KONTRAPUNKT

Začarani krug II

U fokusu / Reagovanja
Posted by kontra Avg 11, 2004 - 03:24 AM

U prethodnom tekstu postavljeno je pitanje zasto u izvestajima i saopstenjima aktivista o strajkovima i drugim protestima u sferi ekonomije nema osvrta na njihov ishod?

Evo jednog takvog osvrta.

Uprkos ocekivanjima i pretnjama aktivista – o silovitom talasu radnickih strajkova, od koga kapitaliste i Drzavu vec hvata panika (kako je to navedeno u saopstenju jedne akvitisticke sekte) – radnici 12 preduzeca u okviru sistema EPS postigli su sporazum sa vladom Srbije. Sporazum ima 25 tacaka i ostvarice se u naredna tri meseca (u ovom trenutku, sporne su jos 2 ili 3 manje vazne tacke). Predstavnik nadleznog ministarstva je potvrdio ovu informaciju i detaljno objasnio neke aspekte sporazuma. Opisivao je to skoro kao zajednicku pobedu – bolje nego neki strajkac ili sindikalac. Bio je zadovoljan. I radnici su ocigledno bili zadovoljni, iako sigurno nisu skakali od srece; danas smo pobedili, ali vec sutra sledi ono staro: povratak u kancelarije, pogone i jame. Sudbina pobednika u ovako shvacenom socijalnom ratu zaista nije bajna. Izgleda kao pobeda, ali zaudara na poraz. Sutra svice isti dan.

Prethodna velika pretnja, protest radnika i rudara iz Bora, zavrsila se vatrometom i velikim slavljem na ulicama Bora. Povod je bio isti: bedna sledovanja ustupaka, beneficija i novih propozicija koje Vladu i njene partnere nece kostati nista. Ako su u oba slucaja levicarski aktivisti svih fela – od alterglobalista, tih globalnih sindikalista, do povampirenih anarhosindikalista i komunjara – na sva zvona izrazavali svoju solidarnost i cak pozurili u susret strajkacima, na zurci ih nije bilo. Na pitanje zasto se ne oglasavaju i kada ti protesti dodju do svog lako predvidljivog ishoda i dalje nema odgovora. Ali, tu su oni: bice valjda jos neki strajk. Sacekace oni svoju priliku. Stari socijalni ringishpil nece izneveriti svoje redovne musterije.

Izrazavajuci svoju slepu solidarnost sa zahtevima strajkaca i vezajujuci za njih svoja histericna ocekivanja, ti aktivisti reprodukuju skoro sve sindrome klasicne levice: klasni fetisizam – veru u revolucionarni potencijal nekog izabranog segmenta radnicke klase; avangardizam – umisljaj da imaju pravo da nekog predvode i govore u jos necije ime, osim u svoje; postvarenje i otudjenje – bavljenje anonimnim “drugima” (“masom”, tim pasivnim elementom istorijskih zbivanja) i kulisama sistema, njegovim institucijama i mehanizmima, umesto svojim zivotima i medjusobnim odnosima; iluzije o pravednoj redistribuciji i neutralnom karakteru masovne proizvodnje i masivnih sistema, koje samo treba preuzeti i staviti pod radnicku ili demokratsku kontrolu, itd.

Ovaj pregled bi mogao da se produzi u vrlo obimnu i detaljnu klinicku sliku; ali, to cemo ostaviti za neku drugu priliku. Ovde treba reci jos samo jedno: izrazavajuci solidarnost sa zahtevima radnika izrazenim u terminima “nadnica”, “akcija”, “boljih radnih uslova”, “zaposlenosti”, “sigurnosti radnog mesta” – sto su sve redom parametri kapitalistickih odnosa i njegove proizvodne dinamike – ti aktivisti su izrazili svoju punu podrsku tim odnosima i toj dinamici. Oni su otvoreno podrzali kapitalizam, u svim njegovim kljucnim aspektima. To je vise nego ocigledno: u pitanje se dovode neke propozicije, ali ne i cela ta dinamika.

“Kapitalizam i oni koji mu se suprotstavljau sede zajedno na lesu proizvodjaca, ali proizvodonja mora da tece.” – Alfredo Bonano, Oruzana radost/ La gioa armata, 1977.

Put ka pravom zivotu ne vodi preko “pristojnog zivota”. Put ka zivotu u kojem nadnice nece biti potrebne, ne vodi preko vecih nadnica. Put ka zivotu bez ekonomske nepravde ne vodi kroz borbu za ekonomsku pravdu. Put ka zivotu bez svakodnevne ekonomske ucene ne vodi kroz pogadjanje oko nekih detalja te ucene. Istina je da se do velikog cilja stize malim koracima – ali, ne tim putem.

Levica je potpuno izgubila kompas. Levica se rodila bez tog kompasa. I sada se samo vrti u krug. Njeni savremeni izdanci nemaju snage, niti pameti, da azuriraju barem neke postavke te unapred promasene strategije. Uopste se ne obaziru na sve promene do kojih je doslo u sferi ekonomije, strukturi klase i – sto je najvazije – njenim ocekivanjima. Promakli su im svi znaci vremena iz poslednjih 80 godina, mozda i vise. Paradoksi kao sto su protesti radnika koji se bune jer njihova preduzeca NISU privatizovana i tako dobila novu, preduzimljiviju upravu, potpuno ih paralisu. Ali, to ionako nije vazno: sada je vec svima jasno da ti fetishisti na ovaj nacin zadovoljavaju neke druge potrebe. Sve ostalo je sporedno.

Prema tome, nema vesti. Na istoku i zapadu nista novo. Novost ce biti nesto drugo: kada zaposleni stupe u “Neprekidni generalni strajk bez ikakvih zahteva” (Bob Blek; kada cete vec jednom poceti da ga shvatate ozbiljno, vi koji ste ga citali?). To samo po sebi afirmise drugaciji zivot kao jedini zahtev. Druga posledica je takodje neodoljiva: posto nema o cemu da se pregovara (nema zahteva), nema potrebe ni za pregovaracima i predstavnicima. Nema pogadjanja, natezanja, kompromisa. Novost ce biti kada ljudi pokazu resenost da izadju iz zacaranog kruga rada, robe, trzista, ekonomije i cele jedne ideje zivota koja gravitira oko tog mracnog jezgra, sa svim svojim ideoloskim isparenjima: Potrebama, Standardom, Normalnim zivotom, Progresom, itd. Ne mozemo ostati pri istoj ideji zivota, pri istim “potrebama” i nacinima za njihovo “zadovoljavanje” – inace potpuno sporednom aspektu kapitalisticke ekonomije – a teziti nekim bitno drugacijim odnosima. Istrajavanje na tako zahtevnoj, destruktivnoj i porobljujucoj ideji zivota kao sto je nasa ne ostavlja prostor za bilo kakva bitna poboljsanja. Naprotiv: sve tanje parce grane na kojoj se jos nekako drzimo, vodi samo ka sve rigidnijim drustvenim aranzmanima. Ucena haosom, “zivotnim resursima” i terorom bice sve jaca. Osim toga, ni najskromnijim zahtevima se zapravo nikada ne izlazi u susret: privremni ustupci se brzo kompenzuju zatezanjem na drugoj strani, udarom na manje militantne i problematicne slojeve (cemu doprinosi i potpuna atomiziranost ljudskog elementa), rutinskim poskupljenjima i na jos milion drugih nacina.

Jedini put za okoncanje te neprekidne ekonomske agonije jeste ukidanje ekonomije. Odbacivanje citavog fenomena kapitala – “kapitala” kao kulture, nacina zivota i predstave o zivotu. Prelazak na sve moguce odnose osim robnih, najamnickih i vlasnickih. Potpuno odbacivanje svake vrste uslovljavanja i prinude. I uklanjanje svih prepreka.

Nista ne moze odjednom, ali to je usmerenje koje danas treba nekako artikulisati. Ovde samo sricemo prva slova te poruke.

Ostale primedbe, i dalje na nivou skice, nabacane su u prvom delu ovog teksta.

Da ponovimo:

Put ka pravom zivotu ne vodi preko “pristojnog zivota”. Put ka zivotu u kojem nadnice nece biti potrebne, ne vodi preko vecih nadnica. Put ka zivotu bez ekonomske nepravde ne vodi kroz borbu za ekonomsku pravdu. Put ka zivotu bez svakodnevne ekonomske ucene ne vodi kroz pogadjanje oko nekih detalja te ucene.

Svako ko u tom refrenu vidi rebus ili besmislicu samo pomaze da se ta ucena nastavi.

Aleksa, anarhija/ blok 45

This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=297