Subota, Februar 26, 2011 - 09:16 AM NT -   1585 Reads Pošalji ovaj tekst svome prijatelju i/ili prijateljici p

Tunis, Egipat: kada istočni vetar počisti aroganciju zapada

freedomBez komunističkog pokreta, bez komunizma. Narodni ustanak o kome govorimo je upadljivo bez partije, bez hegemonske organizacije, bez priznatog vođe.

Piše: ALAIN BADIOU

Istočni vetar prevladava nad zapadnim. Do kada će dokoni Zapad na zalasku, „međunarodna zajednica“ onih koji još uvek veruju da su gospodari sveta nastaviti da deli lekcije lepog ponašanja celom svetu? Nije li apsurdno gledati uslužne intelektualce, vojnike propalog kapitalo-parlamentarizma koji čuvaju već nagriženi raj kako se zanose veličanstvenim narodima Egipta i Tunisa, samo kako bi te divlje narode naučili abecedu „demokratije“? Kakav bedan nastavak kolonijalne arogancije! U situaciji političke bede u kakvoj se nalazimo već tri decenije, nije li očigledno da smo mi ti koji treba sve da nauče od narodnih ustanaka koji  su u toku? Ne moramo li mi hitno i veoma pažljivo da proučimo sve što je tamo dovelo do mogućnosti obaranje oligarhijskih, korumpiranih vlada kolektivnom akcijom, naročito u situaciji ponižavajućeg vazalnog odnosa prema zapadnim državama?

Da, moramo biti učenici ovih pokreta a ne njegovi glupi učitelji. Jer ti pokreti, genijalnošću svojih invencija, daju život principima politike za koje već dugo drugi  pokušavaju da nas ubede da su zastareli. Naročito principa koji Mara nikad nije prestao da zastupa: kada se radi o slobodi, jednakosti, emancipaciji  svi smo obavezani na pobunu.

Ima razloga za pobunu. Naročito jer se naše države i oni koji njima upravljaju (partije, sindikati i uslužni intelektualci) radije okreću upravljanju nego politici, radije zahtevima nego pobuni, radije „dirigovanoj tranziciji“ nego nagloj promeni. Ono na šta nas opominju narodi Egipta i Tunisa jeste da je jedina akcija po meri zajedničkog osećanja skandalozne okupacije državne moći – masovni ustanak. I, u ovom slučaju, da je jedini slogan koji može da sjedini svo mnoštvo u masi: „ti tamo, odlazi!“. Izvanredna važnost pobune, njena kritička moć, u ovom slučaju je to što taj slogan, koga ponavljaju milioni ljudi, daje meru onoga što će biti nesumnjiva i nepovratna prva pobeda: odlazak čoveka na koga se odnosi. I ma šta da se desi posle, ova pobeda narodne akcije, po svojoj prirodi ilegalna, ostaje zauvek trijumfalna. Da jedna pobuna protiv državne moći može biti apsolutno pobedonosna je pouka sa univerzalnom vrednošću. Ova pobeda zauvek naznačava horizont u kome se zajednička akcija izuzima iz autoriteta zakona, horizont koji je Marks nazvao: „odumiranje države“.

Jednog dana, slobodno povezani u oslobađanju stvaralačke snage, narodi mogu da se pojave iz umrtvljujuće prisile države. Upravo zbog toga, zbog te najveće  ideje, pobuna koja zbacuje utvrđeni autoritet oslobađa entuzijazam bez granica.

Jedna varnica može da upali čitavo polje. Sve počinje samoubistvom zapaljivanjem jednog čoveka koji je ostao bez posla, kome je zabranjen bedna trgovina koja mu je omogućavala preživljavanje i kome jedna pandurka lupa šamar da bi mu pokazala šta je u ovom prizemnom svetu stvarno. Ovaj čin se u nekoliko dana, nekoliko nedelja, širi sve dok milioni ljudi na udaljenom mestu ne uzvikuju radosni zbog početka sloma moći vlastodržaca. Otkuda ovakva fantastična ekspanzija? Širenje epidemije slobode? Ne. Kako poetično kaže Žan-Mari Glez (Jean-Marie Glaize) „revolucionarni pokret se ne širi zarazom, već rezonancijom. Nešto što se pojavilo ovde rezonira za senkom šoka izazvanog nečim što se pojavilo tamo“. Nazovimo ovu rezonanciju „događajem“. Događaj je naglo stvaranje, ne nove stvarnosti, već bezbrojne množine novih mogućnosti.

Dole tiranin!

Nijedna od njih nije ponavljanje već poznatog. Zato je mračnjački reći „ovaj događaj zastupa demokratiju“ (podrazumeva se – onu koju  mi zastupamo na zapadu), ili „ovaj događaj zastupa poboljšanje socijalnog standarda“ (podrazumeva se – napredak naše sitne buržoazije). Ničega deo, rezonirajući svuda, narodni ustanak za ceo svet otvara nepoznate mogućnosti. Reč „demokratija“ u Egiptu praktično uopšte nije upotrebljena. Govori se o „novom Egiptu“, o „pravom egipatskom narodu“, o konstituišućem skupu, o apsolutnoj promeni egzistencije, o neslućenim i ranije nepoznatim mogućnostima. Radi se o novoj ravni koja će zauzeti mesto na kome više nije ona koju je varnica pobune konačno zapalila. Ta nova ravan se drži između objave potpunog prevrata sila i preuzimanja novih zadataka. Između ooga što kaže jedan mladi Tunižanin; „Mi, sinovi radnika i seljaka, smo jači od kriminalaca“ i onoga što kaže jedan mladi Egipćanin: „Od danas, 25. januara, uzimam poslove svoje zemlje u svoje ruke“.

Narod, sam narod, je stvaralac univerzalne istorije. Veoma je začuđujuće što kod nas, na zapadu, vlade i mediji smatraju pobunjenike na jednom trgu u Kairu „egipatskim narodom“. Kako to? Narod, legalan i razumljiv narod, nije li on za ove ljude obično sveden na većinu na nekoj anketi ili izborma? Kako je moguće da iznenada stotine hiljada pobunjenika budu predstavnici naroda od 60 miliona ljudi? To je lekcija koju ne treba zaboraviti, lekcija koju nećemo zaboraviti.

Prešavši određen prag rešenosti, upornosti i hrabrosti narod može koncentrisati svoju egzistenciju na jednom trgu, jednoj ulici,  u jednoj fabrici ili na jednom fakultetu… Stvar je u tome što će čitav svet biti svedok te hrabrosti i naročito njenih zadivljujućih dela. Ova dela vredeće kao dokaz da se narod tu održao. Kao što upečatjlivo kaže jedan egipatski protestant: „ranije sam ja gledao televiziju, sada je televizija ta koja gleda mene“.

Rešiti probleme bez pomoći države

U galami jednog događaja narod se sastoji od onih koji znaju da reše probleme koje događaj pred njih postavlja. Tako je od zauzimanja mesta: ishrana, smeštaj, straže, transparenti, molitve, defanzivne borbe – sve je tu da mesto na kome se sve dešava, mesto koje predstavlja simbol, ostane po svaku cenu sačuvano za narod. To su problemi koji, kada se radi o hiljadama ljudi koji stižu odasvuda, izgledaju nerešivi, naročito, i tim pre, što je na tom mestu država nestala. Rešiti nerešive probleme bez pomoći države, upravo to je sudbina jednog događaja, i upravo to čini da jedan narod, iznenada i na neodređeno vreme postoji tu gde je odlučio da se sakupi.

Bez komunističkog pokreta, bez komunizma. Narodni ustanak o kome govorimo je upadljivo bez partije, bez hegemonske organizacije, bez priznatog vođe. Biće vremena da se vidi da li je ova karakteristika snaga ili mana. U svakom slučaju upravo to čini da ova pobuna, u najčistijem obliku od Pariske komune, ima sve karakteristike onoga što treba nazvati komunizmom pokreta. „Komunizam“ ovde znači: zajedničko stvaranje kolektivne sudbine. Ovo „zajedničko“ ima dve naročite karakteristike. Najpre, ono je generičko, na jednom mestu predstavlja čitavo čovečanstvo. Na tom mestu ima svakakvih ljudi koji čine jedan narod, svaka reč se čuje, svaki predlog se preispituje, svaka teškoće se tretira takva kakva je. Zatim, ono prevazilazi sve velike protivrečnosti za koje država pretenduje da jedino ona može njima rukovati bez da ih ikada prevaziđe: između intelektualaca i radnika, muškaraca i žena, bogatih i siromašnih, muslimana i kopta, ljudi iz provincije i ljudi iz velikih gradova…

Iznenada se pojavljuju milioni novih mogućnosti koje se tiču ovih protivrečnosti i za koje je država slepa. Vidimo mlade lekarke iz provincije koje se brinu o povređenima u sred divlje gomile mladića, koje su smirenije nego ikada jer znaju da im niko neće taći ni pramen kose. Vidimo i organizaciju inžinjera koji se obraćaju mladićima iz predgrađa tražeći im da ostanu na mestu, da štite pokret svojom energijom u borbi. Vidimo hrišćane koji na nogama čuvaju stražu bdijući nad muslimanima povijenim u molitvi. Vidimo trgovce kako hrane nezaposlene i siromašne. Vidimo da svako priča sa svoim nepoznatim komšijom. Čitamo hiljadu objava  u kojima se život svakoga bez ostatka meša sa velikom Istorijom sviju. Skup ovih situacija i invencija konstituiše komunizam pokreta. Već dva veka jedini politički problem je sledeći: kako učiniti trajnim invencije komunizma pokreta? Samo jedan reakcionaran glas se javlja da odgovori: „to je nemoguće, čak i štetno. Uzdajmo se u državu“. Slava narodima Egipta i Tunisa koji nas podsećaju na jedini pravi politički zadatak: naspram države, organizovati vernost u komunizmu pokreta.

Ne želimo rat, ali ga se ni ne plašimo. Svuda se govorilo o pacifizmu ogromnih manifestacija, i taj mir se vezivao za ideal izborne demokratije koji je pridodat pokretu. Primetimo, međutim, da ima stotine mrtvih, i da će ih biti još svakog dana. U većini slučajeva ovi mrtvi su bili borci i mučenici inicijative, a zatim i zaštite samog pokreta. Mesta od simboličke i političke vrednosti za ustanak su morala biti branjena po cenu žestokih borbi sa policijom i vojskom ugroženih režima. I ko je, ako ne mladi iz najsiromašnijih slojeva, platio životom? Neka se „srednja klasa“ , za koju je naš neočekivani Mišel Alio-Mari (Michele Alliot-Marie) rekao da demokratski vrhunac tekuće  epohe zavisi samo od njih, priseti  da je u odsutnom momentu opstanak pobune bio garantovan samo potpunim angažmanom narodnih odreda. Nasilje u samoodbrani je neizbežno. Uostalom, ono se nastavlja, u teškim uslovima u Tunisu, i pošto su mladi provincijski aktivisti poslati nazad u svoju bedu.

Možemo li ozbiljno misliti da sve ove nebrojene inicijative i surove žrtve nemaju za cilj ništa drugo do da dovedu ljude do „izbora“ između Sulejmana i El Baradeja, kao što se kod nas žalosno prepuštamo arbitrarnom izboru između Sarkozija i Stos-Kana? Da li je to jedina lekcija ove fantastične epizode?

Ne, hiljadu puta ne! Narodi Egipta i Tunisa nam kažu: podići se, konstituisati javno mesto komunizma pokreta, braniti ga svim sredstvima stalno osmišljavajući nove etape akcije, to je realno univerzalne politike emancipacije. Naravno nisu samo zemlje arapskog sveta anti-narodne i u osnovi nelegitimne, bilo u njima izbora ili ne. Ma kakva im bila budućnost, ustanci u Egiptu i Tunisu imaju univerzalno značenje. Oni zastupaju nove mogućnosti čija je vrednost internacionalna.

Preveo: Ivan Selimbegović

Originalni članak: Le Monde, 18. 2. 2011.

Izvor: Subjektica



 
Ups! Zao nam je, ali samo registrovane korisnice/i mogu da objavljuju komentare, klikni ovde da se uloguješ ili registruješ

lgbt

Piše: Dušan Milojević

Dok je u Njujorku prošle nedelje ratifikovan zakon o istopolnim brakovima, što je prosl…

Mišel Fuko

Malo prije svoje smrti, Michel Foucault je pristao bez ustezanja govoriti dvojici američkih novinara. O borbi homoseksualaca, o sadomazohističkoj praksi, a prije svega o prijateljst…

drugaciji_svijet_je_moguc
ČETVRTI SVJETSKI RAT
Dražen Šimleša


Ekonomske alternative predstavljaju zaista poseban oblik borbe, možda upravo zato jer ih ljudi nekako najmanje očekuju u tom području. Razlog je što se neoliberalni kapitalizam čini toliko prevladavajućim da nam se ništa drugo ne čini realnim. No tijekom istraživanja za ovu knjigu i sam sam se ugodno iznenadio koliko nam se toga pruža na području, uvriježeno rečeno, ekonomije kako bismo poboljšali naš svijet. Što se tiče ekonomije i mogućnosti da ona služi i radi za ljude, a ne za malu skupinu na vrhu piramide moći, započet ćemo s konceptom kooperativa, kod nas poznatijih kao zadruge. Nakon toga ćemo predstaviti koncept fair trade ili poštene trgovine, eco-rata, LETS-a i na kraju mikrokreditiranja.



BILBORD novoZnate li šta je Kodeks Alimentarius? novoNoam Chomsky o najavi priznanja palestinske države: Upozorenje prije 'tsunamija' u Izraelu novoDnevnik ugostiteljskog radnika anarhista novoSvedoci brutalnog obračuna, Atina 29. 6. 2011. novoS naksalitima kroz prašumu, 6. deo novoAmy Winehouse, SIIIING!!! novoZG Pride 2011 combo novoVesti sa grčkih ulica novoS naksalitima kroz prašumu, 5. deo novoIstina - pismo srednjoškolke iz Fukušime



KontraTV / Submedia
SUBMEDIA | Puck shit up!
Ove nedelje:
1. 100 Seditions!
2. Riot in my Town
3. Nuck Block
4. Chilean Urban Eco-Defense
5. For the Lulz
6. Anti-G20 Comrades
Submedia | Puck shit up!
KontraTV / Aktuelno
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
Grčka vlada je glasala za novu rundu mera štednje, ne bi li obezbedila finansijsku injekciju od strane EU koja bi trabalo da spreči državni bankrot. Ali gnevni demonstranti su nasilno reagovali na takav ishod glasanja, i neposredno ispred parlamenta vode se žestoke bitke između policije i demonstranata. Prizori iz centra Atine podsećaju na ratište, dok u oblacima suzavca promiču figure sukobljenih strana. Stotine hiljada ljudi širom zemlje su stupili u dvodnevni štrajk protiv mera štednje. Oni kažu da je novo ogromno zaduživanje sa katastrofalnim kamatnim stopama taktika čije posledice su već iskusili i da neće ponovo nasesti na istu priču. O tome šta ta odluka grčkog parlamenta znači za Grčku i EU, za RT govori finansijski novinar (koji očigledno ima poteškoća da razlikuje anarhiste i provokatore) Demetri Kofinas.
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
KontraTV / Film
Stranac u šumi
Prvi kontakt u Amazonu: brazilska plemena govore o svojim iskustvima prvog kontakta sa belcima i opasnostima koje su potom usledile.
Stranac u šumi
KontraTV / Aktivizam
Španska revolucija
Španija je 15. maja pokrenula evropsku revoluciju. To što vlada potpuno medijsko pomračenje ne znači da španija ne sija nadom za bolje sutra! Širite zarazu!
Španska revolucija (Muse)
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
Kevin Kamps iz Beyond Nuclear, poznat kao ekspert za pitanja nuklearnog otpada, govori o drugoj havarisanoj nuklearki u Japanu kojoj preti topljenje jezgra reaktora, kao i o konstantnim emisijama radioaktivnih čestica iz nuklearnih elektrana u SAD.

Oko 300 milja jugozapadno od Fukušime nalazi se nuklearni reaktor Mondžu - prototip brzog (fast-breeder) reaktora koji je do vrha napunjenn plutonijumom, najsmrtonosnijim elementom na planeti Zemlji. Prošle godine, nekakav uređaj koji je težak tri tone, pao je na Mondžu reaktor i blokira pristup gorivnim šipkama u jezgru reaktora. Uprkos nekoliko pokušaja, stvari još uvek nisu pod kontrolom. Naredne nedelje ponovo će pokušati da uklone iz reaktora taj objekat težak tri tone, ali kritičari upozoravaju da je ta procedura izuzetno opasna i mogla bi da izazove eksploziju gorivnih šipki. Jedan zloslutni znak koliko je opasna situacija je to što je glavni menadžer elektrane nedavno izvršio samoubistvo. Oštećena NE Mondžu je nuklearna bomba koja svakog časa može da eksplodira što bi zbrisalo grad Kjoto koji se nalazi na svega 60 milja daleko od fabrike, sa populacijom od milion ljudi. A najveći grad u Japanu, Tokio, nalazi se na mestu koje je niz vetar u odnosu na havarisanu NE Mondžu.
Pa, šta sve to znači i šta ima novo u vezi sa ugroženim NE u Sjedinjenim Državama, u Nebraski?
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, mnogi ljudi su se pitali koji šta je kog đavola trebalo Japancima da prave nuklearnu elektranu na obali koja je pod stalnim udarima zemljotresa i cunamija. To je kao da su hteli da im se ovo desi - ko bi mogao da bude tako glup? Svakako, u Sjedinjenim Državama se smatra da su Amerikanci mnogo pažljiviji i da više vode računa o tome gde će sagraditi svoje nuklearne elektrane. E pa... nije tako.
NE Fort Calhoun koja se nalazi nadomak Omahe, Nebraska, potpuno je opkoljena vodom. Ali izgleda da to tako ide kada napravite NE posred plavne doline koja se prostire pored Misurija. Voda se zaustavla na nivou koji je pola metra IZNAD ravni na kojoj se nalazi elektrana - i jedina stvar koja sprečava da voda poplavi NE Fort Calhoun, baš kao što je to bio slučaj u Fukušimi, je gumeni zid visine dva metra koji je podignut oko elektrane. Ali nije to jedina ugrožena nuklearka. Nizvodno niz Misuri, na jugoistoku Nebraske, nalazi se NE Cooper koju takođe ugrožava poplava.
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
KontraTV / Aktivizam
People's Revolution at the Dam square
Prvomajske demonstracije širom Evrope i pokret 15 maja (M15) u Španiji su nagovestile novi trend. Ljudi počinju da reaguju, da izlaze na ulice i zauzimaju trgove širom Evrope. Španski pokret "Democracia Real" koji je nastao 15. maja izazvao je nastanak pokreta "Alithini Dimokratia" u Grčkoj deset dana kasnije. Kada se i u Holandiji pojavio sličan pokret, "Echte Democracie", od početka je koncipiran kao deo opštijeg jačanja evropske "Prave demoktarije". Ljudi su na ulicama, reaguju, diskutuju o situciji i odlučuju o svojoj budućnosti na pravi demokratski način. Oni istupaju protiv situacije u kojoj će "drugi oglučivati o njihovoj budućnosti bez njih".

Mi vas očekujemo!
Prava demokratija - otvorena skupština Groningena
http://realdemocracygroningen.wordpress.com
Echte Democracie - narodna revolucija u Holandiji
KontraTV / Aktuelno
Okeani pred izumiranjem
Novi izveštaj pomorskih naučnika kaže da postoji ozbiljna pretnja opstanku tri četvrtine svetskih koralnih grebena. To će imati ogromne posledice po raznovsnost morskog života u okeanima, a može čak biti i okidač novog ciklusa masovnog izumranja.
Okeanima preti izumiranje
 






[ Traži ]