Subota, Septembar 13, 2008 - 04:17 AM NT -   3213 Reads Pošalji ovaj tekst svome prijatelju i/ili prijateljici p

Ka Drugom hladnom ratu?

Osetija - Gruzija - Rusija - SAD

NOAM ČOMSKI

Zaprepašćen zverstvima počinjenim od strane snaga SAD koje su izvršile invaziju na Filipine, i retoričkim uzletima o oslobođenju i plemenitim namerama koji rutinski prate državne zločine, Mark Tven je poklekao pred sopstvenom nemoći da posegne za svojim ubojitim oružjem satire. Neposredni objekat njegove frustracije bio je renomirani general Fanston. "Ni jedan satirični prikaz Fanstona ne bi mogao da dosegne perfekciju", lamentirao je Tven, "zato što sam Fanston stoji na tom vrhuncu ... [on je] ovaploćena satira."

CounterPunch
11. septembar 2008.
Prevod: KONTRAPUNKT

To je misao koja nam često pada na pamet, ponovo u avgustu 2008. tokom gruzijsko-osetijsko-ruskog rata. Džordž Buš, Kondoliza Rajs i drugi/e dostojanstvenici/e sasvim ozbiljno su se pozvali/e na svetost Ujedinjenih Nacija, upozoravajući da bi Rusija mogla da bude isključena iz međunarodnih institucija "zbog preduzimanja akcija u Gruziji koje su nekonzistentne sa" njihovim principima. Suverenitet i teritorijalni integritet svih nacija mora biti rigorozno poštovan, zapojali su – "sve nacije", to jest izuzev onih koje SAD odabere da napadne: Iraka, Srbije, možda Irana, i čitavog spiska drugih koji je predugačak i suviše poznat da bi ga navodili.

Mlađi partner se takođe pridružio. Britanski sekretar za međunarodne odnose Dejvid Miliband optužio je Rusiju za angažovanje u "19. vekovnom obliku diplomatije" invazijom na suverenu državu, nešto što Britanija danas nikad ne bi ni pomislila [da uradi]. To "jednostavno nije način na koji međunarodni odnosi mogu biti vođeni u 21. veku", dodao je, ponavljajući reči vrhovnog donosioca odluka, koji je rekao da je invazija na "suverenu susednu državu... neprihvatljiva u 21. veku." Meksiko i Kanada stoga ne treba da se boje od daljih invazija i aneksija znatnog dela njihove teritorije, pošto SAD sada sprovodi invazije samo na one zemlje koje se sa njom ne graniče, mada takva ograničenja ne važe za njene klijente, s čim je Liban još jednom upoznat 2006.

"Pouka ove priče je još više prosvetljijuća", piše Serž Halimi u Le Monde Diplomatique i biltenu CounterPunch, "kada, da bi odrbanio granice svoje zemlje, šarmantni pro-američki nastrojeni Sakašvili izvrši repatrijaciju nekih 2.000 vojnika koje je poslao u invaziju na Irak", što predstavlja jedan od najvećih [vojnih] kontingenata ne računajući dve zaraćene države.

Istaknuti analitičar se pridružio horu. Farid Zakaria je aplaudirao Bušovoj primedbi da je danas ponašanje Rusije neprihvatljivo, za razliku od 19. veka, "kada bi ruska intervencija bila standardna operativna procedura velike sile." Mi stoga moramo da smislimo strategiju kojom ćemo dovesti Rusiju "u red sa civilizovanim svetom", u kom je intervencija nezamisliva.

Bilo je nekih, budimo u to sigurni, koji su delili očaj Marka Tvena. Jedan istaknuti primer je Kris Paten, bivši komesar EU za spoljne odnose, predsednik Britanske konzervativne partije, rektor Oksfordskog univerziteta i član Doma lordova. On je napisao da je reakcija Zapada "dovoljna da natera čak i cinike da vrte glavom u neverici" – dok je govorio o neuspehu Evrope da energično odgovori na drskost ruskih lidera, koji, "poput 19. vekovnih careva, žele sferu uticaja oko svojih granica."

Paten s pravom razlikuje Rusiju od globalne supersile, koja je davno prešla tačku kada je zahtevala sferu uticaja oko svojih granica, te zahteva sferu uticaja nad čitavim svetom. Takođe ona energično postupa da bi sprovela u delo taj zahtev, u skladu sa Klintonovom doktrinom da Vašington ima pravo da upotrebi vojnu silu da bi odbranila vitalne interese poput "obezbeđivanja nesmetanog pristupa ključnim tržištima, zalihama energije i strateškim resursima" – a u realnom svetu, daleko više.

Klinton nije radio ništa novo, naravno. Njegova doktrina potiče iz standardnih principa formulisanih od strane visoko pozicioniranih planera za vreme Drugog svetskog rata, koji su ponudili mogućnost globalne dominacije. U poratnom svetu, odredili su oni, SAD bi trebalo da ima za cilj da "drži neospornu moć" dok osigurava "ograničenje bilo kog praktikovanja suvereniteta" od strane država koje bi mogle da se umešaju u njene globalne projekte. Da bi obezbedila te ciljeve, "glavni uslov je rapidno ispunjavanje programa kompletnog ponovnog naoružanja," što je ključni element "integrisane politike da bi se ostvarila vojna i ekonomska supremacija za Sjedinjene Države." Planovi koji su skovani tokom rata primenjeni su na razne načine tokom narednih godina.

Ti ciljevi su duboko ukorenjeni u stabilne institucionalne strukture. Otuda one istrajavaju uprkos promenama stanara u Beloj kući, i ne dotiče ih prilika za "mirovne dividende", nestanak glavnog rivala sa svetske scene, ili druge marginalne trice. Smisliti nove izazove nikada nije van domašaja doktrinarnih menadžera, kao kada je Ronald Regan navukao svoje kaubojske čizme i proglasio nacionalnu opasnost zato što se nikaragvanska vojska nalazila na svega dva dana od Harlingen Teksasa, te bi mogla da povede horde koje se spremaju da "zbrišu Sjedinjene Države i pokupe ono što imamo", kao što je Lindon Džonson lamentirao kada je pozvao na držanje borbene linije u Vijetnamu. Najzloslutnije je to što su oni koji drže uzde u stanju da zaista poveruju u sopstvene reči.

Vraćajući se nastojanjima da uzdigne Rusiju do civilizovanog sveta, sedam povlašćenih članica Grupe osam industrijalizovanih zemalja izdale su saopštenje kojim se "osuđuje akcija naše partnerske članice G8", Rusije, koja tek treba da shvati angloameričku posvećenost neintervenisanju. Evropska Unija je održala retko zasedanje po hitnom postupku da bi osudila zločin koji je počinila Rusija, što je njen prvi sastanak [te vrste] od invazije na Irak, koji nije izmamio nikakve osude.

Rusija je pozvala na hitno zasedanje Saveta Bezbednosti, ali nije postignut konsenzus zato što su, sudeći po diplomatama iz Saveta, SAD, Britanija, i neke druge zemlje odbacile frazu kojom se pozivaju obe strane da "se uzdrže od primene sile".

Tipične reakcije prizivaju u sećanje Orvelove opservacije o "indiferentnosti prema realnosti" od strane "nacionaliste", koji "ne samo da ne osuđuje svireposti počinjene od strane njegove strane, već ... ima izvanrednu sposobnost da ni ne čuje za njih."

Osnovne činjenice nisu ozbiljno dovedene u pitanje. Južna Osetija, zajedno sa značajnijim regionom Abhazije, bila je dodeljena od strane Staljina njegovoj rodnoj Gruziji. Zapadni lideri strogo upozoravaju da Staljinove direktive moraju biti poštovane, uprkos snažnoj opoziciji Oseta i Abhažana/ki. Te provincije su uživale relativnu autonomiju sve do kolapsa SSSR-a. 1990, ultranacionalistički predsednik Gruzije Zviad Gamsakurdia ukinuo je autonomne oblasti i izvršio invaziju na Južnu Osetiju. Žestok rat koji je potom usledio ostavio je za sobom 1000 mrtvih i desetine hiljada izbeglica, a glavni grad Chinvali "porušen i raseljen" (New York Times).

Malobrojne ruske snage su potom nadgledale krhki prekid vatre, koji je odlučno prekinut 7. avgusta 2008, kada je Gruzijski predsednik Sakašvili naredio svojim snagama da izvrše invaziju. Sudeći po "širem krugu svedoka", izveštava Times, gruzijska vojska je odjednom "počela da tuče civilne delove Chinvalija, kao i ruske mirovne snage koje su se tamo nalazile, sa teškim baražima raketne i artiljerijske vatre." Predvidljivi ruski odgovor oterao je gruzijske snage izvan Južne Osetije, a Rusija je produžila da osvaja delove Gruzije, potom se delimično povukavši uz granicu Južne Osetije. Bilo je mnogo žrtava i zverstava. Kao što je i normalno, nevini su strašno postradali.

Rusija je prvo izvestila da su ruski mirovnjaci ubijeni gruzijskim granatiranjem. Zapad jedva da je to primetio. To je takođe normalno. Nije bilo, na primer, reakcije kada je Aviation Week izvestio da je 200 Rusa/kinja ubijeno u izraelskom vazdušnom napadu na Liban 1982. tokom invazije koju su pomogle SAD i za kojom je ostalo oko 15-20.000 mrtvih, bez kredibilnog izgovora sem jačanja izraelske kontrole nad okupiranom Zapadnom obalom.

Među Osetima koji su pobegli/e na sever, "preovlađujuće stanovište", sudeći po londonskom Financial Timesu, "je da je prozapadni lider Gruzije, Mihail Sakašvili, pokušao da zbriše njihovu krhku enklavu." Osetijske milicije, pod ruskim nadzorom, potom su brutalno isterale Gruzijce, i u područjima koja se nalaze izvan Osetije. "Gruzija je rekla da je njen napad bio neophodan da bi se zaustavio ruski napad koji je već bio u toku", izveštava New York Times, ali nedeljama kasnije "nije bilo nezavisnih dokaza, sem insistiranja Gruzije da je njena verzija istinita, da su ruske snage izvršile napad pre gruzijskih baraža."

U Rusiji, izveštava Wall Street Journal, "zakonodavci, zvaničnici i lokalni analitičari prihvatili su teoriju da je Bušova administracija podstrekavala Gruziju, svog saveznika, da započne rat sa ciljem da naglo izazove međunarodnu krizu uz pomoć koje bi bilo istaknuto iskustvo iz nacionalne bezbednosti senatora Džona Mekejna, republikanskog predsedničkog kandidata." Naspurot tome, francuski autor Bernar-Anri Levi, pišući za New Republic, objavljuje da "niko ne može da zanemari činjenicu da je predsednik Sakašvili samo odlučio da postupi onda kada više nije imao izbora, a rat je već stigao. Uprkos ovoj akumulaciji činjenica koje bi trebalo da su zaslepljujuće očigledne svim skrupoloznim, poštenim posmatračima, mnogi u medijima su pojurili kao jedan u pravcu teze da su Gruzijci podstrekači, kao neodgovorni izazivači rata."

Ruski propagandni sistem je napravio grešku kada je predstavio dokaz, koji je lako opovrgnut. Njegovi Zapadni duplikati, mudrije, držali su se autoritativnih proglasa, poput Levijog denunciranja glavnih Zapadnih medija zbog ignorisanja onoga što je "zaslepljujuće očigledno svim skrupoloznim, poštenim posmatračima" za koje je lojalnost državi dovoljna za uspostavljanje Istine - koja je, možda, čak i tačna, što bi se dalo zaključiti na osnovu ozbiljnih analiza.

Rusi gube "propagandni rat", izvestio je BBC, pošto su Vašington i njegovi saveznici uspeli u "predstavljanju ruskih akcija kao agresije i potcenjujući gruzijski napad u Južnoj Osetiji 7. avgusta, koji je bio okidač za rusku operaciju", iako "dokazi iz Južne Osetije o tom napadu ukazuju da je on bio širokih razmera i razoran." Rusija "još uvek nije naučila kako se igra medijska igra", primećuje BBC. To je prirodno. Propaganda je, sasvim tipično, postala prefinjenija kako su zemlje postajale slobodnije i država gubila mogućnost kontrole nad stanovništvom uz pomoć sile.

Ruski neuspeh da obezbedi kredibilan dokaz delimično je nadomešćen od strane Financial Timesa, koji je otkrio da je Pentagon obezbedio borbenu obuku za gruzijske komandose iz specijalnih snaga tik pre gruzijskog napada od 7. avgusta, otkriće koje "je prošlog meseca moglo da bude povod optužbi od strane Vladimira Putina, ruskog premijera, da su SAD 'orkestrirale' ratom u gruzijskoj enklavi." Obučavanje je delimično sprovedeno od strane specijalnih snaga SAD koje su regrutovane od strane privatnih vojnih ugovarača, uključujući MPRI, koji je, kao što navodi časopis, "unajmljen od strane Pentagona 1995, da bi obučili hrvatsku vojsku pre njihove invazije na etnički-srpsku oblast Krajinu, što je dovelo do progona 200.000 izbeglica i bio je jedan od najgorih incidenata etničkog čišćenja u balkanskim ratovima." Progon iz Krajine koji su pomogle SAD (po opštoj proceni prognano je 250.000 ljudi, od kojih su mnogi ubijeni), verovatno je najgori slučaj etničkog čišćenja u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Njegova sudbina u zvaničnoj istoriji više liči na fotografije Trockog u staljinističkoj Rusiji, iz prostih i dovoljnih razloga: ne slaže se sa poželjnom slikom plemenitosti SAD u suprotstavljanju srpskom zlu.

Gubici kavkaskog rata iz avgusta 2008. predmet su različitih procena. Mesec dana kasnije, Financial Times je citirao ruske izveštaje u kojima se navodi da je "najmanje 133 civila nastradalo tokom napada, kao i 59 sopstvenih mirovnjaka", dok je u ruskoj invaziji koja je potom usledila i bombardovanje Gruzije iz vazduha, sudeći po FT-u, nastradalo 215 Gruzina/ki, uključujući 146 vojnika i 69 civila. Dalja otkrića će verovatno uslediti.

U pozadini leže dva ključna pitanja. Jedno je kontrola nad cevovodom do Azerbejdžana i centralne Azije. Gruzija je od strane Klintona odabrana kao koridor da bi se zaobišli Rusija i Iran, te je zarad toga i žestoko militarizovana. Otuda je Gruzija "za nas baš taj glavni i strateški resus", primećuje Zbignjev Bžežinski.

Vredi zabeležiti da analitičari postaju manje suzdržani u objašnjavanju pravih motiva SAD u regionu pošto izgovori kobnih pretnji i oslobođenja blede i postaje sve teže odvratiti iračke zahteve za povlačenje okupatoske vojske. Stoga su urednici Washington Posta prebacivali Baraku Obami zbog Avganistana kao "centralnog fronta" za Sjedinjene Države, podsećajući ga da Irak "leži na geopolitičkom centru Srednjeg Istoka i sadrži neke od najvećih svetskih rezervi nafte", i Avganistanov "strateški značaj bledi pored iračkog". Dobrodošlo, mada zakasnelo, priznanje stvarnosti u vezi invazije SAD.

Drugo pitanje je ekpanzija NATO-a na Istok, opisana od strane Džordža Kenana 1997. kao "najsudbonosnija greška američke politike u čitavom posthladnoratovskom dobu, [za koju se] može očekivati da će zapaliti nacionalističke, antizapadne i militarističke tendencije u ruskom mišljenju; da će imati nepovoljne posledice na razvoj ruske demokratije; da će ponovo uspostaviti atmosferu hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada."

Pošto je SSSR doživeo slom, Mihail Gorbačov je napravio ustupak koji je bio začuđujući u svetlu recentne istorije i strateških realnosti: on je pristao da dopusti ujedinjenoj Nemačkoj da se pridruži neprijateljskom vojnom savezu. "Zapanjujući ustupak" je pozdravljen u Zapadnim medijima, NATO-u i od strane predsednika Buša I, koji ga je nazvao demonstracijom "državništva ... u najboljim interesima svih zemalja Evrope, uključujući Sovjetski Savez."

Gorbačov je pristao na zapanjujući ustupak na osnovu "uverenja da NATO neće proširiti svoju jurisdikciju na istok, 'ni jedan inč' prema egzaktnim rečima [državnog sekretara] Džima Bejkera." Ovo podsećanje Džeka Metloka, vodećeg eksperta za Sovjetski Savez pri Službi za spoljne poslove i ambasadora SAD u Rusiji tokom prelomnih godina od 1987. do 1991, potvrđeno je od Stroba Talbota, najvišeg zvaničnika koji je bio odgovoran za Istočnu Evropu u Klintonovoj administraciji. Na osnovu iscrpnog pregleda diplomatskog dosijea, Talbot izveštava da je "državni sekretar Bejker rekao tadašnjem sovjetskom ministru inostranih poslova Edvardu Ševarnadzeu, u kontekstu nevoljne spremnosti Sovjetskog Saveza da dopusti da ujedidinjena Nemačka ostane deo NATO-a, da NATO neće krenuti na istok."

Klinton je brzo pogazio to obećanje, takoće odbacujući Gorbačovljeve nepore da okonča Hladni rat saradnjom među partnerima. NATO je takođe odbacio Ruski predlog za uspostavljanje zone bez nuklearnog naoružanja od Arktika do Baltičkog mora, koji bi "omeo planove da se proširi NATO", primetio je strateški analitičar i bivši planer NATO-a Majkl Megvajer.

Odbacujući te mogućnosti, SAD su zauzele trijumfalistički stav koji je ugložavao Rusku bezbednost te takođe igrale glavnu ulogu u guranju Rusije u ozbiljan ekonomski i socijalni slom, sa milionima mrtvih. Taj proces je veoma brzo eskaliran daljom Bušovom ekspanzijom NATO-a, razgradnjom ključnih sporazuma o razoružanju, i agresivnim militarizmom. Metlok piše da je Rusija mogla da toleriše inkororaciju bivših ruskih satelita u NATO da on "nije bombardovao Srbiju i nastavio sa širenjem. Ali, u krajnjoj analizi, antibalističkim raketama u Poljskoj, te guranjem Gruzije i Ukrajine u NATO pređene su apsolutne crvene linije. Insistiranje na priznavanju nezavisnosti Kosova bila je kap u prepunoj čaši. Putin je naučio da ustupci SAD-u nisu uzvraćani, ali su korišćeni za promovisanje dominacije SAD u svetu. Jednom kada je smogao snage da se odupre, on je to i uradio," u Gruziji.

Klintonovi zvaničnici su dokazivali da širenje NATO-a ne predstavlja vojnu pretnju, i nije ništa više no benigni potez dopustiti bivšim ruskim satelitima da se pridruže EU (Talbot). To baš i nije uverljivo. Austrija, Švedska i Finska su u EU ali ne u NATO-u. Da je Varšavski pakt preživeo i da je inkorporisao i latinoameričke zemlje – a kamoli Kanadu i Meksiko – SAD ne bi tek tako bile uverene da je Pakt samo kvekerski skup. Ne bi trebalo da postoji potreba za ponovim razmatranjem prošlosti nasilja SAD upotrebljenog da bi se blokirale uglavnom imaginarne veze sa Moskvom "ovamo u našem malom regionu", Zapadnoj hemisferi, da citiram reči sekretara rata Henrija Stimonsa izgovorene prilikom objašnjavanja da svi regionalni sistemi moraju biti razmontirani nakon Drugog svetskog rata, izuzev našeg, koji mora biti proširen.

Da bi istakao zaključak, usred trenutne krize na Kavkazu, Vašington izražava zabrinutost da bi Rusija mogla ponovo da se vrati vojnoj i obaveštajnoj saradnji sa Kubom na nivou koji se ni iz daleka ne bi mogao porediti sa odnosima SAD i Gruzije, i ne bi predstavljao iskorak u pravcu [stvaranja] značajne bezbednosne pretnje.

Raketna odbrana je ovde takođe predstavljena kao benigna, iako su vodeći strateški analitičari u SAD objasnili zašto ruski planeri moraju da smatraju te sisteme i njihovu odabranu lokaciju kao osnovu potencijalne pretnje za Rusku moć zastrašivanja (tj. njene raspoložive vojne potencijale koji obeshrabruju neprijateljski napad, prim. prev.), te je stoga oružje preventivnog nuklearnog udara. Ruska invazija na Gruziju nije upotrebljena kao pretekst za zaključivanje sporazuma na osnovu kojeg će ti sistemi biti razmešteni u Poljskoj, te je otuda "osnažen argument koji je u više navrata iznošen u Moskvi i koji je odbacivan u Vašingotnu: da je Rusija prava meta tog sistema", primetio je komentator AP-a Dezmond Batler.

Metlok nije jedini koji smatra da je Kosovo važan faktor. "Priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije je opravdano na osnovu načela o pravu maltretirane manjine na otcepljenje – što je princip koji je Buš uspostavio za Kosovo", prokomentarisali su urednici Boston Globea.

Ali postoje suštinske razlike. Strob Talbot priznaje da "postoji izvesna doza osvete za ono što su SAD i NATO uradile na Kosovu pre devet godina", ali insistira da je "analogija potpuno i duboko pogrešna". Niko nije u boljoj poziciji da zna zašto je duboko pogrešna, i on je lucidno objasnio razloge, u svom uvodu u knjigu o NATO-vom bombardovanju Srbije njegovog saradnika Džona Norisa. Talbot piše da oni koji žele da znaju "kako su izgledala dešavanja i kako su se u to vreme osećali oni među nama koji su bili uključeni" u rat trebalo bi da se late izveštaja dobro obaveštenog Norisa. On zaključuje da "je otpor Jugoslavije širim trendovima političke i ekonomske reforme – a ne neprilike kosovskih Albanaca/ki – ono što najbolje objašnjava NATO-v rat."

Da motiv NATO-vog bombardovanja ne bi mogle biti "neprilike kosovskih Albanaca/ki" već je bilo jasno na osnovu bogate Zapadne dokumentarne građe koja otkriva da su zverstva, što je poražavajuće, predviđena posledica bombardovanja, a ne njegov uzrok. Ali čak i pre nego što je objavljen taj materijal, trebalo je svima sem najvatrenijim privrženicima/ama da bude jasno da je humanitarna briga teško mogla da motiviše SAD i Britaniju, koje su istovremeno pružale presudnu pomoć zverstvima koja daleko prevazilaze ona o kojima postoje izveštaji sa Kosova, sa pozadinom koja je daleko groznija nego bilo šta što se desilo na Balkanu. Ali to su puke činjenice, te stoga ne zavređuju pažnju Orvelovih "nacionalista" – u ovom slučaju, veći deo Zapadne intelektualne zajednice, koja je učinila ogromna ulaganja u samonapumpavanje i izbegavanje istine u pogledu "časne faze" inostrane politike SAD i njenog "svetačkog sjaja" dok se milenijum bližio kraju, sa bombardovanjem Srbije kao draguljom u kruni.

Pored toga, interesantno je sa najvišeg nivoa čuti da je pravi razlog za bombardovanje bio taj što je Srbija bila usamljena u Evropi u svom nepristajanju na političke i ekonomske programe Klintonove administracije i njenih saveznika, mada će proći još puno vremena pre nego što tako dosadnim stvarima bude dopušteno da uđu u kanon.

Naravno da ima i drugih razlika između Kosova i gruzijskih oblasti koje traže nezavisnost ili ujedinjenje sa Rusijom. Tako Rusija nije poznata po tome što tamo ima ogromnu vojnu bazu nazvanu po heroju invazije na Avganistan, uporedivu sa kampom Bondstil na Kosovu, koji je nazvan po vijetnamskom ratnom heroju i verovatno predstavlja deo ogromnog sistema baza koji je usmeren na oblasti u kojima se proizvodi energija na Srednjem Istoku. A ima i mnogih drugih razlika.

Puno se priča o "novom hladnom ratu" koji je podstaknut brutalnim ruskim ponašanjem u Gruziji. Morate biti alarmirani znacima sukoba, među kojima su novi pomorski kontigenti SAD u Crnom moru – čiji dvojnik u Karibima bi teško bio tolerisan. Nastojanja da se NATO proširi na Ukrajinu, o kojima se sada razmišlja, mogla bi postati ekstremno opasna.

Uprkos svemu, novi hladni rat se čini malo verovatnim. Da bismo procenili šanse, morali bismo da počnemo sa jasnom slikom o starom hladnom ratu. Ostavimo po strani grozničavu retoriku, u praksi hladni rat je bio prećutni sporazum u kojem je svaka od suprotnih strana u velikoj meri bila slobodna da pribegne upotrebi sile i subverziji da bi kontrolisala svoje domene: za Rusiju, njene istočne susede; za globalnu supersilu, veći deo sveta. Ljudsko društvo ne treba da trpi – a možda neće ni preživeti – uskrsnuće bilo čega nalik tome.

Razumnu alternativu predstavlja Gorbačovljeva vizija koju je odbacio Klinton i potkopao Buš. Zdrav savet s tim u skladu je nedavno dao bivši izraelski ministar za inostrane poslove i istoričar Šlomo ben-Ami, pišući za bejrutski Daily Star: "Rusija mora da potraži istinsko strateško partnerstvo sa SAD, a potonje moraju da shvate da, kada je isključena i prezrena, Rusija može biti glavni globalni remetilački faktor (spoiler). Ignorisanoj i poniženoj od strane SAD od kako je okončan Hladni rat, Rusiji treba integracija u novi globalni poredak koji poštuje njene interese kao sile koja se ponovo diže, a ne antizapadna strategija konfrontacije."

Poslednja knjiga Noama Čomskog zove se: "Propale države: zloupotreba moći i napad na demokratiju". (Failed States: the Abuse of Power and the Assault on Democracy).

Izvor: Infoshop.org
Original: Counterpunch
Prevod: KONTRAPUNKT



 
Ups! Zao nam je, ali samo registrovane korisnice/i mogu da objavljuju komentare, klikni ovde da se uloguješ ili registruješ

lgbt

Piše: Dušan Milojević

Dok je u Njujorku prošle nedelje ratifikovan zakon o istopolnim brakovima, što je prosl…

Mišel Fuko

Malo prije svoje smrti, Michel Foucault je pristao bez ustezanja govoriti dvojici američkih novinara. O borbi homoseksualaca, o sadomazohističkoj praksi, a prije svega o prijateljst…

drugaciji_svijet_je_moguc
ČETVRTI SVJETSKI RAT
Dražen Šimleša


Ekonomske alternative predstavljaju zaista poseban oblik borbe, možda upravo zato jer ih ljudi nekako najmanje očekuju u tom području. Razlog je što se neoliberalni kapitalizam čini toliko prevladavajućim da nam se ništa drugo ne čini realnim. No tijekom istraživanja za ovu knjigu i sam sam se ugodno iznenadio koliko nam se toga pruža na području, uvriježeno rečeno, ekonomije kako bismo poboljšali naš svijet. Što se tiče ekonomije i mogućnosti da ona služi i radi za ljude, a ne za malu skupinu na vrhu piramide moći, započet ćemo s konceptom kooperativa, kod nas poznatijih kao zadruge. Nakon toga ćemo predstaviti koncept fair trade ili poštene trgovine, eco-rata, LETS-a i na kraju mikrokreditiranja.



BILBORD novoZnate li šta je Kodeks Alimentarius? novoNoam Chomsky o najavi priznanja palestinske države: Upozorenje prije 'tsunamija' u Izraelu novoDnevnik ugostiteljskog radnika anarhista novoSvedoci brutalnog obračuna, Atina 29. 6. 2011. novoS naksalitima kroz prašumu, 6. deo novoAmy Winehouse, SIIIING!!! novoZG Pride 2011 combo novoVesti sa grčkih ulica novoS naksalitima kroz prašumu, 5. deo novoIstina - pismo srednjoškolke iz Fukušime



KontraTV / Submedia
SUBMEDIA | Puck shit up!
Ove nedelje:
1. 100 Seditions!
2. Riot in my Town
3. Nuck Block
4. Chilean Urban Eco-Defense
5. For the Lulz
6. Anti-G20 Comrades
Submedia | Puck shit up!
KontraTV / Aktuelno
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
Grčka vlada je glasala za novu rundu mera štednje, ne bi li obezbedila finansijsku injekciju od strane EU koja bi trabalo da spreči državni bankrot. Ali gnevni demonstranti su nasilno reagovali na takav ishod glasanja, i neposredno ispred parlamenta vode se žestoke bitke između policije i demonstranata. Prizori iz centra Atine podsećaju na ratište, dok u oblacima suzavca promiču figure sukobljenih strana. Stotine hiljada ljudi širom zemlje su stupili u dvodnevni štrajk protiv mera štednje. Oni kažu da je novo ogromno zaduživanje sa katastrofalnim kamatnim stopama taktika čije posledice su već iskusili i da neće ponovo nasesti na istu priču. O tome šta ta odluka grčkog parlamenta znači za Grčku i EU, za RT govori finansijski novinar (koji očigledno ima poteškoća da razlikuje anarhiste i provokatore) Demetri Kofinas.
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
KontraTV / Film
Stranac u šumi
Prvi kontakt u Amazonu: brazilska plemena govore o svojim iskustvima prvog kontakta sa belcima i opasnostima koje su potom usledile.
Stranac u šumi
KontraTV / Aktivizam
Španska revolucija
Španija je 15. maja pokrenula evropsku revoluciju. To što vlada potpuno medijsko pomračenje ne znači da španija ne sija nadom za bolje sutra! Širite zarazu!
Španska revolucija (Muse)
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
Kevin Kamps iz Beyond Nuclear, poznat kao ekspert za pitanja nuklearnog otpada, govori o drugoj havarisanoj nuklearki u Japanu kojoj preti topljenje jezgra reaktora, kao i o konstantnim emisijama radioaktivnih čestica iz nuklearnih elektrana u SAD.

Oko 300 milja jugozapadno od Fukušime nalazi se nuklearni reaktor Mondžu - prototip brzog (fast-breeder) reaktora koji je do vrha napunjenn plutonijumom, najsmrtonosnijim elementom na planeti Zemlji. Prošle godine, nekakav uređaj koji je težak tri tone, pao je na Mondžu reaktor i blokira pristup gorivnim šipkama u jezgru reaktora. Uprkos nekoliko pokušaja, stvari još uvek nisu pod kontrolom. Naredne nedelje ponovo će pokušati da uklone iz reaktora taj objekat težak tri tone, ali kritičari upozoravaju da je ta procedura izuzetno opasna i mogla bi da izazove eksploziju gorivnih šipki. Jedan zloslutni znak koliko je opasna situacija je to što je glavni menadžer elektrane nedavno izvršio samoubistvo. Oštećena NE Mondžu je nuklearna bomba koja svakog časa može da eksplodira što bi zbrisalo grad Kjoto koji se nalazi na svega 60 milja daleko od fabrike, sa populacijom od milion ljudi. A najveći grad u Japanu, Tokio, nalazi se na mestu koje je niz vetar u odnosu na havarisanu NE Mondžu.
Pa, šta sve to znači i šta ima novo u vezi sa ugroženim NE u Sjedinjenim Državama, u Nebraski?
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, mnogi ljudi su se pitali koji šta je kog đavola trebalo Japancima da prave nuklearnu elektranu na obali koja je pod stalnim udarima zemljotresa i cunamija. To je kao da su hteli da im se ovo desi - ko bi mogao da bude tako glup? Svakako, u Sjedinjenim Državama se smatra da su Amerikanci mnogo pažljiviji i da više vode računa o tome gde će sagraditi svoje nuklearne elektrane. E pa... nije tako.
NE Fort Calhoun koja se nalazi nadomak Omahe, Nebraska, potpuno je opkoljena vodom. Ali izgleda da to tako ide kada napravite NE posred plavne doline koja se prostire pored Misurija. Voda se zaustavla na nivou koji je pola metra IZNAD ravni na kojoj se nalazi elektrana - i jedina stvar koja sprečava da voda poplavi NE Fort Calhoun, baš kao što je to bio slučaj u Fukušimi, je gumeni zid visine dva metra koji je podignut oko elektrane. Ali nije to jedina ugrožena nuklearka. Nizvodno niz Misuri, na jugoistoku Nebraske, nalazi se NE Cooper koju takođe ugrožava poplava.
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
KontraTV / Aktivizam
People's Revolution at the Dam square
Prvomajske demonstracije širom Evrope i pokret 15 maja (M15) u Španiji su nagovestile novi trend. Ljudi počinju da reaguju, da izlaze na ulice i zauzimaju trgove širom Evrope. Španski pokret "Democracia Real" koji je nastao 15. maja izazvao je nastanak pokreta "Alithini Dimokratia" u Grčkoj deset dana kasnije. Kada se i u Holandiji pojavio sličan pokret, "Echte Democracie", od početka je koncipiran kao deo opštijeg jačanja evropske "Prave demoktarije". Ljudi su na ulicama, reaguju, diskutuju o situciji i odlučuju o svojoj budućnosti na pravi demokratski način. Oni istupaju protiv situacije u kojoj će "drugi oglučivati o njihovoj budućnosti bez njih".

Mi vas očekujemo!
Prava demokratija - otvorena skupština Groningena
http://realdemocracygroningen.wordpress.com
Echte Democracie - narodna revolucija u Holandiji
KontraTV / Aktuelno
Okeani pred izumiranjem
Novi izveštaj pomorskih naučnika kaže da postoji ozbiljna pretnja opstanku tri četvrtine svetskih koralnih grebena. To će imati ogromne posledice po raznovsnost morskog života u okeanima, a može čak biti i okidač novog ciklusa masovnog izumranja.
Okeanima preti izumiranje
 






[ Traži ]