Utorak, Septembar 08, 2009 - 02:28 PM NT -   1813 Reads Pošalji ovaj tekst svome prijatelju i/ili prijateljici p

Zauvek mlada

buden

Negrijevo Mnoštvo kao postemancipa-
torski koncept emancipacije

Piše: Boris Buden

Prevod na engleski: Aileen Derieg
Prevod sa engleskog: Sabo Tabi

Kontrapunkt Reloaded v.5.1.5 februar 2008.

Svima nam je poznata sledeća situacija: upravo ste izašli na ulicu da protestujete protiv nepotrebnog rata, i već čujete govornike koji sa podijuma pozivaju na borbu protiv jevrejske svetske zavere, uz prateći odjek euforične aklamacije neonacista koji tamo protestuju, takođe. Ili se angažujete u korist ljudi koji su proganjani, ugnjetavani i decenijama primoravani na bežanje, i automatski se nađete u istom društvu sa religijskim fundamentalistima, koji se odnose prema ženama gore nego prema svojim neprijateljima. Iskustva poput ovih nisu retka. Naprotiv, ona su postala pravilo koje neizbežno prati naš današnji politički angažman. Posledica toga je da više ne možemo u potpunosti da se identifikujemo sa tim angažmanom. Mi smo i dalje angažovani, mi i dalje dižemo svoje glasove tamo gde to nalazimo prikladnim ili pravednim, artikulišemo naše proteste i našu solidarnost, ali nekako to radimo polovično. Radimo to sa iritirajućim osećajem nelagodnosti, kojeg se izgleda nikako ne možemo otresti. Zašto je to tako?

Najpre, očgledno je da smo postali nesposobni da jasno i precizno artikulišemo naše emancipatorsko interesovanje – sasvim u smislu Dekartovog clarus et distinctus: za njega, jedini jasan uvid, bio je onaj koji je bilo moguće jasno razlikovati i odvojiti od svih drugih uvida. Upravo je to ono što više ne možemo da uradimo – da jasno razlikujemo naš emancipatorski interes od drugih interesa i da se distinktivno odvojimo od politikih pozicija i mišljenja koja ne delimo.

Naravno, moglo bi se reći da je to oduvek bilo tako. Nisu li pripadnici Crvene armije koji su oslobodili Evropu od nacizma sa sobom takođe doneli i staljinistički totalitarizam? I uspesi liberalne demokratije sa druge strane, nisu li praćeni nemilosrdnim (neo)kolonijalnim ugnjetavanjem?

Pa ipak, postoji razlika. Mi više ne živimo u dobu emancipacije. U najmanju ruku, to je teza Ernesta Lakloa (Ernesto Laclau). Veliki narativi globalne emancipacije koji su vekovima suštinski karakterisali naš politiki život, sada se potpuno rastvaraju pred našim očima. Taj nestanak emancipacije sa političkog horizonta našeg doba se podudara sa krajem hladnog rata, sudeći po Laklou, koji on takođe smatra poslednjom  manifestacijom prosvetiteljstva, barem u ideologijama svojih dvaju protagonista. Kako bi trebalo razumeti tu dijagnozu? I šta znači promišljati politiku i delati politiki „s one strane emancipacije”?[1]

Laklo principijelno pravi razliku između dve dimenzije emancipacije, koje su implicitne u tradicionalnom konceptu emancipacije: jedan je radikalan i drugi koji je ne-radikalan. Ako je emancipacija radikalna, onda mora biti zasnovana u sebi i isključiti ono što ometa njeno upotpunjenje kao radikalne drugosti. U tom slučaju, trenutak emancipacije negira poredak – nazovimo ga „represivnim” – koji joj je fundamentalno stran. Međutim, ukoliko je emancipacija  ne-radikalna,  onda ona ima dublju osnovu u zajedništvu sa svojim Drugim, što povezuje stari, preemancipatorski poredak i „emancipovani”  poredak. Emancipacija ovde rezultuje na nivou društvene osnove, i utiče na sve njene sfere. Emancipacija koja je inspirisana marksizmom takođe je okarakterisana dvema dimenzijama. Klasna borba između proletarijata i kapitalističke klase mora biti izvedena kao radikalni oblik političkog antagonizma, koji je jedino moguće razrešiti u totalnoj negaciji jedne od njenih dvaju strana – u uvenoj diktaturi proletarijata. Međutim, te dve antagonistike strane imaju zajedniku osnovu, koja leži u materijalnoj proizvodnji socijetalnog života, naime u fundamentalnom antagonizmu  između  društvenih proizvodnih snaga i uslova proizvodnje. Ta osnova simultano zatvara pukotinu koja zjapi između svoje dve dimenzije emancipacije.

Ono što je presudno – a to je Lakloov ključni argument – jeste da zatvaranje ovog podvajanja koje je imanentno emancipaciji, danas više nije moguće. Emancipatorski čin više ne može da razreši svoju logičku kontradikciju, potpuno  odbacivši jednu od svojih nekompatibilnih strana – bilo dihotomnu, bilo onu holistiku. Za Lakloa, intrinzična nemogućnost  razlikovanja između dve dimenzije emancipacije, prouzrokovana emancipatorskim činom, ostaje otvorena, baš kao što društvo ostaje sebi potpuno neprozirno. Činjenica da društvo samo sebi više nije transparentno, ne znači ništa drugo nego da se osnova ovog društva više ne može zamisliti. Na taj način, univerzalno takođe nestaje sa istorijskog terena, u kojem se odigrava borba za konkretne emancipatorske projekte. Borbe poput ovih rastvaraju se u pukom partikularizmu.[2]

Danas, umesto emancipacije, možemo samo da govorimo o pluralnosti emancipacija. Činjenica je da više ne možemo jasno da ih razlikujemo i odvojimo jedne od drugih, pre svega zahvaljujui njihovoj fundamentalnoj neprozirnosti. U stvari, više ne  možemo da pronađemo bilo koju jedinstvenu osnovu, na koju se mogu svesti sve emancipatorske borbe. Bez tog  zasnivanja – bez postuliranja osnove društva – više nema isključenja, nema spoljašnjosti. Društva u kojima živimo, više ne mogu biti zamišljena kao radikalno odvojiva, i ne možemo povui jasnu liniju podele, kroz koju naši emancipatorski interesi isključuju nešto u društvu što bi trebalo da bude isključeno. Niti se možemo identifikovati sa subjektom koji univerzalno  reprezentuje društvenu osnovu. To je razlog za nelagodnost koja konstantno prati naš trenutni emancipatorski angažman.

Smrt osnove, univerzalnog, subjekta, velikih narativa, itd. gotovo se automatski izjednačava sa pojavom postmodernizma. Ja smatram, ipak, da to možemo datirati i ranije, barem što se tie velikog narativa marksizmom inspirisane emancipacije:  posebno sa najgorom istorijskom traumom koja je šokirala socijalistiki i komunistiki radniki pokret – usponom fašizma  i  njegovom politčkom pobedom u Italiji i Nemakoj. Politiki, proletarijat se nije nikada oporavio od tog šoka. Tragedija nije  bila samo u tome što je radnika klasa odbila da preuzme ključnu ulogu u sopstvenoj emancipaciji, već i u tome što je čakprešla na stranu svog klasnog neprijatelja. Umesto da se emancipuje, radnička klasa je odjednom bila spremna da se ugnjetava.

Reagujui na ovaj poraz – na kolaps itave konstrukcije proleterske emancipacije – ini mi se da je nužno napraviti fundamentalnu razliku izmeu dvakursa.

Jedna od prvih [reakcija], koju možemo nazvati strateški političkom, zbila se 1935. u čuvenom govoru Georgi Dimitrova na 7. Svetskom Kongresu komunističke internacionale u Moskvi[3] : inauguracija takozvane politike Narodnog fronta. To predstavlja pokušaj fundamentalne korekcije politike radikalne klasne borbe, koja je već dovedena u pitanje uprkos fašistikom  izazovu. Projekt emancipacije radničke klase se na taj načn distancirao od diktature proletarijata i ciljao na  najšire moguće jedinstvo demokratskih snaga koje su spremne da se odupru fašizmu. Dimitrov je pobrojao najrazličitije klase ljudi i socijalnih grupa među mogćim članovima jednog takvog saveza, ukljuujui mlade, žene, poljoprivrednike, Crnce (u  SAD), manuelne radnike, (katolike, anarhističke i neorganizovane) radnike, „čitavu radniku  populaciju”,  socijaldemokrate i nezavisne socijaliste, crkve, inteligenciju, određene delove sitne buržoazije, „ugnjetene nacije kolonija i polukolonija”, nacionalnooslobodilačke pokrete, ali takođe i one koje je nazvao „demokratskim kapitalistima”. Po Dimitrovljevom gledištu, nasuprot njih stajao je tip fašistikog saveza: bogati, kapitalisti, zemljoposednici, reakcionari svih vrsta, banke i korporacije, moć finansijskog kapitala i fašistika diktatura uopšte.

Druga reakcija na nacifašistiku pretnju bila je više teorijske prirode: kao što je dobro poznato, Frankfurtski institut za socijalna istraživanja je od 1936. usredsredio svoje analize dominacije na psihosocijalne strukture autoriteta[4]. Motiv za to je ponovo neuspeh, protivljenje proletarijata da ispuni svoju istorijsku ulogu i misterija njegovog otvorenog entuzijazma za nacizam. Rezultat tog [nastojanja] bile su Studije autoriteta i porodice. Autoritet, kako je analiziran od strane teoretiara  Frankfurtske škole, više nije stari autoritet patrijarhalne porodice, koji je karakterisao patrimonijalni kapitalizam 19. veka, već je to pre autoritet anonimnih socijalnih institucija, autoritet starih fordističkih načina proizvodnje, kapitalistička racionalnost, takozvani instrumentalni razum ili nasilje autoritarne države koja ga organizuje i štiti (bilo u obliku industrijskog kartela nacističke Nemačke, petogodišnjih planova u SSSR-u, ili ekonomije Nju dila, sve do kejnzijanske države blagostanja). U svojim kasnijim fazama, ova analiza je razvijena u kritiku kulturne industrije i kritiku takozvane autoritarne ličnosti. Praktično-politička kulminacija ove kritike modernog autoriteta, odigrala se u protestnim pokretima šezdesetih. Antiautoritarizam je zajednički imenitelj tih protesta.

Ukoliko pokušamo da razumemo ove dve reakcije na nacifašistiki izazov upuen konceptu emancipacije na kome poiva Lakloova analiza, dobijamo sledeću sliku: fašistiki pritisak još jednom stvara isti jaz između dve dimenzije u već zatvorenom totalitetu  proleterske  emancipacije. Dok je Narodni front razotkrivao dihotomnu dimenziju emancipacije, kritika  autoriteta je isticala holističku dimenziju sopstvene osnove.

Ono na šta Dimitrov posebno ukazuje svojom antifašističkom strategijom nije ništa drugo  nego nova podela u društvu, koja ide duž postuliranog fundamentalnog antagonzma između  proleterske  i kapitalističke klase. U izvesnom smislu, on rastvara društvenu osnovu – ispoljenu u svom klasnom karakteru – u novi politički antagonizam između demokratskog  naroda i fašističkog Drugog. Potom, ta nova podela za posledicu ima radikalno isključenje, koje implicira nepostojanje zajedničke osnove između dva suprotstavljena dela društva. (Antifašistiki) narod, međutim, sigurno je kadar da sebi dodeli radikalnu osnovu[5] u bici protiv fašistikog Drugog, posebno kao subjekt sopstvene emancipacije i nosilac suvereniteta. U tom pogledu, narod koji sebe emancipuje takoe je kadar da formira politiku zajednicu, posebno državu, i hipostazira sebe kao krajnjeg autoriteta te države. Pored toga, Dimitrovljeva strategija politike Narodnog fronta – koju bismo mogli smatrati nekom vrstom demokratske radikalizacije[6] proleterskog projekta emancipacije – obezbedila je revolucionarno-demokratski legitimitet budućim narodnim republikama, koje su bile primarni model političkog poretka real-socijalistikih država sve do njihovog kolapsa 1989.[7] Antikolonijalistički oslobolidački pokreti takođe su se vodili istom ovom dihotomnom logikom; kao što se Franc Fanon (Frantz Fanon) eksplicitno izrazio The Wretched of the Earth, njihov krajnji cilj bilo je uspostavljanje autoriteta borbenog naroda.

Antiautoritarizam – od Studija autoriteta i porodice do novih društvenih pokreta – zapravo  počiva na drugoj dimenziji emancipacije, onoj koja pripada osnovi. Dijalektički antagonizam između slobodne subjektivnosti i autoritarne dominacije koja je ugnjetava, leži  u strukturi moderne racionalnosti. Iz tog razloga, emancipacija ne može nikada biti radikalna. „Veliko odbijanje” se dešava svuda, u porodici i u fabrici, na univerzitetu i na ulici, protiv kulture industrije i protiv mejnstrim medija, ali joj se nikada ne može ući u trag sve do osnovnog politikog antagonizma. Čak i na svom istorijskom vrhuncu, koji je Markuze opisao neposredno nakon 1968. u svom Eseju o oslobađanju kao izbijanje masovnog nadrealizma, u svom ključnom aspektu, bitka protiv autoriteta ostaje neka vrsta  – uglavnom, masovone – kulturne subverzije. Hartov (Hardt) i Negrijev (Negri) koncept Mnoštva potiče iz istog teorijskog i istorijskog izvora. To je nova inkarnacija stare autonomističke strategije, čiji je cilj bilo oslobađanje od postojeih struktura autoriteta. U svom pokušaju da reteoretizuje ovu strategiju tokom zatvorske kazne u Italiji, Negri je naišao na Spinozinu distinkciju između potentia i potestas. Sudeći po Spinozi, moć Boga (potentia u smislu kreativne sile, kreativne aktivnosti) je njegova suština. Međutim, potestas je ono što je naizgled u njegovoj moći (autoritet, zapovedna mo, suverenitet). Za Negrija, potentia je produktivna suština mnoštva, i ona je superiorna u odnosu na suverenitet, autoritet. Agamben,  koji  je  komentarisao  ovu  Negrijevu  tezu[8], prevodi je u razliku između konstitutivne moći i suverene moći. On primećuje, ipak, da Negri nigde ne nalazi kriterijum za razlikovanje ta dva koncepta. Pored toga, Negri insistira na konceptualnoj distinkciji izmeđ konstitutivne i konstituisane moći. Mnoštvo nikada ne može biti redukovano na oblik vlasti ili konstituisanog poretka. Ono se može smatrati za heterogenu masu, ali ne u smislu heterogenih masa antifašističke politike Narodnog fronta. Mnoštvo nikada ne može postati narod, demos. Ono nikada ne formira političku zajednicu, već je  samo podriva.

Zbog toga mi nemamo osećaj političkog pripadanja unutar mnoštva i ne možemo da razvijemo osećaj povezujuće solidarnosti sa drugim „lanovima”. Mi smo u procesu takvog delanja, ali na potpuno netransparentan i neobjašnjiv način. Iz tog razloga, naš emancipatorski angažman u ovom procesu ostaje da bude samo neprozirno prisutan. Provala fašizma i njegova inicijalna politička pobeda u 1930-im je sudbonosno rastavila nekada jedinstveni veliki narativ proleterske emancipacije. Na strani njene političke reprezentacije, gde je zasnovala političke zajednice i nove poretke, poput onog realnog socijalizma, postajala je sve starijom, ružnijom i slabijom, uprkos svojim političkim  pobedama, sve dok najzad nije preminula. Sa druge strane, one koja pripada antiautoritarnoj subverziji, uspela je da preživi ne samo svoje političke poraze, već i smrt subjekta i osnove. Ovde, u konstantno bujajućoj sferi kulture, od koje se danas više ne može razlikovati, emancipacija je ostala snažna, lepa i večito mlada. Samo ponekad baci pogled na svoj stari portret; ređe čak nego što jeto radio Dorian Grej sa svojim čuvenim portretom.

Fusnote:

[1] Cf. Ernesto Laclau, „Jenseits von Emanzipation”, u: Ernesto Laclau,  Emanzipation  und  Differenz, Wien: Turia und Kant, 2002, 23-44. („Beyond Emancipation”)
[2] ibid., 37
[3] Georgi Dimitrov, Fašistika ofanziva i zadaci komunističke internacionale,  u The United  Front: The Struggle against Fascism and War, New York: International, 1938, 9-93.
[4] Moji komentari su zasnovani na predavanju Brajana Holmsa (Brian   Holmes),   Fleksibilna ličnost: Za novu kulturnu kritiku, koje je održano na simpozijumu Kulturni dodir, Beč, jun 2001.
[5] Dimitrov postulira suštinu naroda u njegovoj heterogenosti. Fašisti su, sa druge strane, videli suštinu naroda u njegovom jedinstvu. Zbog toga je ono što je bilo fašistiko moralo biti isključeno iz naroda, zato što je negiralo autenčtinu narodnu heterogenost.
[6] Ako ne i: radikalna demokratizacija, te stoga aludirati na koncept Laklo/Mufove  (Laclau/Mouffe) radikalne demokratije.
[7] Otuda je druga Jugoslavija nastala 1943. kao neposredna realizacija politike narodnog fronta u borbi protiv fašizma. Jedini razlog za unifikaciju eks-jugoslovenskih nacija, uvršćenu od strane autora rezolucija AVNOJ-a (osnivački dokument Jugoslovenske federacije), pod okriljem zajedničke države, bila je zajednička borba protiv fašizma, a da pri tom nije navedena nikakva kulturna, istorijska, lingvistička, ukratko identitetska sličnost ili afinitet među tim nacijama. U tom pogledu, druga Jugoslavija  (1943-1991.) je bila isto emancipatorska zajednica.
[8] Giorgio Agamben, Homo Sacer: Die souveräne Macht und das nackte Leben, Frankfurt am Main: Suhrkamp, 2002, 54. (English: Giorgio Agamben, Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life, translated by Daniel Heller-Roazen, Meridian 1998)



 
Ups! Zao nam je, ali samo registrovane korisnice/i mogu da objavljuju komentare, klikni ovde da se uloguješ ili registruješ

lgbt

Piše: Dušan Milojević

Dok je u Njujorku prošle nedelje ratifikovan zakon o istopolnim brakovima, što je prosl…

Mišel Fuko

Malo prije svoje smrti, Michel Foucault je pristao bez ustezanja govoriti dvojici američkih novinara. O borbi homoseksualaca, o sadomazohističkoj praksi, a prije svega o prijateljst…

drugaciji_svijet_je_moguc
ČETVRTI SVJETSKI RAT
Dražen Šimleša


Ekonomske alternative predstavljaju zaista poseban oblik borbe, možda upravo zato jer ih ljudi nekako najmanje očekuju u tom području. Razlog je što se neoliberalni kapitalizam čini toliko prevladavajućim da nam se ništa drugo ne čini realnim. No tijekom istraživanja za ovu knjigu i sam sam se ugodno iznenadio koliko nam se toga pruža na području, uvriježeno rečeno, ekonomije kako bismo poboljšali naš svijet. Što se tiče ekonomije i mogućnosti da ona služi i radi za ljude, a ne za malu skupinu na vrhu piramide moći, započet ćemo s konceptom kooperativa, kod nas poznatijih kao zadruge. Nakon toga ćemo predstaviti koncept fair trade ili poštene trgovine, eco-rata, LETS-a i na kraju mikrokreditiranja.



BILBORD novoZnate li šta je Kodeks Alimentarius? novoNoam Chomsky o najavi priznanja palestinske države: Upozorenje prije 'tsunamija' u Izraelu novoDnevnik ugostiteljskog radnika anarhista novoSvedoci brutalnog obračuna, Atina 29. 6. 2011. novoS naksalitima kroz prašumu, 6. deo novoAmy Winehouse, SIIIING!!! novoZG Pride 2011 combo novoVesti sa grčkih ulica novoS naksalitima kroz prašumu, 5. deo novoIstina - pismo srednjoškolke iz Fukušime



KontraTV / Submedia
SUBMEDIA | Puck shit up!
Ove nedelje:
1. 100 Seditions!
2. Riot in my Town
3. Nuck Block
4. Chilean Urban Eco-Defense
5. For the Lulz
6. Anti-G20 Comrades
Submedia | Puck shit up!
KontraTV / Aktuelno
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
Grčka vlada je glasala za novu rundu mera štednje, ne bi li obezbedila finansijsku injekciju od strane EU koja bi trabalo da spreči državni bankrot. Ali gnevni demonstranti su nasilno reagovali na takav ishod glasanja, i neposredno ispred parlamenta vode se žestoke bitke između policije i demonstranata. Prizori iz centra Atine podsećaju na ratište, dok u oblacima suzavca promiču figure sukobljenih strana. Stotine hiljada ljudi širom zemlje su stupili u dvodnevni štrajk protiv mera štednje. Oni kažu da je novo ogromno zaduživanje sa katastrofalnim kamatnim stopama taktika čije posledice su već iskusili i da neće ponovo nasesti na istu priču. O tome šta ta odluka grčkog parlamenta znači za Grčku i EU, za RT govori finansijski novinar (koji očigledno ima poteškoća da razlikuje anarhiste i provokatore) Demetri Kofinas.
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
KontraTV / Film
Stranac u šumi
Prvi kontakt u Amazonu: brazilska plemena govore o svojim iskustvima prvog kontakta sa belcima i opasnostima koje su potom usledile.
Stranac u šumi
KontraTV / Aktivizam
Španska revolucija
Španija je 15. maja pokrenula evropsku revoluciju. To što vlada potpuno medijsko pomračenje ne znači da španija ne sija nadom za bolje sutra! Širite zarazu!
Španska revolucija (Muse)
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
Kevin Kamps iz Beyond Nuclear, poznat kao ekspert za pitanja nuklearnog otpada, govori o drugoj havarisanoj nuklearki u Japanu kojoj preti topljenje jezgra reaktora, kao i o konstantnim emisijama radioaktivnih čestica iz nuklearnih elektrana u SAD.

Oko 300 milja jugozapadno od Fukušime nalazi se nuklearni reaktor Mondžu - prototip brzog (fast-breeder) reaktora koji je do vrha napunjenn plutonijumom, najsmrtonosnijim elementom na planeti Zemlji. Prošle godine, nekakav uređaj koji je težak tri tone, pao je na Mondžu reaktor i blokira pristup gorivnim šipkama u jezgru reaktora. Uprkos nekoliko pokušaja, stvari još uvek nisu pod kontrolom. Naredne nedelje ponovo će pokušati da uklone iz reaktora taj objekat težak tri tone, ali kritičari upozoravaju da je ta procedura izuzetno opasna i mogla bi da izazove eksploziju gorivnih šipki. Jedan zloslutni znak koliko je opasna situacija je to što je glavni menadžer elektrane nedavno izvršio samoubistvo. Oštećena NE Mondžu je nuklearna bomba koja svakog časa može da eksplodira što bi zbrisalo grad Kjoto koji se nalazi na svega 60 milja daleko od fabrike, sa populacijom od milion ljudi. A najveći grad u Japanu, Tokio, nalazi se na mestu koje je niz vetar u odnosu na havarisanu NE Mondžu.
Pa, šta sve to znači i šta ima novo u vezi sa ugroženim NE u Sjedinjenim Državama, u Nebraski?
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, mnogi ljudi su se pitali koji šta je kog đavola trebalo Japancima da prave nuklearnu elektranu na obali koja je pod stalnim udarima zemljotresa i cunamija. To je kao da su hteli da im se ovo desi - ko bi mogao da bude tako glup? Svakako, u Sjedinjenim Državama se smatra da su Amerikanci mnogo pažljiviji i da više vode računa o tome gde će sagraditi svoje nuklearne elektrane. E pa... nije tako.
NE Fort Calhoun koja se nalazi nadomak Omahe, Nebraska, potpuno je opkoljena vodom. Ali izgleda da to tako ide kada napravite NE posred plavne doline koja se prostire pored Misurija. Voda se zaustavla na nivou koji je pola metra IZNAD ravni na kojoj se nalazi elektrana - i jedina stvar koja sprečava da voda poplavi NE Fort Calhoun, baš kao što je to bio slučaj u Fukušimi, je gumeni zid visine dva metra koji je podignut oko elektrane. Ali nije to jedina ugrožena nuklearka. Nizvodno niz Misuri, na jugoistoku Nebraske, nalazi se NE Cooper koju takođe ugrožava poplava.
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
KontraTV / Aktivizam
People's Revolution at the Dam square
Prvomajske demonstracije širom Evrope i pokret 15 maja (M15) u Španiji su nagovestile novi trend. Ljudi počinju da reaguju, da izlaze na ulice i zauzimaju trgove širom Evrope. Španski pokret "Democracia Real" koji je nastao 15. maja izazvao je nastanak pokreta "Alithini Dimokratia" u Grčkoj deset dana kasnije. Kada se i u Holandiji pojavio sličan pokret, "Echte Democracie", od početka je koncipiran kao deo opštijeg jačanja evropske "Prave demoktarije". Ljudi su na ulicama, reaguju, diskutuju o situciji i odlučuju o svojoj budućnosti na pravi demokratski način. Oni istupaju protiv situacije u kojoj će "drugi oglučivati o njihovoj budućnosti bez njih".

Mi vas očekujemo!
Prava demokratija - otvorena skupština Groningena
http://realdemocracygroningen.wordpress.com
Echte Democracie - narodna revolucija u Holandiji
KontraTV / Aktuelno
Okeani pred izumiranjem
Novi izveštaj pomorskih naučnika kaže da postoji ozbiljna pretnja opstanku tri četvrtine svetskih koralnih grebena. To će imati ogromne posledice po raznovsnost morskog života u okeanima, a može čak biti i okidač novog ciklusa masovnog izumranja.
Okeanima preti izumiranje
 






[ Traži ]