KONTRAPUNKT

Trijumf anarhizma

U fokusu / Reagovanja
Posted by silent-violent Jan 13, 2006 - 12:10 AM

Noam Čomski zaslužuje skorašnje glasove na osnovu kojih je rangiran kao najvažniji intelektualac današnjice; mislilac koji je uspešna protivteža i nezavisni kritičar države. Komentar.

"Svaka/i pojedinka/ac, sudeći po Čomskom, ima odgovornost i kreativni kapacitet da preuzme kontrolu nad njegovim/njenim društvom."


OD SUŠTINSKE JE VAŽNOSTI: "Protest mora biti dopušten u društvu, jer živimo u svetu koji se konstantno menja."

SHELLEY WALIA

Esej u kojem zastupa anarhističku filozofiju sa 10 godina; sati provedeni u knjižarama na 4. Aveniji na Menhetnu učestvujući u anti-autoritarnim polemikama; a potom život proveden analizirajući šta šteti međunarodnim odnosima u kontekstu šrioko rasprostranjenih kršenja ljudskih prava i brojnih nepravdi koje truju naše društvo. Naravno, Čomski zaslužuje skorašnje glasove koji ga rangiraju iznad Umberta Eka ili Hauarda Zina kao najvažnijeg intelektualca današnjice, intelektualca koji je uspešna protivteža i nezavisni kritičar Države. Kao što piše u svom čuvenom eseju "Objektivnost i liberalno školstvo": "... dostupnost moći, zajednička ideologija, profesionalizacija mogu ili ne mogu biti osuđivane same po sebi, ali nema sumnje da su one u takvoj interakciji da predstavljaju ozbiljnu pretnju integritetu školstva u poljima [delatnosti] koja se bore za intelektualnu suštinu i stoga su posebno podložne [uticaju]operacija poput Grešamovog zakona. Šta više, subverzija školstva predstavlja veliku pretnju društvu ."

Jedan od rezultata Čomskijevog životnog dela jeste ta da ljudski jezik i veći deo ponašanja zavise od ogromnog, impulsivnog kapaciteta za kreativnost, jednog "instinkta slobode" da upotrebimo Bakunjinov termin. Ovaj koncept smešta Čomskog na "tromeđu psihologije, filozofije i lingvistike i u XVIII-vekovnu tradiciju Prosvetiteljstva - Rusoa, Kartezijanaca i drugih strastvenih libertera." Verujući da je najbolji način da se se putem anarhizma maksimizuje naša genetski urođena sloboda, Čomski definše svoj pogled na svet kao "liberterski socijalizam". Takva vrsta anarhizma ima i istorijsku snagu i zastupa duboko pozitivnu ideologiju koja teži ka apsolutnoj dobrobiti javnosti, dok u rukama medija i njihovih kontrolora, ova škola mišljenja poprima prilično destruktivnu i negativnu konotaciju.


Rat i patriotski žar?

Kao aktivista sa anti-fašističkom ideologijom, Čomski je uvek bio skeptičan prema patriotskom žaru koji stoji iza ratova. Iz tog razloga on ustaje protiv tretmana nemačkih ratnih zarobljenika i duboko ga potresa bacanje atomske bombe na Hirošimu. Stanovište liberterskog anarhiste kombinovano sa levim komunizmom koje prihvata pod uticajem svog profesora lingvistike, Zeliga S. Harisa, vodi ga do toga da posvećuje pažnju borbi za socijalnu pravdu i razotkrivanje hipokrzije intelektualaca. On vidi svoju teoriju Univerzalne gramatike kao uniformnost ljudskog genetskog nasleđa, ujedinjujuću silu koja vidi više sličnosti u ljudskoj rasi nego konflikata koji izrastaju na etničkim afilijacijama ili uskogrudom provincijalizmu. Suština kreativnosti je urođena osobina svih ljudi, ona im omogućava da misle i promišljaju. Pošto je jezik urođeni kreativni entitet, njegova originalna upotreba daje pojedinki/cu osećaj slobode. Nejednakost i patnja u svetu, stoga, moraju biti uzeti u razmatranje da bi se potpuno eliminisale podele. Makrsističko stanovište sa klasom kao centralnim principom stoga čini suštinu anarhističke teorije i prakse. Čomski toj ideji dodaje ideju ljudske lingvističke sposobnosti koja ima moć da se odupre bilo kojoj društvenoj represiji ili trpanju u ludačku košulju. Spoljni autoritet ne može da kontroliše evoluciju morala i intelektualno buntovne kulture. Vilhelm fon Humbolt, osnivač Berlinskog univerziteta, i fillozof Džon Djui, ubedili su Čomskog da je politička kontrola upotrebljena od strane Države na zahtev imućne klase. Kao što je isticao Adam Smit, sve je to program samopromocije proizašao iz gole namere ostvarivanja profita na račun iskorišćavanja apatičnih masa. Čomski ostaje jednako impresioniran i drugim anarhističkim misliocima poput Eme Goldman, Panekoka, Rudolfa Rokera i Diega Abad de Santiljana.

PHOTO: AFP
 
Noam Čomski.

Tradicija anarhizma

Inervjui i eseji Čomskog bacaju svetlo na 150-godišnju tradiciju anarhizma koji "traži socijalnu i ekonomsku pravdu bez posredovanja šefova, političara ili birokrata." Ne želeći da postavlja plan za bilo koji revolucionarni pokret koji bi doveo do nameravane društvene transformacije, Čomski, zajedno sa Džordžom Vudkokom, naglašava nezamislive promene koje bi se desile tokom produženog procesa suprotstavljanja kapitalizmu. Neće biti iznenadnog svrgavanja kapitalizma niti je tako nešto na vidiku. Kao što strastveno tvrdi:

Postojanje anarhističkih ideja, i još više, inspirativnih borbi ljudi koji su nastojali da se oslobode od represije i dominacije, mora biti negovano i sačuvano, ne kao sredstvo za zamrzavanje misli i ideja u nekom novom kalupu, već kao osnova za razumevanje društvene realnosti i posvećeni rad na njenoj promeni. Nema razloga da pretpostavimo da se istorija bliži kraju, da su trenutne strukture vlasti i dominacije uklesane u stenu. Bila bi takođe velika greška potceniti moć društvenih sila koje će se boriti da sačuvaju moć i privilegije.

Ova tradicija liberalnog mišljenja ima svoje korene u XVIII-vekovnom projektu Prosvetiteljstva, često upotrebljena negativno u evrocentrične imperijalne strategije, ali u rukama Dekarta i Rusoa, ona se preokreće u filozofiju društvene pravde koja je prenešena do savremenih misliaca poput Čomskog. Ova škola misli je otvoreno anti-kapitalistička sa osnovama ne-hijerarhjske socijalne strukture u kojoj radnicima treba da bude prepuštena kontrola nad sredstvima za proizvodnju. Liberalizam američkog nju-dilovskog brenda oštrog takmičenja i korporativnog autoritarizma u industrijskom sektoru je ono što elitni intelektualci podržavaju, dok socijalistički/a anarhista/kinja stoji polemički suprotstavljen/na takvom hijerarhijskom fašizmu koji je pravi sadržaj korporativnog mišljenja koje ima punu kontrolu nad vladinom politikom i uvek se protivi sindikalnom ogranizovanju. Radna snaga je neprijatelj i mora biti konstatno ubeđivana da zameni strane u lažnom uverenju da postoji potpuna harmonija na radnom mestu. Ova prevara je lansirana od strane medija, poplavom literature na svim nivoima od specijalnih institucija kakve su škole, crkve, televizija ili bioskop da bi radnice/i bili uverene/i u "iskrenost" i moralnu akciju Države. Cilj je uništiti svo levičarsko mišljenje i društvo povesti ka konzervativnom načinu života. Privid besklasnosti preplavljuje javnost i mnogi počinju da veruju da se Država zalaže za jednake mogućnosti. Oni nisu svesni činjenice da je nejednakost prihoda najviša u Americi. Interesantno je da iza scene korporacije ostaju netaknute, a vlada je ta koja mora da snosi teret kritika.

Džon MekGilvraj, kanadski filozof, uporno postavlja pitanje u svojoj knjizi o Čomskom: "Nije li anarhizam odsustvo bilo kakvih obaveza prema drugima?" On nastavlja pozivajući se na  stanovište Džejmsa Bjukenena koji kaže, "idealno društvo je anarhija, u kojem ni jedan čovek ili grupa ljudi ne vrše prinudu nad drugome/ima." Ali u sledećem dahu on sam sebi protivreči rekavši da "idelana situacija bilo koje osobe jeste ona koja joj dopušta punu slobodu delanja i inhibira ponašanja drugih, kako bi nametnula i održala ispunjenje sopstvenih želja. To znači, svaka osoba nastoji da zagospodari svetom robova."

U kontekstu ekonomske akumulacije i dominacije ovo stanovište je ispravno. Ali Čomski se ne slaže:

U današnjem svetu, ciljevi posvećene/og anarhist/kinj/e treba da budu odbrana nekih državnih institucija od napada koji se vrše na njih, dok pokušava istovremeno da ih otvori za smislenije učešće javnosti - i na kraju, da ih demaskira u mnogo slobodnijem društvu, ukoliko odgovarajuće okolnosti mogu biti ostvarene.


Tip "voluntarnog socijalizma"

Stoga, sudeći po Čomskom, anarhizam je deo "voluntarnog socijalizma" i sinonim je za "liberterski socijalizam". Toga nema u kapitalističkim društvima gde je rad podvrgnut prinudi kada nije dopušteno posedovati sredstva za proizvodnju ili imati efektivnu kontrolu nad proizvodnom aktivnošću. Sloboda i kreativnost su dve privilegije ljudi suštinske za njihove potrebe; bilo koja nepravedna demonstracija moći vodi ka viktimizaciji kao i psihološkoj depresiji. Da bi ispunili ljudsku prirodu i pobrinuli se da  ljudski život opstane i razvija se, postaje suštinski važno suprotstaviti se bilo kom vidu represije ili kontrole. To je razlog zbog kojeg Čomski podržava anarhosindikalizam, koji se sudeći po MekGilvraju "može braniti kao empirijska tvrdnja u pogledu prirode društva u kojem ljudi ne samo da preživljavaju već se i razvijaju, ispunjavajući svoje prirode."

Čomski, ističe MekGilvraj, "vidi anarhosindikalizam kao modifikaciju osnovne prosvetiteljske koncepcije ličnosti kao slobodnog i odgovornog elementa, modifkacija koja je neophodna da bi se izašlo u susret izazovima privatne moći. Osnaživanje (empowering) pojedinki/ca i vraćanje kontrole natrag u njihove ruke najbolji je način da se odgovori na ovaj izazov i obezbedi smislena forma slobode." Čomski predlaže da anarhistički način prekidanja sa nametanjem kontrole od vrha jeste jedan korak ka implementaciji radničke kontrole nad stredstvima za proizvodnju. Stoga anarhosindikalizam upotrebljen kao kritička praksa odbacuje da inicijative i rešenja prepusti tehnokratama i birokratama. Svaka/i pojedinka/ac, sudeći po Čomskom, ima odgovornost i kreativni kapacitet da preuzme kontrolu nad njegovim/njenim društvom. Stoga, ideja nije da se ruše vlade već da se preuzme kontrola nad korporacijama da bi one počele da rade za ljude. Anarhizam, naklonjen ljudima, uključuje priznavanje pluraliteta i različitosti, i različitih interesa, ideja i mišljenja. To je kartezijanski osnov za Čomskijevu misao, impuls ka ne-sistematskom i visoko relativnom i fleksibilnom karakteru svega u društvu od organizacija do pojedinca/ke. On vladavinu smatra inherentno komunalnom aktivnošću koju ne treba jednostavno prepustiti specijalistima koji se ogarničeno fokusiraju na sopstvena polja interesovanja, ignorišući širu dobrobit društva. Na primer, nepoželjni poslovi poput čišćenja kanalizacionih sistema, ili popravljanje električnih vodova tokom snežne oluje bi trebalo nužno da budu mehanizovani, i ukoliko još uvek bude nepoželjnih poslova, zajednica bi trebalo da ih međusobno raspodeli. Drugo rešenje koje Čomski predlaže jeste da ljudi koji rade neprijatne poslove treba da imaju najveća primanja, a ne najmanja.

Proučavanje istorije društvenog i političkog disidenstva pokazuje da je postojao "određeni broj inače loajlnih, iskrenih, građana koji poštuju zakon i koji su verovali da ih je savest navela da prekrše zakon u određenim sprečifičnim stvarima." U stvari, svi smo mi disidenti u jednom ili drugom trenutku. Protesti moraju biti dopušteni u društvu, jer živimo u svetu koji se konstatno menja, i protesti su ti zahvaljujući kojima se menjaju zakoni zarad bolje budućnosti. Kao što Vaclav Havel piše, "Ne postajete 'disident' tako što vam jednog dana padne na pamet da započnete tu najneobičniju karijeru. Ubačeni ste u nju zahvaljujući sopstvenom osećaju odgovornosti, kombinovanom sa komplksnim skupom spoljnih okolnosti. Prognani ste iz od postojećih struktura i stavljeni u poziciju da se sa njima sukobite. to počinje kao pokušaj da dobro obavite svoj posao, a završava se tako što vas etiketiraju kao neprijatelja društva." Pod snažnom silom kapitalizma, birokratije i raznih religija uvek postoje neuništivi drugačiji pogledi poput anarhizma koje, po rečima Rudolfa Rokera, naglašavaju "odlučan trend u istorijskom razvoju čovečanstva, koje ... teži ka slobodnom, nesputanom razvoju svih individualnih i društvenih snaga u životu."

© Copyright 2000 - 2006 The Hindu
izvor: http://www.thehindu.com/thehindu/mag/2005/12/11/stories/2005121100030100.htm

[prevod i adaptacija: KONTRAPUNKT]


This story comes from KONTRAPUNKT
  http://old.kontra-punkt.info/

The URL for this story is:
  http://old.kontra-punkt.info/modules.php?op=modload&name=News&file=article&sid=1093