Nedelja, Jun 22, 2008 - 07:34 PM NT -   1960 Reads Pošalji ovaj tekst svome prijatelju i/ili prijateljici p

Neki ne praštaju, ali voluharice žele prasak!

(povodom ‘incidenta’ na nedavnoj tribini o ‘68 u Rektoratu Beogradskog univerziteta.)

Famozna «studentkinja Maja» sokirala je (ups, i baš u ovom trenu prestade da mi radi kvačica na slovu ‘š’, ali ni sokiranje ne zvuči tako bezazleno, zar ne? Npr. sokiranje Zero Coca-Colom… brrr! To bi bio horor!) pripitomljenu domaću javnost domaćih životinja, mahom partijaša, svojom izjavom da neki starci sa tribine u dvorištu (e)Rektorata Beogradskog Unezveriteta imaju ruke «krvave do lakata» i da nemaju pravo da sa pozicija levice govore o događajima ‘68. Koliko god voluharicama i sama reč ‘levica’ nekad zvučala kao propala kroz levak, ipak moram da kažem par reči (zapravo tačno 1044 reči) koje su mi rekle. Zašto moram? A šta te briga? Dakle, prvo, ko o čemu – voluharice o Rusiji. A nisu Rusofilke. Uzmimo, kažu, rusku ‘68. godinu. I to iz XIX veka. Bilo je studentskih nereda po ruskim gradovima, a u St. Petersburgu bilo je tada i požara, a vlasti (carske Rusije, iste one koja je vešala Poljake i slala u Sibir političke protivnike – što je sa komunističkom vlašću definitivno kasnije prešlo u tradiciju ruskih vlasti) optužile su demonstrante za podmetanje tih požara. A demonstrante su, što iz neznanja, što želeći da ih ocrne, nazivali – nihilistima. Kasnije kao da niko više nije brinuo o toj etiketi, pa je ušlo u istoriju da su 1881., konačno, nihilisti uspeli da ubiju ruskog tiranina i cara Aleksandra II. Koliko god dotični ruski teroristi nosili jedino ‘duh’ te ‘68., ipak mi je nekako milo što su ih – makar u svrhe ovog pisanija – nonšalantno i šarlatanski voluharice povezale upravo sa njima. A onda ih upitam šta je bilo sa ‘našim’ šezdesetosmašima dvadesetak godina kasnije.

Dvadesetak godina nakon njegove ‘68., kažu moje dlakave prijateljice, Ljubiša Ristić njuška političku scenu Srbije/Jugoslavije, a nešto kasnije završava u JUL-u, navodno ‘Jugoslovenskoj udruženoj levici’, a zapravo ‘Jebemtikakojedobarovaj univerzalni laksativ’, pod komandom cvetonosne Mire Marković. Kao pulen ‘68., Ristić figurira na političkoj sceni Srbije/Jugoslavije kao poklonik i apologeta politike Slobodana Miloševića, savremenog srpskog fašiste (do novog milenijuma, kada ga zamenjuju ovi aktuleni. Za imena videti izborne liste srpskih partija). Je li to levica? Ja se slažem sa voluharicama i «studentkinjom Majom» da nije. A zašto? Po cenu da zvuči ‘ostrašćeno’ (Iju! Zar danas, kada želimo da postignemo nacionalno jedinstvo?) i ‘nedoraslo’ (Za šta? Za mesto u partiji/vladi, ili na politički korektnom bilbordu?), preneću vam tačno ono što su mi voluharice rekle.

Nije izvesno da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, ali sasvim izvesno nijedna vlast ne opstaje bez podrške naroda. Fašistički režim - poput Hitlerovog ili Miloševićevog, na primer – ne održava se izborima, već svakodnevnom praksom naroda kojim vlada. Svi koji su okretali glavu na drugu stranu uprljali su ruke. Oni koji su klicali Miloševiću držali su nož u rukama. A oni koji su ga pravdali i sledili ga (čak i bukvalno: zaledili i odmrzli ga par godina kasnije, da bismo živeli ono ‘I posle Slobe – Sloba’) imaju ruke «krvave do lakata», kako reče «studentkinja Maja». Ne kažu voluharice da levičari nikad nisu imali ruke krvave do lakata – pitanje je samo čija je krv u pitanju. Ljubiša Ristić i njemu slični šezdesetosmaši, postavši politički istomišljenici fašističkog režima, i sami su deo tog režima; njihove ruke nisu uprljane fašističkom krvlju kao ruke internacionalista koji su iz Jugoslavije išli u Španiju i borili se sa fašistima (makar i pod crvenom petokrakom, pokoj joj duši, ne ponovilo se), već krvlju onog i ovog naroda bivše SFRJ. Jeste, tu su pobijeni i neki fašisti, sa svih zaraćenih strana (mada ima dosta preživelih, što naoružanih, što u mekim foteljama), ali borba nije bila antifašistička, već nacionalistička i hegemonistička: mi protiv njih, ili oni protiv nas, kakogod. Fašizam nije u izboru neprijatelja, već u formuli po kojoj se neprijatelj bira: Miloševićev režim nije bio fašistički zato što je na ovaj ili onaj način učestvovao u ratovima protiv Hrvata ili bosanskih muslimana, već zato što je manje ili više otvoreno ratovao protiv svojih neistomišljenika, protiv onih koji se nisu uklapali u njihovu viziju Ispravnog i Istinitog. Sredstva mogu biti i nož i metak, ali i zatvor i batine, a još češće – cenzura, prećutkivanje, indoktrinacija, ucena, itd. U tom smislu, režim se nije promenio: žrtve nacionalističkih ratova i borbe za jednoumlje pod diktatorom zamenjene su žrtvama tranzicije i privatizacije.

Da je Ljubiša Ristić, brkati fašista, zaista imao nešto ‘duha’ ‘68., možda bi dvadeset godina nakon njegove male revolucije neka senovita ruka plašila i terala na gaćeupišavanje vladare i monopoliste Srbije, kao što je ‘duh’ ruske ‘68. konačno došao glave ruskom caru i mnogim njegovim visokim i niskim zvaničnicima. Međutim, kao i većina ruskih marksista koji su okrenuli leđa revolucionarnom pokretu Rusije druge polovine XIX veka (u koji su se u mladosti kleli), tako su i naši šezdesetosmaši do smene vekova mahom okrenuli ćurak napako i završili u – nacionalizmu i fašizmu. Pa ipak, ruski marksisti su smatrali da su napredovali, te su se ograđivali od revolucionarne tradicije koja ih je nekad inspirisala; verovali su u nešto novo, otpisivali su stare ideje prihvatajući Marksove. Ovi naši bi, sa druge strane, možda mogli da se odluče: ili smatraju da nema neke bitne razlike između njihovih novih pozicija i onih iz njihove mladosti, ili tu postoji sličan prelom. U prvom slučaju, ili su sve vreme bili fašisti, učestvujući u svojoj fašističkoj ‘68., ili su ubeđeni da nema bitne razlike između Če Gevare, Lukača i Marksa, sa jedne strane, i Slobodana Miloševića i Mire Marković, sa druge strane. U tom slučaju, svaka sličnost je ne samo namerna i burleskna, već i plod političke nepismenosti i ozbiljnog mentalnog poremećaja zvanog ‘ja sam dosledan/dosledna’. A ako naši šezdesetosmaši ipak misle da postoji ozbiljni prelom između struja prvih i drugih, onda su tek poslednjih decenija postali fašisti. U svakom slučaju ne gine im sahrana na levici. Kao što reče «studentkinja Maja», oni nemaju pravo da se smatraju levicom - oni su kao levičari ili odavno umrli, ili su mrtvorođeni levičari.

«Studentkinja Maja», očigledno, ne prašta fašističke zločine. Ali nepraštanje je ipak ne-praštanje, odnosno izostanak praska. Zato neka Ljubiša Ristić bude srećan što mu Maja ne prašta – ono što je on nazvao ‘incidentom’ nije ni blizu onoga što je, makar po mišljenju mojih prijateljica voluharica, sâm zaslužio svojom fašističkom političkom praksom. Ali ja nisam tako radikalan: ja bih Ljubišu zaposlio u Delta City-ju.

Izvor: Zluradi Paradi


 
Ups! Zao nam je, ali samo registrovane korisnice/i mogu da objavljuju komentare, klikni ovde da se uloguješ ili registruješ

lgbt

Piše: Dušan Milojević

Dok je u Njujorku prošle nedelje ratifikovan zakon o istopolnim brakovima, što je prosl…

Mišel Fuko

Malo prije svoje smrti, Michel Foucault je pristao bez ustezanja govoriti dvojici američkih novinara. O borbi homoseksualaca, o sadomazohističkoj praksi, a prije svega o prijateljst…

drugaciji_svijet_je_moguc
ČETVRTI SVJETSKI RAT
Dražen Šimleša


Ekonomske alternative predstavljaju zaista poseban oblik borbe, možda upravo zato jer ih ljudi nekako najmanje očekuju u tom području. Razlog je što se neoliberalni kapitalizam čini toliko prevladavajućim da nam se ništa drugo ne čini realnim. No tijekom istraživanja za ovu knjigu i sam sam se ugodno iznenadio koliko nam se toga pruža na području, uvriježeno rečeno, ekonomije kako bismo poboljšali naš svijet. Što se tiče ekonomije i mogućnosti da ona služi i radi za ljude, a ne za malu skupinu na vrhu piramide moći, započet ćemo s konceptom kooperativa, kod nas poznatijih kao zadruge. Nakon toga ćemo predstaviti koncept fair trade ili poštene trgovine, eco-rata, LETS-a i na kraju mikrokreditiranja.



BILBORD novoZnate li šta je Kodeks Alimentarius? novoNoam Chomsky o najavi priznanja palestinske države: Upozorenje prije 'tsunamija' u Izraelu novoDnevnik ugostiteljskog radnika anarhista novoSvedoci brutalnog obračuna, Atina 29. 6. 2011. novoS naksalitima kroz prašumu, 6. deo novoAmy Winehouse, SIIIING!!! novoZG Pride 2011 combo novoVesti sa grčkih ulica novoS naksalitima kroz prašumu, 5. deo novoIstina - pismo srednjoškolke iz Fukušime



KontraTV / Submedia
SUBMEDIA | Puck shit up!
Ove nedelje:
1. 100 Seditions!
2. Riot in my Town
3. Nuck Block
4. Chilean Urban Eco-Defense
5. For the Lulz
6. Anti-G20 Comrades
Submedia | Puck shit up!
KontraTV / Aktuelno
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
Grčka vlada je glasala za novu rundu mera štednje, ne bi li obezbedila finansijsku injekciju od strane EU koja bi trabalo da spreči državni bankrot. Ali gnevni demonstranti su nasilno reagovali na takav ishod glasanja, i neposredno ispred parlamenta vode se žestoke bitke između policije i demonstranata. Prizori iz centra Atine podsećaju na ratište, dok u oblacima suzavca promiču figure sukobljenih strana. Stotine hiljada ljudi širom zemlje su stupili u dvodnevni štrajk protiv mera štednje. Oni kažu da je novo ogromno zaduživanje sa katastrofalnim kamatnim stopama taktika čije posledice su već iskusili i da neće ponovo nasesti na istu priču. O tome šta ta odluka grčkog parlamenta znači za Grčku i EU, za RT govori finansijski novinar (koji očigledno ima poteškoća da razlikuje anarhiste i provokatore) Demetri Kofinas.
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
KontraTV / Film
Stranac u šumi
Prvi kontakt u Amazonu: brazilska plemena govore o svojim iskustvima prvog kontakta sa belcima i opasnostima koje su potom usledile.
Stranac u šumi
KontraTV / Aktivizam
Španska revolucija
Španija je 15. maja pokrenula evropsku revoluciju. To što vlada potpuno medijsko pomračenje ne znači da španija ne sija nadom za bolje sutra! Širite zarazu!
Španska revolucija (Muse)
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
Kevin Kamps iz Beyond Nuclear, poznat kao ekspert za pitanja nuklearnog otpada, govori o drugoj havarisanoj nuklearki u Japanu kojoj preti topljenje jezgra reaktora, kao i o konstantnim emisijama radioaktivnih čestica iz nuklearnih elektrana u SAD.

Oko 300 milja jugozapadno od Fukušime nalazi se nuklearni reaktor Mondžu - prototip brzog (fast-breeder) reaktora koji je do vrha napunjenn plutonijumom, najsmrtonosnijim elementom na planeti Zemlji. Prošle godine, nekakav uređaj koji je težak tri tone, pao je na Mondžu reaktor i blokira pristup gorivnim šipkama u jezgru reaktora. Uprkos nekoliko pokušaja, stvari još uvek nisu pod kontrolom. Naredne nedelje ponovo će pokušati da uklone iz reaktora taj objekat težak tri tone, ali kritičari upozoravaju da je ta procedura izuzetno opasna i mogla bi da izazove eksploziju gorivnih šipki. Jedan zloslutni znak koliko je opasna situacija je to što je glavni menadžer elektrane nedavno izvršio samoubistvo. Oštećena NE Mondžu je nuklearna bomba koja svakog časa može da eksplodira što bi zbrisalo grad Kjoto koji se nalazi na svega 60 milja daleko od fabrike, sa populacijom od milion ljudi. A najveći grad u Japanu, Tokio, nalazi se na mestu koje je niz vetar u odnosu na havarisanu NE Mondžu.
Pa, šta sve to znači i šta ima novo u vezi sa ugroženim NE u Sjedinjenim Državama, u Nebraski?
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, mnogi ljudi su se pitali koji šta je kog đavola trebalo Japancima da prave nuklearnu elektranu na obali koja je pod stalnim udarima zemljotresa i cunamija. To je kao da su hteli da im se ovo desi - ko bi mogao da bude tako glup? Svakako, u Sjedinjenim Državama se smatra da su Amerikanci mnogo pažljiviji i da više vode računa o tome gde će sagraditi svoje nuklearne elektrane. E pa... nije tako.
NE Fort Calhoun koja se nalazi nadomak Omahe, Nebraska, potpuno je opkoljena vodom. Ali izgleda da to tako ide kada napravite NE posred plavne doline koja se prostire pored Misurija. Voda se zaustavla na nivou koji je pola metra IZNAD ravni na kojoj se nalazi elektrana - i jedina stvar koja sprečava da voda poplavi NE Fort Calhoun, baš kao što je to bio slučaj u Fukušimi, je gumeni zid visine dva metra koji je podignut oko elektrane. Ali nije to jedina ugrožena nuklearka. Nizvodno niz Misuri, na jugoistoku Nebraske, nalazi se NE Cooper koju takođe ugrožava poplava.
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
KontraTV / Aktivizam
People's Revolution at the Dam square
Prvomajske demonstracije širom Evrope i pokret 15 maja (M15) u Španiji su nagovestile novi trend. Ljudi počinju da reaguju, da izlaze na ulice i zauzimaju trgove širom Evrope. Španski pokret "Democracia Real" koji je nastao 15. maja izazvao je nastanak pokreta "Alithini Dimokratia" u Grčkoj deset dana kasnije. Kada se i u Holandiji pojavio sličan pokret, "Echte Democracie", od početka je koncipiran kao deo opštijeg jačanja evropske "Prave demoktarije". Ljudi su na ulicama, reaguju, diskutuju o situciji i odlučuju o svojoj budućnosti na pravi demokratski način. Oni istupaju protiv situacije u kojoj će "drugi oglučivati o njihovoj budućnosti bez njih".

Mi vas očekujemo!
Prava demokratija - otvorena skupština Groningena
http://realdemocracygroningen.wordpress.com
Echte Democracie - narodna revolucija u Holandiji
KontraTV / Aktuelno
Okeani pred izumiranjem
Novi izveštaj pomorskih naučnika kaže da postoji ozbiljna pretnja opstanku tri četvrtine svetskih koralnih grebena. To će imati ogromne posledice po raznovsnost morskog života u okeanima, a može čak biti i okidač novog ciklusa masovnog izumranja.
Okeanima preti izumiranje
 






[ Traži ]