Sreda, Decembar 29, 2010 - 12:01 AM NT -   1985 Reads Pošalji ovaj tekst svome prijatelju i/ili prijateljici p

Majda Puača: Uvek moram da budem na oprezu

majda

Intervju vodila: Tea Nikolić

Majda Puača, rođena 1979. u Beogradu. U aktivizam ulazi preko Stani-pani kolektiva, male grupe entuzijasta okupljenih oko trens muzike i ljubavi prema prirodi. 2004. učestvuje u organizaciji evropske People's Global Action konferencije, koja u okuplja oko 500 alter-globalista iz celog sveta, što zauvek menja njen pogled na svet i aktivizam. 2005. sa grupom prijateljica i prijatelja osniva Queer Beograd kolektiv i organizuje underground queer festivale. 2009. učestvuje u organizaciji Povorke ponosa. Članica je feminističke organizacije Žene na delu.

Tvoj rad u aktivizmu je poznat bila si naročito angažovana u okviru gej prajda koji nije nije održan. Da li misliš da je čitava kampanja oko tog neodržanog prajda doprinela da se održani prajd ostvari?

Naravno, sasvim sam sigurna da se Prajd ne bi desio da nije bilo svih dešavanja od prošle godine. Ispostavilo se da je „kiks“ zbog zabrane Povorke ponosa, koji su vladajući licemeri morali da opravdaju nalogodavcima iz EU bio toliko velik da su se oni za manje od godinu dana nekim čudom (koje na našem jeziku zovemo „pritisak“) pretvorili od sabotera u organizatore Parade ponosa. Održani skup je potpuno kooptiran od strane državnog aparata koji je kao svoje pione iskoristio one LGBT (ili da iskoristim njihovu patrijarhalnu skraćenicu GLBT) organizacije koje su prošle godine zbog „prljave igre“ isključene iz procesa organizacije, kao i one koje su taj proces sve vreme opstruirale (Gej-strejt alijansa i Kvirija). I šta je dobijeno?

Dobijena je jedna cirkuska predstava kojom je primarni fokus ove manifestacije pomeren sa problema LGBT populacije na priču o evropskim integracijama. U toj predstavi, država se prividno stavila na „našu“ stranu, kao braneći nas od istih onih klero-fašističkih, bogobojažljivih „patriotskih“ i navijačkih nasilničkih grupacija koje već više od decenije uzgaja, ne suzbijajući njihove česte fizičke nasrtaje na, da tako kažem, nepopularne i marginalizovane društvene grupe, kao što su Romi, gej populacija ili pak antifašističke inicijative. Dakle one grupe za koju većina ne mari mnogo.

Posle nasilničkog divljanja, koje očigledno namerno nije sprečeno i pored svih operativnih podataka koje su službe imale još od prošle godine (da ne pominjemo i 2001. za koju još uvek niko nije odgovarao), nastavljena je strategija pomeranja fokusa, ponovo sa problema LGBT osoba na relativizaciju nasilja, na prebacivanje odgovornosti na tzv. organizatore parade, i opravdavanje „iskazanog nezadovoljstva ekonomskom situacijom“ od strane „naše dece“. Potpuno očekivano, preko potreban odgovor i reakcija na ceo taj skandal nije došla od nemuštih „organizatora“, već sa nekih drugih strana.

Bila si i medijski izložena mnogo više od bilo koje aktivistkinje pre, koliko je uključenje u aktivizam rizik? Sa druge strane, šta ono donosi?

Pomeranje statusa quo, aktivno i glasno bavljenje nepopularnim temama svakako donosi određeni rizik. Još od prošle godine kada se zahuktala priča oko Povorke, lični napadi na nas organizatore su postali svakodnevica. To je naročito potkačilo mene, koja sam od strane homofoba proglašena nekakvom „glavnom lezbačom“ :D
Počelo je pretnjama silovanjem, batinama i ubistvima preko Facebooka i telefona, a nastavilo se do danas gotovo svakodnevnim verbalnim i fizičkim napadima na ulici. Meni se često desi da ujutru, u prvih 100 metara koje pređem na putu do posla dobijem uvredu ili pretnju tipa „bolesnice, kurcem ćemo te lečiti“ ili „visićeš na Trgu“, i to svakako jesu stvari koje umeju da zagorčaju dan jer uvek moram da budem na oprezu. U tom smislu, rizike i nasilje vidim kao neku vrstu cene vidljivosti. A niko ne može da porekne da je organizacija Povorke ponosa prošle godine donela najveću vidljivost LGBT osoba u Srbiji ikad, sa svim dobrim i lošim posledicama, te mi cena koju ja lično plaćam ne deluje previsoko.

Sa druge strane, mene borba za ono što smatram ispravnim veoma ispunjava, i ne umem da napravim razliku između života i aktivizma, jer se oni prepliću. Zato mi je teško da razumem (uz svo uvažavanje različitosti i stepena mogućnosti koje su različitim ljudima na raspolaganju) kada ljudi ne žele da naprave neki iskorak i da se angažuju da im bude bolje, da nešto promene, ali zato bez milosti kritikuju i troše vreme i energiju na nipodaštavanje onih koji se angažuju. Naravno, od LGBT osoba sam dobila i mnoge pohvale za sve urađeno, ali i najbrutalnije kritike i optužbe.

Da li smatraš da se nešto promenilo posle održanog Prajda? U realnosti..

To pitanje je dosta kompleksno. Svakako je došlo do minimalne pozitivne promene, pa makar i ovako očigledno neiskrene, zbog toga što se Parada ponosa ipak desila i što je LGBT osobama, u strogo kontrolisanim, getoizujućim uslovima, dozvoljeno da se prošetaju centrom grada, ali ne i da izađu među svoje sugrađanke i sugrađane, što i jeste poenta skupa. Sada nema nazad. To je za mnoge bio jako važan i osnažujuć čin, i u simboličkom i u političkom i u ličnom smislu, a čini mi se, najvažnija pouka jeste da su određene političko/društvene pojave koje negiraju najbazičnija ljudska prava i slobode, pod plaštom hrišćanskih ili patriotskih vrednosti, makar na kratko prepoznate kao veliki problem celog društva. To se naročito videlo nekoliko dana nakon Parade, kada su „naša deca“ prekinula fudbalsku utakmicu naše reprezentacije i Italije.
Međutim, videćemo da li će borba koja predstoji ostati na praznim rečima državnih zvaničnika, ili će najzad doći do društvenog razmrdavanja i neke vrste nove, solidarne, samo-organizacije.

Što se tiče promena, čini mi se da ulazimo u jednu novu mračnu eru, što su pokazali rezultati političke trgovine koja se očigledno desila, obzirom da je osnivač Gej-Strejt Alijanse Boris Milićević postao član GO Socijalističke partije Srbije, čiji je predsednik Ministar policije. Ovakav politički oportunizam, koji je naravno, njegova bivša organizacija pozdravila saopštenjem kao nešto što je od opšteg interesa za LGBT populaciju, nam samo pokazuje zašto se desila baš ovakva Parada ponosa, i da u budućnosti možemo očekivati dodatnu rehabilitaciju zločinačke politike i prošlosti, u kojoj će, avaj, učestvovati i LGBT aktivisti.

Kakva je situacija u Srbiji kada je u pitanju život transgender osoba? Obzirom da si neko vreme provela i u Americi, kolika je razlika kada je u pitanju kvalitet života za transgender osobe?

Pa, kao i za sve ljude, tako ni egzistencija nije ista za sve transrodne osobe, uzevši u obzir njihove klasne, rasne i druge životne okolnosti. Tu svakako moramo napraviti neku vrstu razlike između transseksualnih osoba, dakle onih koje imaju potrebu i nameru da hirurškim intervencijama reše neke od svojih problema, i transrodnih, koje tu potrebu nemaju, ili sopstveno rodno izražavanje delimično koriguju upotrebom polnih hormona i nekih manjih hirurških zahvata. Ono što sve ove osobe dele jeste pravna i društvena nevidljivost.

Što se tiče transseksualnih osoba, situacija je teška zbog brojnih faktora, od neprihvatanja porodice i sredine, preko specifičnih problema u pogledu nezaposlenosti koji često ostavljaju prostituciju kao jedini izbor, do cena operacija rekonstrukcije pola koje su u proseku oko 10.000€, a nisu obuhvaćene zdravstvenom zaštitom. Takođe, malo ljudi zna da i nakon operacija transseksualna osoba do kraja života mora da uzima polne hormone, što nije besplatno. Nakon tih operacija, na red uglavnom dolazi promena imena i dokumenata, školskih diploma, radnih knjižica, što opet, nije regulisano zakonom i često zavisi od pojedinačnih šalterskih službenica/ka. Ne treba zaboraviti ni nedostatak adekvatne psihološke podrške, koja je itekako potrebna nakon završetka operativnih zahvata, jer oni predstavljaju samo jedan deo priče. U Beogradu već nekoliko godina postoji Trans grupa (samo)podrške, a konkretnije inicijative koje se tiču zdravstveno-pravne regulative su pokrenute od strane lekara koji se bave ovim pitanjem.
Sa druge strane, transrodne osobe koje se ne uklapaju u medicinski šablon (psiholog/psihijatar – endokrinolog/hormoni – hirurgija), su još više prepuštene same sebi u smislu informacija i podrške u izboru netipičnih rodnih identiteta.

U Americi sam bila prekratko da bih mogla da uočim neku bitnu razliku u kvalitetu života. Možda deluje da je tamo društvo otvorenije, i jeste u većim gradovima, gde su i trans osobe vidljivije, ali su zato učestalija transfobična ubistva i nasilje.

Koliko su transgender osobe prihvaćene u LGB i feminističkoj zajednici kod nas?

Iako je cela medicinska „trans priča“ u Srbiji počela još pre 20ak godina, obzirom na postojanje svetski poznatog tima stručnjaka, trans aktivizam je kasnio i počeo se razvijati pre otprilike 5-6 godina, najpre privatnim inicijativama, da bi kasnije bio „institucionalizovan“ preko grupe Gayten LGBT (u okviru koje deluje pomenuta Trans grupa), kao i aktivnostima Queer Beograd kolektiva koji je od svojeg prvog festivala 2005. pokrenuo brojne diskusije na temu identiteta i rodnog izražavanja i na taj način stvorio siguran prostor za razmenu iskustava i kasnije izdao publikacije kojima su ti razgovori dokumentovani. I druge LGBT i feminističke grupe su prihvatile to T, najpre jednim procesom edukacije na ovu temu od strane trans aktivista, što je i za mene lično bilo jako značajno u osvešćivanju sopstvenog rodnog identiteta koji nije „ženski“.
U svakom slučaju, sa radošću mogu da konstatujem da nas je transfobični talas radikalnog feminizma zaobišao, doduše, možda zato što trans teme nisu bile aktuelne dok se ovde rađao separatistički feminističko-lezbejski pokret. Ali zato je kasnije na mala vrata promovisan transfeminizam, a očekujem da u budućnosti tekstovi trans-aktivistkinja poput Kejt Bornstajn i Sendi Stoun postanu obavezno štivo Ženskih studija.

Pored LGBT aktivizma, tvoj rad na društvenim mrežama govori i o jasnoj antikapitalističkoj i antiglobalističkoj opredeljenosti, kako vidiš da sadašnje stanje može da se prevaziđe? Da li je dovoljna samo distribucija informacija? I da li je uopšte u našem društvu takav pokret moguć?

Zapravo, ja svoj „LGBT“ aktivizam ne razdvajam od drugih aktivizama, i to je koncept Queer Beograd kolektiva kome pripadam i radikalne queer politike koju pokušavamo da predstavimo – uviđanje povezanosti svih vrsta ugnjetavanja, propitivanje odnosa moći u društvu, dovođenje u pitanje društvenih normi koje među ljudima prave hijerarhije, kao i stvaranje alternativa tom naučenom jednoumlju. Tu pre svega mislim na patrijarhat i kapitalizam, tim redosledom, kao sisteme koji generišu ugnjetavanje.
Drugim rečima, autentično iskustvo toga što sam queer, ili za neke „lezbača“, dakle na društvenoj margini i izložena diskriminaciji i nasilju pomaže mi da lakše razumem i da se solidarišem sa drugima koji su izloženi zbog nekih svojih različitosti – npr. sa Romima koji su izloženi sveopštem rasizmu koji ovde prolazi kao „tradicionalna vrednost“, baš kao i homofobija. Dakle suprotno onom kapitalističkom – da svi jedni drugima treba da budemo konkurencija i da se zamajavamo međusobnom borbom – smatram da treba da učinimo upravo suprotno i da se ujedinimo u svim tim različitostima i da se obračunamo sa korumpiranom političko-ekonomskom oligarhijom koja je rasprodala društvene tekovine stvarane decenijama, i dovela ovu zemlju na ivicu propasti.

Prevazilaženje situacije vidim u tim okvirima, dakle u jednom pokretu pokreta koji bi činili svi oni koji se nalaze sa druge strane, suprotstavljeni bogatima koji nam kroje živote, a koji su u manjini, ali imaju monopol nad oružjem i nasiljem. Naravno da distribucija informacija ima jako veliku važnost u tom procesu, i internet nam je donekle omogućio veću slobodu i veće mogućnosti stvaranja alternativnih sadržaja u odnosu na one koje kroje mejnstrim mediji. Međutim, ljudi moraju da se pokrenu. Moraju da prestanu da sede i čekaju da se neko drugi bori za njih. I moraju da konstantno rade na stvaranju nekih novih društvenih modela, jer državno-parlamentarni sistem u kome svu svoju odgovornost jednom u četiri godine narod prebacuje na korumpirane političare, ne funkcioniše.

Da li u Srbiji postoji potencijal za ovako nešto? To ne znam. Nadam se da postoji, ali se isto tako pribojavam da se ljudi zbog nemaštine zadovoljavaju mrvicama i lako ih je potkupiti. I dok se mi tako međusobno gložemo, vladajuća klasa zadovoljno trlja ruke.

Izvor: faktiva.net



 
Ups! Zao nam je, ali samo registrovane korisnice/i mogu da objavljuju komentare, klikni ovde da se uloguješ ili registruješ

lgbt

Piše: Dušan Milojević

Dok je u Njujorku prošle nedelje ratifikovan zakon o istopolnim brakovima, što je prosl…

Mišel Fuko

Malo prije svoje smrti, Michel Foucault je pristao bez ustezanja govoriti dvojici američkih novinara. O borbi homoseksualaca, o sadomazohističkoj praksi, a prije svega o prijateljst…

drugaciji_svijet_je_moguc
ČETVRTI SVJETSKI RAT
Dražen Šimleša


Ekonomske alternative predstavljaju zaista poseban oblik borbe, možda upravo zato jer ih ljudi nekako najmanje očekuju u tom području. Razlog je što se neoliberalni kapitalizam čini toliko prevladavajućim da nam se ništa drugo ne čini realnim. No tijekom istraživanja za ovu knjigu i sam sam se ugodno iznenadio koliko nam se toga pruža na području, uvriježeno rečeno, ekonomije kako bismo poboljšali naš svijet. Što se tiče ekonomije i mogućnosti da ona služi i radi za ljude, a ne za malu skupinu na vrhu piramide moći, započet ćemo s konceptom kooperativa, kod nas poznatijih kao zadruge. Nakon toga ćemo predstaviti koncept fair trade ili poštene trgovine, eco-rata, LETS-a i na kraju mikrokreditiranja.



BILBORD novoZnate li šta je Kodeks Alimentarius? novoNoam Chomsky o najavi priznanja palestinske države: Upozorenje prije 'tsunamija' u Izraelu novoDnevnik ugostiteljskog radnika anarhista novoSvedoci brutalnog obračuna, Atina 29. 6. 2011. novoS naksalitima kroz prašumu, 6. deo novoAmy Winehouse, SIIIING!!! novoZG Pride 2011 combo novoVesti sa grčkih ulica novoS naksalitima kroz prašumu, 5. deo novoIstina - pismo srednjoškolke iz Fukušime



KontraTV / Submedia
SUBMEDIA | Puck shit up!
Ove nedelje:
1. 100 Seditions!
2. Riot in my Town
3. Nuck Block
4. Chilean Urban Eco-Defense
5. For the Lulz
6. Anti-G20 Comrades
Submedia | Puck shit up!
KontraTV / Aktuelno
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
Grčka vlada je glasala za novu rundu mera štednje, ne bi li obezbedila finansijsku injekciju od strane EU koja bi trabalo da spreči državni bankrot. Ali gnevni demonstranti su nasilno reagovali na takav ishod glasanja, i neposredno ispred parlamenta vode se žestoke bitke između policije i demonstranata. Prizori iz centra Atine podsećaju na ratište, dok u oblacima suzavca promiču figure sukobljenih strana. Stotine hiljada ljudi širom zemlje su stupili u dvodnevni štrajk protiv mera štednje. Oni kažu da je novo ogromno zaduživanje sa katastrofalnim kamatnim stopama taktika čije posledice su već iskusili i da neće ponovo nasesti na istu priču. O tome šta ta odluka grčkog parlamenta znači za Grčku i EU, za RT govori finansijski novinar (koji očigledno ima poteškoća da razlikuje anarhiste i provokatore) Demetri Kofinas.
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
KontraTV / Film
Stranac u šumi
Prvi kontakt u Amazonu: brazilska plemena govore o svojim iskustvima prvog kontakta sa belcima i opasnostima koje su potom usledile.
Stranac u šumi
KontraTV / Aktivizam
Španska revolucija
Španija je 15. maja pokrenula evropsku revoluciju. To što vlada potpuno medijsko pomračenje ne znači da španija ne sija nadom za bolje sutra! Širite zarazu!
Španska revolucija (Muse)
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
Kevin Kamps iz Beyond Nuclear, poznat kao ekspert za pitanja nuklearnog otpada, govori o drugoj havarisanoj nuklearki u Japanu kojoj preti topljenje jezgra reaktora, kao i o konstantnim emisijama radioaktivnih čestica iz nuklearnih elektrana u SAD.

Oko 300 milja jugozapadno od Fukušime nalazi se nuklearni reaktor Mondžu - prototip brzog (fast-breeder) reaktora koji je do vrha napunjenn plutonijumom, najsmrtonosnijim elementom na planeti Zemlji. Prošle godine, nekakav uređaj koji je težak tri tone, pao je na Mondžu reaktor i blokira pristup gorivnim šipkama u jezgru reaktora. Uprkos nekoliko pokušaja, stvari još uvek nisu pod kontrolom. Naredne nedelje ponovo će pokušati da uklone iz reaktora taj objekat težak tri tone, ali kritičari upozoravaju da je ta procedura izuzetno opasna i mogla bi da izazove eksploziju gorivnih šipki. Jedan zloslutni znak koliko je opasna situacija je to što je glavni menadžer elektrane nedavno izvršio samoubistvo. Oštećena NE Mondžu je nuklearna bomba koja svakog časa može da eksplodira što bi zbrisalo grad Kjoto koji se nalazi na svega 60 milja daleko od fabrike, sa populacijom od milion ljudi. A najveći grad u Japanu, Tokio, nalazi se na mestu koje je niz vetar u odnosu na havarisanu NE Mondžu.
Pa, šta sve to znači i šta ima novo u vezi sa ugroženim NE u Sjedinjenim Državama, u Nebraski?
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, mnogi ljudi su se pitali koji šta je kog đavola trebalo Japancima da prave nuklearnu elektranu na obali koja je pod stalnim udarima zemljotresa i cunamija. To je kao da su hteli da im se ovo desi - ko bi mogao da bude tako glup? Svakako, u Sjedinjenim Državama se smatra da su Amerikanci mnogo pažljiviji i da više vode računa o tome gde će sagraditi svoje nuklearne elektrane. E pa... nije tako.
NE Fort Calhoun koja se nalazi nadomak Omahe, Nebraska, potpuno je opkoljena vodom. Ali izgleda da to tako ide kada napravite NE posred plavne doline koja se prostire pored Misurija. Voda se zaustavla na nivou koji je pola metra IZNAD ravni na kojoj se nalazi elektrana - i jedina stvar koja sprečava da voda poplavi NE Fort Calhoun, baš kao što je to bio slučaj u Fukušimi, je gumeni zid visine dva metra koji je podignut oko elektrane. Ali nije to jedina ugrožena nuklearka. Nizvodno niz Misuri, na jugoistoku Nebraske, nalazi se NE Cooper koju takođe ugrožava poplava.
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
KontraTV / Aktivizam
People's Revolution at the Dam square
Prvomajske demonstracije širom Evrope i pokret 15 maja (M15) u Španiji su nagovestile novi trend. Ljudi počinju da reaguju, da izlaze na ulice i zauzimaju trgove širom Evrope. Španski pokret "Democracia Real" koji je nastao 15. maja izazvao je nastanak pokreta "Alithini Dimokratia" u Grčkoj deset dana kasnije. Kada se i u Holandiji pojavio sličan pokret, "Echte Democracie", od početka je koncipiran kao deo opštijeg jačanja evropske "Prave demoktarije". Ljudi su na ulicama, reaguju, diskutuju o situciji i odlučuju o svojoj budućnosti na pravi demokratski način. Oni istupaju protiv situacije u kojoj će "drugi oglučivati o njihovoj budućnosti bez njih".

Mi vas očekujemo!
Prava demokratija - otvorena skupština Groningena
http://realdemocracygroningen.wordpress.com
Echte Democracie - narodna revolucija u Holandiji
KontraTV / Aktuelno
Okeani pred izumiranjem
Novi izveštaj pomorskih naučnika kaže da postoji ozbiljna pretnja opstanku tri četvrtine svetskih koralnih grebena. To će imati ogromne posledice po raznovsnost morskog života u okeanima, a može čak biti i okidač novog ciklusa masovnog izumranja.
Okeanima preti izumiranje
 






[ Traži ]