubuduće služilo artikulaciji autonomnih studentskih aktivnosti. Drugim rečima, studentski protest 2006. treba da bude zamajac budućeg alternativnog studentskog foruma koji će kao direktno demokratska alternativa studentskom parlamentu (instrumentu parlamentarnog pripitomljavanja studentske populacije) omogućiti da se duh izvorne ideje protesta Dole školarine! prenese i na buduće generacije a radikalno demokratska praksa dalje strukturalno razvija i usavršava stvarajući preduslove za budući razvoj drugačije političke kulture.

No, i pored svih navedenih nedostataka (koji ni izbliza nisu dostizali nivo kritičnosti na koji možda sugerišu gore pobrojanje, kondenzovane kritike), ne mali broj studenata/kinja je sa žaljenjem dočekao kraj blokade. Ne zbog samog postizanja dogovora sa dekanom koji bi, eventualno, bio suprotan očekivanjima ili čak značio izneveravanje zbora — mada je sam dokument na osnovu kojeg je postignuta privremana saglasnost i obustavljanje blokade samo u opštim crtama na kursu zahteva protesta — već zbog same činjenice da je završen period kada su sami/e studenti/kinje upravljali fakultetom, kojeg su po prvi put zaista mogli da dožive svojim. Podvlačim: dožive svojim.

Sa druge strane, pojedini (samo)organizacioni segmenti protesta su bili pravi primer za ugled. Na osnovu dobrovoljnih priloga pokrivani su svi tekući troškovi protestnih aktivnosti od samog početka, a tokom blokade niko nije ostao gladan i žedan. Takođe, striktno je bilo zabranjeno unošenje alkohola na fakultet, hodnici i učionice su redovno čišćeni, a kako je to u više navrata rekao Tadej Kurepa, po prvi put je na Filozfskom fakultetu bilo sapuna u toaletu.

[pagebreak]

08

Nakon blokade - borba tek predstoji

U ponedeljak, pretposlednjeg dana blokade, dekan je pokušao da izvrši dodatni pritisak na pobunjene studente/kinje. Prethodne pretnje i nastojanja pojedinih profesora da izdejstvuju intervenciju policije i hapšenje učesnika/ca blokade (koje, na svu sreću, nisu naišle na pozitivan prijem kod većinskog dela profesora/ki), dekan je začinio pretnjom otovrenog napada u javnosti ukoliko blokada bude nastavljena i u utorak. Međutim, i pored prvih znakova umora niko se nije pokolebao, a ova pretnja je samo izazvala revolt i još veću rešenost da ni u utorak ne bude nastave. Tako je i bilo. Svoju igru toplo-hladno Kostić je prilagodio novonastaloj situaciji i ovog puta nam se obratio u tonu koji je bio sušta suprotnost od pretnji izrečenih u ponedeljak.

Izašao sa predlogom platforme kojom bi FF trebalo da nađe zajednički jezik sa studentima/kinjama. Taj tekst zajedničke platforme bi potom bio predložen na usvajanje ostalim fakultetima na nivou BU, odakle bi se uputio apel vladi Republike Srbije za veće budžetske izdatke za visokoškolsko obrazovanje. Na taj način bi bile pokrivene neizmirene obaveze države prema fakultetima i ujedno smanjio pritisak na studente koji su, po svemu sudeći, kolateralna šteta međusobnog odnosa vlade i KONUSA (Konferencije univerziteta Srbije). Nakon razmatranja ponuđenog teksta i njegove revizije – o čemu se, naravno, diskutovalo na zboru – usglašena je zajednička platforma čiju su konačnu verziju pisali studenti/kinje (bilo je nužno ukoniti izvesne insinuacije i podmetanja koja je Kostić na sebi svojstven način umetnuo u tekst). Ubrzo po jednoglasnom usvajanju predložene platforme na zasedanju senata BU okončana je blokada, ali ne i protest.

Naime, iako je postignut sporazum oko platforme, zapravo još ništa suštinski nije ostvareno. Na ovaj način je, s jedne strane, ojačana pregovaračka pozicija studenata s obzirom da sada nismo usamljen glas u odnosu na vladu RS, dok su, sa druge strane, zbog objektivnih okolnosti (koje su išle na ruku dekanu FF-a) studentski zahtevi pretočeni u značajno opštiji oblik kojim se praktično zamagljuju zahtevi za smanjenjem visine školarina za 50%, potpuno gubi iz fokusa preciziranje kriterijuma za utvrđivanje visine školarina, dok je odgovornost pojedinačnih fakulteta za ova i druga pitanja isparila. Međutim, i pored toga, saglasnost sa zajedničkom platformom počivala je na strateškoj proceni da je na taj način omogućena bolja pozicija za buduće pregovore i obezbeđen manevarski prostor za nužno pregrupisavanje snaga. Drugim rečima, blokadom su stvari pomerene sa mrtve tačke, ali borba za puno uvažavanje studentskh zahteva tek predstoji.

To najbolje potvrđuju najnoviji događaji. Naime, sa jedne strane, Aleksandar Kostić – dekan FF-a – svim snagama nastoji da privoli istaknute predstavnike samostalnog studentskog protesta Dole školarine! da se angažuju u studentskom parlamentu i na taj način doprinese njihovoj kooptaciji u pokvareni sistem birokratske, nedemokratske inercije, tromosti i dosade. Sa druge strane upiranjem prsta u vladu RS dekan(i) smatra(ju) da je posao završen, da su svoje odradili i da sada lopta u tuđoj polovini terena a da su njemu/njima ruke odrešene da nastavi/e po starom. To de facto znači da je revolt studenata/kinja iskorišćen samo da bi se na videlo iznele postojeće želje fakultetskih rukovodstava koje NISU SMELI javno i NA TAKAV NAČIN da izgovore, pa im je zato studentski protest dobro došao. Istina, zasmetala je njegova radikalizacija, ali za sada je i to „sređeno“, dok bi konstituisanje studentskog parlamenta trebalo da zapečati stvar, nadaju se oni. Dramatičan ton pretećih socijalnih nemira širih razmera koji se spominju u zajedničkoj platformi a deo su originalnog teksta platforme ispisanog Kostićevim perom, iako na prvi pogled ističe ozbiljnost situacije i rešenost studenata/kinja da ostvare svoje zahteve, zapravo je samo način da se protest iskoristi kao pregovarački argument u odnosu na vladu i ništa više od toga. Jer, Kostić vladi preti socijalnim nemirima za koje ne snosi odgovornost, a čije dešavanje nastoji po svaku cenu da spreči. S jedne strane koristi studentski protest da bi zastrašio vladu, a sa druge strane pretnjama, arogancijom i ignorisanjem trenira strogoću na studentima, nadajući se da će tim balansiranjem ostvariti povoljnu poziciju za sebe: status quo kada su studenti/kinje u pitanju i više para od vlade RS.

Pored toga, on nastoji da zamagli kritičnost situacije koja postoji unutar samih fakulteta čija rukovodstva studente/kinje i dalje po potrebi koriste kao monetu za potkusurivanje odnosno kao ovce za šišanje. Jer, do sada nije dobijena niti jedna garancija BILO KAKVOG konkretnog koraka koji će, u okviru svojih nadležnosti, preduzeti nadležni organi fakulteta zarad poboljšanja položaja studenata/kinja. Sve što je do sada bilo u opticaju su pretnje disciplinskim merama, ucene i pokušaji pripitomljavanja. Zbog svega toga, jasno je da je sadašnja situacija samo prividni „prekid vatre“. Šta više, borba se uveliko vodi putem nekih drugih kanala, a arogancija akademskog vrha svakog dana porpima nova obličja (npr. upisivanje nove generacije mastera uz potpuno ignorisanje dosadašnjeg razvoja situacije, nastojanje da se novim propisima kriminalizuje fotokopiranje udžbenika...).

09

A šta rade studenti/kinje?

Na strani studenata/kinja, trenutna faza borbe podrazumeva širenje protestne zaraze na druge fakultete. Ideja je da se uz pomoć postojećeg protestnog jezgra pokrenu i osnaže nove grupe zainteresovanih studenata/kinja koji bi potom preuzeli ogovornost za dalje protestne aktivnosti na svojim fakultetima. Blokadom nekog drugog fakulteta i pratećom podrškom dosadašnjih učesnika/ca protesta trebalo bi „izvesti“ revolt sa Filozofskog fakulteta na što veći broj drugih visokoškolskih ustanova do potpune blokade čitavog univerziteta, ukoliko to bude bilo potrebno. S tim u skladu, već su održani studentski zborovi na drugim fakultetima (arhitektonski i matekmatički). Paralelno sa ovim aktivnostima traje i prikupljanje potpisa sa ciljem da se na nivou beogradskog univerziteta skupi 20.000 potpisa radi dodatnog ojačavanja legitimiteta i pregovaračke pozicije pobunjenih studenata/kinja. Ovim aktivnostima se postepeno priključuju i studenti/kinje iz drugih gradova pa proces širenja protesta prevazilazi granice BU. Unutar BU-a, protestni virus je za sada zahvatio desetak fakulteta dok broj prikupljenih potpisa premašuje šest hiljada.

Pored aktuelnog veb sajta (www.protest.zbrka.net [1]), radi jačanja komunikacionih kanala između studenata/kinja BU-a kao i u odnosu na sve ostale koji/e su zainteresovani/e, još tokom trajanja blokade pokrenut je Protestni bilten putem kojeg se u štampanom formatu – sa tempom izlaženja od cca sedam dana – prenose informacije u vezi sa aktuelnim trenutkom protesta. Kao i za sve ostalo, sredstva neophodna za njegovo štampanje obezbeđuju sami/e studenti/kinje. Oni/e se takođe staraju i za uspešno distribuiranje biltena na svim fakultetima. Uz sve to, sve zborove prati mobilni pano na kome se nalaze – u slici i reči – svedočanstva dosadašnjih aktivnosti.

Na kraju - početak

Momenat samorganizovanosti, aktivizma, uzajamne pomoći i autonomije svoj zgusnuti oblik poprima tokom održavanja zborova. Mada još uvek „nerazgažen“, taj model studentskog organizovanja nesumnjivo predstavlja veliki potencijal. On negira mogućnost posredovane komunikacije između studenata/kinja i fakultetskih uprava, sprečava segregiranje među samim studentima/kinjama, poriče mogućnost manipulacije. Otuda, veoma je važno raditi na učvršćivanju njegovih još uvek krhkih temelja i uz stalno prisutnu samokritičnost usavšavati postojeća i razvijati nova praktična rešenja. A to znači da ritam tekućih aktivnosti ne bi trebalo da skrajne ili zanemari perspektive studentskih zborova niti da ih svede samo na zgodnu okolnost čiji se kapacitet ispcrpljuje sa završetkom protesta. Naprotiv, sve što se događa u vezi sa protestom Dole školarine! a posebno praksu studentskih zborova treba doživeti kao rađanje jednog alternativnog modela koji će nadići jalovi „parlamentarni kretenizam“ i biti stožer studentske autonomije i ubuduće.

Studentski zborovi i njihov radikalno demokratski model odlučivanja, njihova transparentnost i neposrednost, predstavljaju veliku pretnju za ušančenu birokratsku strukturu koja vlada na fakultetetima. Stoga, nipošto ne sme biti propuštena prilika da se na krilima tekućeg protesta zasnuje jedan drugačiji model organizacionog strukturiranja – drugačije politike – koji će opravdati onu odavno izlizanu i prokurvanu floskulu o Filozofskom fakultetu kao kolevci kritičkog mišljenja i podariti joj konkretan praktični produžetak.

Risto Podvožnjak



This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=54870

Links in this article
  [1] http://www.protest.zbrka.net