Subota, April 24, 2010 - 12:14 PM NT -   1754 Reads Pošalji ovaj tekst svome prijatelju i/ili prijateljici p

Dajte nam gulaga (o cenzuri u Ateljeu 212)

cz

Piše: Milan Marković

Ovaj tekst želim da iskoristim da priznam sopstvenu grešku - nepromišljenost i naivnost sa kojom ušao u rad na predstavi Da nam živi živi rad u Ateljeu 212. Da bih opisao sve nijanse svoje naivnosti potrebno je da prvo napišem nekoliko reči o određenim pojavama u našem društvu i pozorišnoj sceni koje su u velikoj meri uticale na nastanak ove predstave, a koje sam počeo da primećujem pre godinu dana. Radi se o neobičnoj opčinjenosti naše pozorišne elite revolucionarnom - antikapitalističkom, socijalističkom pa i komunističkom (pre svega) ikonografijom. Iako je ona naravno bila prisutna i ranije, u prošloj godini je postala toliko česta da je zaista postala fenomen na koji smo dužni da obratimo pažnju.

Prvo iznenađenje doživeo sam na Sterijinom pozorju. Oni koji su posetili festival prošle godine sećaju se dizajna festivala, crvenih petokraka kojima je bio okićen Novi Sad, programa Drugovi i gostovanja Komunističkog manifesta koje se odlično uklopilo u koncept. Sećam da je Ivan Lalić, tadašnji direktor festivala, čak imao ideju da mi, mlađe kolege koje su na neki način učestvovale u organizaciji, na jednoj od pres konferencija budemo obučeni kao pioniri! O ovoj dimenziji festivala Sterjijno pozorje napisao sam tekst koji je objavljen u Sceni. Kada sam video da na Bitefu (Kriza kapitala - umetnost krize) gostuje predstava Kapital, I tom počeo sam da razmišljam o tome da bi se ovim fenomenom možda trebalo ozbiljnije pozabaviti.

Sve to je dovelo do toga da ne budem previše iznenađen kada je uprava Atelja 212 pozvala na revoluciju u pozorištu i uvođenjem „revolucionarnog dizajna" učinila da svi beograđani sa trunkom dobrog ukusa požele da nekako žmureći prođu kroz hol pozorišta do sale. Video sam to samo kao nastavak istog tog postupka kojim se tržišna logika koristi da bi prevazišla krizu koja je pre svega kriza legitimiteta. Nedostatak bilo kakvog sadržaja, smisla, ideja dovodi do besramnog, banalnog, kič preuzmanja bilo kakve ideje koja nosi neku energiju, pa makar se ona zasnivala upravo na borbi protiv te iste tržišne logike. U tom smislu ni antiglobalistička-japi Kosa ne može biti iznenađenje. Ona je prirodna posledica te metastaze tržišne bahatosti i nedostatka minimuma poštenja jer je nivo cinizma potreban da bi se pristupilo takvom jednom projektu jednak onom koji bi bio potreban dramskoj sekciji čuvara logora Aušvic da za logoraše igra recimo Tolerovog Hinkemana.

U ovoj fascinaciji sam dakle, u svojoj naivnosti, uspeo da prepoznam samo dva nivoa: liberalnu taktiku preuzmanja (dizajna) emancipatorskih politika radi sopstvenog osnaživanja i ostvarivanja legitimiteta sa jedne strane, i sa druge, samozadovoljno podsmevanje nečemu što se u današnjem „postideološkom" društvu prepoznaje kao ideoloska zaslepljenost. Treći nivo fascinacije, sa kojim sam radeći u Ateljeu 212 doživeo čeoni sudar, nisam umeo da prepoznam.

Kada me je Anđelka Nikolić pozvala da radimo na predstavi Da nam živi živi rad, došli smo na ideju da probamo da obrnemo situaciju, da koristimo istu taktiku subverzivne afirmacije ali ovaj put ne u cilju zabave (borbe za opstanak na tržištu) već za pokušaj dekonstrukcije ideološke matrice koja je danas dominantna u našem društvu i kulturi. Odlučili smo da napravimo predstavu koja će slaviti liberalni kapitalizam na isti način na koji se u našem pozorištu „slavi" komunizam.

Međutim, već posle nekoliko nedelja rada u Ateljeu 212 otkrio sam još jedan uzrok facinacije revolucionarnim temama. Pozvan sam u pravnu službu da potpišem ugovor. Na svoje zaprepašćenje otkrio sam da na ugovoru umesto dogovorene sume novca piše duplo manja suma koja je podrazumevala da radim za mesečni iznos koji je daleko ispod zakonom propisanog minimalca. Možda uprava Ateljea 212 veruje da će pravi „revolucionari" za „revoluciju" raditi i besplatno, ali je moguće i da je to zapravo bio početak pritiska na autore predstave. Kako je vreme odmicalo, sve više sam saznavao za nove zahteve i najdirektnije zabrane koje su upućivane Anđelki, u vezi scenografije, režije, pa i samog naslova predstave ali nijedna od njih još nije bila upućena direktno meni. To se prvi put dogodilo na prvoj od četiri(!) kontrolne probe kada je Kokan Mladenović tražio da se iz scene „Ko je profiter" izbaci pesma koja je po njemu previše podsećala na Borisa Tadića(?!) (pesma koja se u toj sceni peva je prevod univerzitetske himne „Gaudeamus Igitur", koju Mladenović valjda nije uspeo da prepozna). Osim toga je sugerisao da bi bilo dobro da se cela ta scena izbaci, kao i scena „Nevidljiva ruka tržišta".
Na sledećoj kontrolnoj probi je sa sugerisanja prešao na otvorenu cenzuru i zabranio određene reči i rečenice iz navedenih scena. Primer jednog od banalnih zahteva gospodina Mladenovića je da se u sceni koja se između ostalog bavi nasiljem na ulicama ne izgovori ime fudbalskog kluba Partizan i Narodnog pokreta Obraz, kao i ime Svetog Save i Svetog Nikolaja Velimirovića. Bez želje da pravdam svoj autorski stav u vezi sa ovim primerom, želim da naglasim da sam u danima posle ubistva Brisa Tatona imao potrebu da se na najdirektniji mogući način pozabavim i pitanjem društvenog nasilja i desničarske ideologije koje cveta pod okriljem naše „demokratske" vlasti.
S obzirom da sam smatrao da je otišao predaleko i da je prekoračio svoja ovlašćenja, rekao sam da prihvatam svaku dramaturšku, „pozorišnu" kritiku, ali da nemam nameru da menjam rečenice koje imaju veze jedino sa našim autorskim stavom. Mladenović je na to (krajnje revolucionarno) odgovorio da to shvatim kao cenzuru i da sve što se čuje sa scene mora da bude „u skladu sa stavovima Ateljea 212".

Ono što se dešavalo u tom trenutku, što ja u svojoj mladalačkoj ponesenosti emocijama nisam umeo da vidim, je izlazak na površinu još jednog nivoa fascinacije revolucijom i levičarskim ideologijama. U svoju odbranu mogu da kažem samo da mi nije bilo ni na kraj pameti da uzroke fascinacije tražim na tamnoj strani socijalizma, zadojen Žižekom (ovom prilikom se nećemo baviti fascinacijom staljinizmom samog Žižeka) uglavnom sam pratio kako nam otimaju pozitivne tekovine revolucija. Dakle, u svojoj naivnosti nisam ni pomislio da revoluciju u Ateljeu 212 gledam ne kao posledicu neke čudne opčinjenosti Oktobarskom revolucijom, pokretom emancipacije, '68, već kao fascinaciju staljinizimom, partijskom moći, gulazima i vremenima kada su ljudi drhtali od raznih birokratskih vladara koji imaju moć da kažu „cenzura!".
Anđelki Nikolić sam kasnije ponovio da nemam nameru da menjam stvari koje je tražio upravnik pozorišta, ali je ona na tih nekoliko izmena u vezi kojih sam stupio u otvoreni sukob sa Mladenovićem ipak pristala. I dalje mislim da bi bilo bolje da smo pustili Mladenovića da, ako želi, iz političkih razloga skine predstavu sa repertoara, ali razumem i Anđelkinu veru u važnost ove predstave i potrebu da se određene reči čuju sa scene Ateljea 212.

Kada je pre mesec dana na fasadi Ateljea osvanuo grafit „Filozofija palanke" smatrao sam da je autor grdno pogrešio, da je prevideo igru koja je na delu. Verovao sam da banalnost i kič koji su postali osnova PR strategije Ateljea 212 na žalost predstavljaju normalnu pojavu u svetu u kom ljudska kreativnost ne uspeva da stvori sadržaj onom brzinom kojom ga marketing troši i obesmišljava, da to nema nikakve veze sa knjigom Radomira Konstantinovića. Ispostavilo se da nisam bio u pravu. Na kontrolnim probama predstave „Da nam živi živi rad" na delu je bio domaći flavour liberalizma - palanački liberalizam. Tu je došlo do tragičnog sukoba globalne i lokalne realnosti - u savremenom demokratskom liberalizmu moć je nevidljiva. Za palančanina moć nema smisla ako se ne vidi.

ANATOMIJA JEDNOG PROJEKTA I

Da nam živi, živi cenzura

Na razgovoru sa upravnikom pozorišta, koji sam inicirala nakon prvih napada na predstavu u nastajanju, zahtevala sam autonomiju rada. Zahtev je odbijen

Piše: Anđelka Nikolić

Da li ono što se čuje i vidi na sceni mora biti stav Ateljea 212: iz predstave "Da nam živi, živi rad"

Predstava Da nam živi živi rad po tekstu Milana Markovića i Anđelke Nikolić, u režiji Anđelke Nikolić, premijerno je izvedena 9. 4. na sceni Ateljea 212, i od tada živi autonomno, izložena proceni publike i kritike. Ovaj tekst nema pretenzije da utiče na percepciju umetničkih dostignuća ove predstave, već da iznese u javnost fenomene koji su pratili njen nastanak, a koji su relevantni za sagledavanje situacije umetnika u Srbiji danas, odnosno njihovog prava na slobodu izražavanja.

Predstava je zamišljena kao autorski projekat na temu teorijske i praktične zloupotrebe rada i radnika kroz različite istorijske epohe, zaključno sa eskalacijom liberalnog kapitalizma u Srbiji danas. Početni dogovor sa upravnikom Ateljea 212 podrazumevao je punu slobodu u razvijanju rediteljskog koncepta, kreaciji tekstualnog predloška i izboru saradnika i glumaca. Komad je dostavljen pozorištu mesec dana pre početka proba i prihvaćen bez ikakvih ograda. Međutim, tokom rada na predstavi, a naročito u poslednje tri nedelje proba, početna premisa - otvorenost Ateljea 212 za slobodni autorski izraz - relativizovana je do krajnjih granica.

Pojam cenzura koristiću u širem značenju: kao postupak narušavanja slobode izražavanja, koje se manifestuje kroz brisanje i izbacivanje nepoželjnih delova teksta (u ovom slučaju pozorišne predstave), ali i menjanje, izokretanje onih delova koji se ne podudaraju sa stavovima naručioca (u ovom slučaju uprave pozorišta).

Na udaru cenzure našli su se gotovo svi segmenti predstave Da nam živi živi rad: tekst, scenografija, muzika, i najzad, ili pre svega, režija.

Kao najdrastičnije uzurpiranje rediteljskog prostora izdvajam sugestije i naređenja koji su se odnosili na preoblikovanje osnovne teme predstave („sada sugerišem, a posle naređujem", doslovan je citat). Zahtevano je da scensko zbivanje ostane u sferi „malih ljudskih priča" koje povezuje motiv rada, umesto bavljenja opštim društvenim procesima.

Shodno tome, traženo je da se odstrane scene koje povezuju ideologiju liberalnog kapitalizma sa tolerisanjem i afirmisanjem nasilja nad marginalizovanim grupama. „Ova predstava ne treba da kritikuje vlast i političare, nego da se bavi malim ljudima", rečeno je na prvoj od ukupno četiri kontrolne probe. Dalji „napad" na pomenute scene, koje su uprkos sugestijama zadržane u predstavi, pretvorio se u niz napada na njihove pojedinačne delove.

Frontalno insistiranje na „olakšavanju" odnosilo se i na druge  elemente predstave - žanr, stil igre, strukturu, tretman likova.

Grubo kršenje rediteljskog integriteta usledilo je i u vidu iznenadnog preispitivanja izbora ključnog saradnika - koautora teksta i dramaturga predstave. Sugerisano mi je da Milana Markovića „udaljim" sa projekta, a da tekst već postavljene predstave vratim na „prepravku" upravniku i dramaturzima Ateljea 212.

Argumentacija koja je pratila cenzuru oslanjala se na zakone tržišta (potreba da se predstava komercijalizuje), ali i na normativnu estetiku. Reč je o nametanju jedne vrste estetike (u ovom slučaju - one koju zastupa uprava pozorišta) kao jedine relevantne. Odstupanje od sugerisanog estetskog stanovišta etiketirano je kao nedostatak zanata rediteljke predstave, a čitava invazija na radni proces dešavala se pod izgovorom „pomaganja". Ideološka cenzura ostala je nedorečena i nedosledna. Koji to narodi, političari, tajkuni, estradne ličnosti, organizacije i fenomeni smeju, a koji ne smeju da se pominju sa scene Ateljea 212 - ostaje tema za posebnu simptomatsku analizu.

Na razgovoru sa upravnikom pozorišta, koji sam inicirala nakon prvih napada na predstavu u nastajanju, zahtevala sam autonomiju rada. Zahtev je odbijen. U slučaju neslaganja sa novoustoličenim principom rada ostavljen mi je izbor da se povučem sa projekta, te da se isti, na moju odgovornost, i uz odgovarajuće pravne posledice, obustavi. Izjava: „Neću oklevati da skinem vašu predstavu, budući da sam upravo obustavio projekat koji je imao desetostruko veći budžet" imala je pun kredibilitet, budući potkrepljena realnošću - mesec dana  ranije dogodilo se obustavljanje projekta „Travestije."

Tako je sloboda izražavanja, koja je bila postavljena kao jedna od glavnih premisa sezone nazvane Revolucija, ili makar mog učešća u njoj, relativizovana i poništena, a njeno mesto zauzela je sloboda narušavanja integriteta umetnika okupljenih oko projekta Da nam živi živi rad. 

Najjezgrovitiji opis odnos upravnika pozorišta prema ovim autorima (a možda i autorima uopšte) nalazi se u izjavi: „Vaši stavovi su vaša lična stvar, a ono što se čuje i vidi na sceni mora biti stav Ateljea 212."

Šta je dovelo do promene stava upravnika Ateljea 212 u periodu od njegovog preuzimanja funkcije do danas? Da li se promena uopšte dogodila, ili je početni stav, kao i naziv tekuće sezone, trebalo shvatiti samo kao deo marketinške kampanje?

---------------------------------------------------------------------

Izmene u naslovu i tekstu predstave „Da nam živi, živi rad"

Naslov predstave:
Original „Borba i pobeda rada"
Promenjeno „Da nam živi, živi rad"
 
Scena „Upotreba demokratske procedure u rešavanju pitanja dečjeg rada"
Promena: potpuno promenjen kraj scene u kom se pominje paljenje ambasade od strane anarhista
 
Scena „Ko je profiter"
Original (prevod na srpski šeste strofe univerzitetske himne (Gaudeamus Igitur)
 
Živela nam država
i onaj koji je vodi.
Živeo naš gradi mili sponzori
 koji nas podržavaju.
 
Promenjeno
zahtevano da se pesma izbaci, zatim dozvoljeno da se peva u latinskom originalu uz obrazloženje da ovako previše podseća na Borisa Tadića(!!?)
 
Scena „Nevidljiva ruka tržišta"
Original
- Takođe sam navijač Partizana i simpatizer Narodnog pokreta Obraz
- Slavim slavu i poštujem Svetog Savu i svetog Nikolaja Velimirovića.
 
Promenjeno
- Takođe sam navijač poznatog beogradskog kluba i simpatizer nacionalne nevladine organizacije.
-Slavim svece.
 
ELEMENTI DEKORA
 
Portreti Ivice Dačića, Rasima Ljajića, Miroslava Miškovića, Miltona Fridmana i Jovana Jovanovića Zmaja.
Izbačeno.
 
Zastava Republike Čad
Izbačeno.
 
Napomena: sve gore navedene izmene naložio je upravnik pozorišta Kokan Mladenović.
Odluka o konačnoj varijanti naslova predstave i o izbacivanju zastave Republike Čad saopštena je rediteljki posredstvom trećih lica zaposlenih u pozorištu, ostale odluke saopštene su lično.



 
Ups! Zao nam je, ali samo registrovane korisnice/i mogu da objavljuju komentare, klikni ovde da se uloguješ ili registruješ

lgbt

Piše: Dušan Milojević

Dok je u Njujorku prošle nedelje ratifikovan zakon o istopolnim brakovima, što je prosl…

Mišel Fuko

Malo prije svoje smrti, Michel Foucault je pristao bez ustezanja govoriti dvojici američkih novinara. O borbi homoseksualaca, o sadomazohističkoj praksi, a prije svega o prijateljst…

drugaciji_svijet_je_moguc
ČETVRTI SVJETSKI RAT
Dražen Šimleša


Ekonomske alternative predstavljaju zaista poseban oblik borbe, možda upravo zato jer ih ljudi nekako najmanje očekuju u tom području. Razlog je što se neoliberalni kapitalizam čini toliko prevladavajućim da nam se ništa drugo ne čini realnim. No tijekom istraživanja za ovu knjigu i sam sam se ugodno iznenadio koliko nam se toga pruža na području, uvriježeno rečeno, ekonomije kako bismo poboljšali naš svijet. Što se tiče ekonomije i mogućnosti da ona služi i radi za ljude, a ne za malu skupinu na vrhu piramide moći, započet ćemo s konceptom kooperativa, kod nas poznatijih kao zadruge. Nakon toga ćemo predstaviti koncept fair trade ili poštene trgovine, eco-rata, LETS-a i na kraju mikrokreditiranja.



BILBORD novoZnate li šta je Kodeks Alimentarius? novoNoam Chomsky o najavi priznanja palestinske države: Upozorenje prije 'tsunamija' u Izraelu novoDnevnik ugostiteljskog radnika anarhista novoSvedoci brutalnog obračuna, Atina 29. 6. 2011. novoS naksalitima kroz prašumu, 6. deo novoAmy Winehouse, SIIIING!!! novoZG Pride 2011 combo novoVesti sa grčkih ulica novoS naksalitima kroz prašumu, 5. deo novoIstina - pismo srednjoškolke iz Fukušime



KontraTV / Submedia
SUBMEDIA | Puck shit up!
Ove nedelje:
1. 100 Seditions!
2. Riot in my Town
3. Nuck Block
4. Chilean Urban Eco-Defense
5. For the Lulz
6. Anti-G20 Comrades
Submedia | Puck shit up!
KontraTV / Aktuelno
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
Grčka vlada je glasala za novu rundu mera štednje, ne bi li obezbedila finansijsku injekciju od strane EU koja bi trabalo da spreči državni bankrot. Ali gnevni demonstranti su nasilno reagovali na takav ishod glasanja, i neposredno ispred parlamenta vode se žestoke bitke između policije i demonstranata. Prizori iz centra Atine podsećaju na ratište, dok u oblacima suzavca promiču figure sukobljenih strana. Stotine hiljada ljudi širom zemlje su stupili u dvodnevni štrajk protiv mera štednje. Oni kažu da je novo ogromno zaduživanje sa katastrofalnim kamatnim stopama taktika čije posledice su već iskusili i da neće ponovo nasesti na istu priču. O tome šta ta odluka grčkog parlamenta znači za Grčku i EU, za RT govori finansijski novinar (koji očigledno ima poteškoća da razlikuje anarhiste i provokatore) Demetri Kofinas.
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
KontraTV / Film
Stranac u šumi
Prvi kontakt u Amazonu: brazilska plemena govore o svojim iskustvima prvog kontakta sa belcima i opasnostima koje su potom usledile.
Stranac u šumi
KontraTV / Aktivizam
Španska revolucija
Španija je 15. maja pokrenula evropsku revoluciju. To što vlada potpuno medijsko pomračenje ne znači da španija ne sija nadom za bolje sutra! Širite zarazu!
Španska revolucija (Muse)
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
Kevin Kamps iz Beyond Nuclear, poznat kao ekspert za pitanja nuklearnog otpada, govori o drugoj havarisanoj nuklearki u Japanu kojoj preti topljenje jezgra reaktora, kao i o konstantnim emisijama radioaktivnih čestica iz nuklearnih elektrana u SAD.

Oko 300 milja jugozapadno od Fukušime nalazi se nuklearni reaktor Mondžu - prototip brzog (fast-breeder) reaktora koji je do vrha napunjenn plutonijumom, najsmrtonosnijim elementom na planeti Zemlji. Prošle godine, nekakav uređaj koji je težak tri tone, pao je na Mondžu reaktor i blokira pristup gorivnim šipkama u jezgru reaktora. Uprkos nekoliko pokušaja, stvari još uvek nisu pod kontrolom. Naredne nedelje ponovo će pokušati da uklone iz reaktora taj objekat težak tri tone, ali kritičari upozoravaju da je ta procedura izuzetno opasna i mogla bi da izazove eksploziju gorivnih šipki. Jedan zloslutni znak koliko je opasna situacija je to što je glavni menadžer elektrane nedavno izvršio samoubistvo. Oštećena NE Mondžu je nuklearna bomba koja svakog časa može da eksplodira što bi zbrisalo grad Kjoto koji se nalazi na svega 60 milja daleko od fabrike, sa populacijom od milion ljudi. A najveći grad u Japanu, Tokio, nalazi se na mestu koje je niz vetar u odnosu na havarisanu NE Mondžu.
Pa, šta sve to znači i šta ima novo u vezi sa ugroženim NE u Sjedinjenim Državama, u Nebraski?
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, mnogi ljudi su se pitali koji šta je kog đavola trebalo Japancima da prave nuklearnu elektranu na obali koja je pod stalnim udarima zemljotresa i cunamija. To je kao da su hteli da im se ovo desi - ko bi mogao da bude tako glup? Svakako, u Sjedinjenim Državama se smatra da su Amerikanci mnogo pažljiviji i da više vode računa o tome gde će sagraditi svoje nuklearne elektrane. E pa... nije tako.
NE Fort Calhoun koja se nalazi nadomak Omahe, Nebraska, potpuno je opkoljena vodom. Ali izgleda da to tako ide kada napravite NE posred plavne doline koja se prostire pored Misurija. Voda se zaustavla na nivou koji je pola metra IZNAD ravni na kojoj se nalazi elektrana - i jedina stvar koja sprečava da voda poplavi NE Fort Calhoun, baš kao što je to bio slučaj u Fukušimi, je gumeni zid visine dva metra koji je podignut oko elektrane. Ali nije to jedina ugrožena nuklearka. Nizvodno niz Misuri, na jugoistoku Nebraske, nalazi se NE Cooper koju takođe ugrožava poplava.
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
KontraTV / Aktivizam
People's Revolution at the Dam square
Prvomajske demonstracije širom Evrope i pokret 15 maja (M15) u Španiji su nagovestile novi trend. Ljudi počinju da reaguju, da izlaze na ulice i zauzimaju trgove širom Evrope. Španski pokret "Democracia Real" koji je nastao 15. maja izazvao je nastanak pokreta "Alithini Dimokratia" u Grčkoj deset dana kasnije. Kada se i u Holandiji pojavio sličan pokret, "Echte Democracie", od početka je koncipiran kao deo opštijeg jačanja evropske "Prave demoktarije". Ljudi su na ulicama, reaguju, diskutuju o situciji i odlučuju o svojoj budućnosti na pravi demokratski način. Oni istupaju protiv situacije u kojoj će "drugi oglučivati o njihovoj budućnosti bez njih".

Mi vas očekujemo!
Prava demokratija - otvorena skupština Groningena
http://realdemocracygroningen.wordpress.com
Echte Democracie - narodna revolucija u Holandiji
KontraTV / Aktuelno
Okeani pred izumiranjem
Novi izveštaj pomorskih naučnika kaže da postoji ozbiljna pretnja opstanku tri četvrtine svetskih koralnih grebena. To će imati ogromne posledice po raznovsnost morskog života u okeanima, a može čak biti i okidač novog ciklusa masovnog izumranja.
Okeanima preti izumiranje
 






[ Traži ]