Sreda, Avgust 11, 2004 - 03:24 AM NT -   1579 Reads Pošalji ovaj tekst svome prijatelju i/ili prijateljici p

Začarani krug II

U prethodnom tekstu postavljeno je pitanje zasto u izvestajima i saopstenjima aktivista o strajkovima i drugim protestima u sferi ekonomije nema osvrta na njihov ishod? Evo jednog takvog osvrta.

Uprkos ocekivanjima i pretnjama aktivista – o silovitom talasu radnickih strajkova, od koga kapitaliste i Drzavu vec hvata panika (kako je to navedeno u saopstenju jedne akvitisticke sekte) – radnici 12 preduzeca u okviru sistema EPS postigli su sporazum sa vladom Srbije. Sporazum ima 25 tacaka i ostvarice se u naredna tri meseca (u ovom trenutku, sporne su jos 2 ili 3 manje vazne tacke). Predstavnik nadleznog ministarstva je potvrdio ovu informaciju i detaljno objasnio neke aspekte sporazuma. Opisivao je to skoro kao zajednicku pobedu – bolje nego neki strajkac ili sindikalac. Bio je zadovoljan. I radnici su ocigledno bili zadovoljni, iako sigurno nisu skakali od srece; danas smo pobedili, ali vec sutra sledi ono staro: povratak u kancelarije, pogone i jame. Sudbina pobednika u ovako shvacenom socijalnom ratu zaista nije bajna. Izgleda kao pobeda, ali zaudara na poraz. Sutra svice isti dan.

Prethodna velika pretnja, protest radnika i rudara iz Bora, zavrsila se vatrometom i velikim slavljem na ulicama Bora. Povod je bio isti: bedna sledovanja ustupaka, beneficija i novih propozicija koje Vladu i njene partnere nece kostati nista. Ako su u oba slucaja levicarski aktivisti svih fela – od alterglobalista, tih globalnih sindikalista, do povampirenih anarhosindikalista i komunjara – na sva zvona izrazavali svoju solidarnost i cak pozurili u susret strajkacima, na zurci ih nije bilo. Na pitanje zasto se ne oglasavaju i kada ti protesti dodju do svog lako predvidljivog ishoda i dalje nema odgovora. Ali, tu su oni: bice valjda jos neki strajk. Sacekace oni svoju priliku. Stari socijalni ringishpil nece izneveriti svoje redovne musterije.

Izrazavajuci svoju slepu solidarnost sa zahtevima strajkaca i vezajujuci za njih svoja histericna ocekivanja, ti aktivisti reprodukuju skoro sve sindrome klasicne levice: klasni fetisizam – veru u revolucionarni potencijal nekog izabranog segmenta radnicke klase; avangardizam – umisljaj da imaju pravo da nekog predvode i govore u jos necije ime, osim u svoje; postvarenje i otudjenje – bavljenje anonimnim “drugima” (“masom”, tim pasivnim elementom istorijskih zbivanja) i kulisama sistema, njegovim institucijama i mehanizmima, umesto svojim zivotima i medjusobnim odnosima; iluzije o pravednoj redistribuciji i neutralnom karakteru masovne proizvodnje i masivnih sistema, koje samo treba preuzeti i staviti pod radnicku ili demokratsku kontrolu, itd.

Ovaj pregled bi mogao da se produzi u vrlo obimnu i detaljnu klinicku sliku; ali, to cemo ostaviti za neku drugu priliku. Ovde treba reci jos samo jedno: izrazavajuci solidarnost sa zahtevima radnika izrazenim u terminima “nadnica”, “akcija”, “boljih radnih uslova”, “zaposlenosti”, “sigurnosti radnog mesta” – sto su sve redom parametri kapitalistickih odnosa i njegove proizvodne dinamike – ti aktivisti su izrazili svoju punu podrsku tim odnosima i toj dinamici. Oni su otvoreno podrzali kapitalizam, u svim njegovim kljucnim aspektima. To je vise nego ocigledno: u pitanje se dovode neke propozicije, ali ne i cela ta dinamika.

“Kapitalizam i oni koji mu se suprotstavljau sede zajedno na lesu proizvodjaca, ali proizvodonja mora da tece.” – Alfredo Bonano, Oruzana radost/ La gioa armata, 1977.

Put ka pravom zivotu ne vodi preko “pristojnog zivota”. Put ka zivotu u kojem nadnice nece biti potrebne, ne vodi preko vecih nadnica. Put ka zivotu bez ekonomske nepravde ne vodi kroz borbu za ekonomsku pravdu. Put ka zivotu bez svakodnevne ekonomske ucene ne vodi kroz pogadjanje oko nekih detalja te ucene. Istina je da se do velikog cilja stize malim koracima – ali, ne tim putem.

Levica je potpuno izgubila kompas. Levica se rodila bez tog kompasa. I sada se samo vrti u krug. Njeni savremeni izdanci nemaju snage, niti pameti, da azuriraju barem neke postavke te unapred promasene strategije. Uopste se ne obaziru na sve promene do kojih je doslo u sferi ekonomije, strukturi klase i – sto je najvazije – njenim ocekivanjima. Promakli su im svi znaci vremena iz poslednjih 80 godina, mozda i vise. Paradoksi kao sto su protesti radnika koji se bune jer njihova preduzeca NISU privatizovana i tako dobila novu, preduzimljiviju upravu, potpuno ih paralisu. Ali, to ionako nije vazno: sada je vec svima jasno da ti fetishisti na ovaj nacin zadovoljavaju neke druge potrebe. Sve ostalo je sporedno.

Prema tome, nema vesti. Na istoku i zapadu nista novo. Novost ce biti nesto drugo: kada zaposleni stupe u “Neprekidni generalni strajk bez ikakvih zahteva” (Bob Blek; kada cete vec jednom poceti da ga shvatate ozbiljno, vi koji ste ga citali?). To samo po sebi afirmise drugaciji zivot kao jedini zahtev. Druga posledica je takodje neodoljiva: posto nema o cemu da se pregovara (nema zahteva), nema potrebe ni za pregovaracima i predstavnicima. Nema pogadjanja, natezanja, kompromisa. Novost ce biti kada ljudi pokazu resenost da izadju iz zacaranog kruga rada, robe, trzista, ekonomije i cele jedne ideje zivota koja gravitira oko tog mracnog jezgra, sa svim svojim ideoloskim isparenjima: Potrebama, Standardom, Normalnim zivotom, Progresom, itd. Ne mozemo ostati pri istoj ideji zivota, pri istim “potrebama” i nacinima za njihovo “zadovoljavanje” – inace potpuno sporednom aspektu kapitalisticke ekonomije – a teziti nekim bitno drugacijim odnosima. Istrajavanje na tako zahtevnoj, destruktivnoj i porobljujucoj ideji zivota kao sto je nasa ne ostavlja prostor za bilo kakva bitna poboljsanja. Naprotiv: sve tanje parce grane na kojoj se jos nekako drzimo, vodi samo ka sve rigidnijim drustvenim aranzmanima. Ucena haosom, “zivotnim resursima” i terorom bice sve jaca. Osim toga, ni najskromnijim zahtevima se zapravo nikada ne izlazi u susret: privremni ustupci se brzo kompenzuju zatezanjem na drugoj strani, udarom na manje militantne i problematicne slojeve (cemu doprinosi i potpuna atomiziranost ljudskog elementa), rutinskim poskupljenjima i na jos milion drugih nacina.

Jedini put za okoncanje te neprekidne ekonomske agonije jeste ukidanje ekonomije. Odbacivanje citavog fenomena kapitala – “kapitala” kao kulture, nacina zivota i predstave o zivotu. Prelazak na sve moguce odnose osim robnih, najamnickih i vlasnickih. Potpuno odbacivanje svake vrste uslovljavanja i prinude. I uklanjanje svih prepreka.

Nista ne moze odjednom, ali to je usmerenje koje danas treba nekako artikulisati. Ovde samo sricemo prva slova te poruke.

Ostale primedbe, i dalje na nivou skice, nabacane su u prvom delu ovog teksta.

Da ponovimo:

Put ka pravom zivotu ne vodi preko “pristojnog zivota”. Put ka zivotu u kojem nadnice nece biti potrebne, ne vodi preko vecih nadnica. Put ka zivotu bez ekonomske nepravde ne vodi kroz borbu za ekonomsku pravdu. Put ka zivotu bez svakodnevne ekonomske ucene ne vodi kroz pogadjanje oko nekih detalja te ucene.

Svako ko u tom refrenu vidi rebus ili besmislicu samo pomaze da se ta ucena nastavi.

Aleksa, anarhija/ blok 45

 
Ups! Zao nam je, ali samo registrovane korisnice/i mogu da objavljuju komentare, klikni ovde da se uloguješ ili registruješ

lgbt

Piše: Dušan Milojević

Dok je u Njujorku prošle nedelje ratifikovan zakon o istopolnim brakovima, što je prosl…

Mišel Fuko

Malo prije svoje smrti, Michel Foucault je pristao bez ustezanja govoriti dvojici američkih novinara. O borbi homoseksualaca, o sadomazohističkoj praksi, a prije svega o prijateljst…

drugaciji_svijet_je_moguc
ČETVRTI SVJETSKI RAT
Dražen Šimleša


Ekonomske alternative predstavljaju zaista poseban oblik borbe, možda upravo zato jer ih ljudi nekako najmanje očekuju u tom području. Razlog je što se neoliberalni kapitalizam čini toliko prevladavajućim da nam se ništa drugo ne čini realnim. No tijekom istraživanja za ovu knjigu i sam sam se ugodno iznenadio koliko nam se toga pruža na području, uvriježeno rečeno, ekonomije kako bismo poboljšali naš svijet. Što se tiče ekonomije i mogućnosti da ona služi i radi za ljude, a ne za malu skupinu na vrhu piramide moći, započet ćemo s konceptom kooperativa, kod nas poznatijih kao zadruge. Nakon toga ćemo predstaviti koncept fair trade ili poštene trgovine, eco-rata, LETS-a i na kraju mikrokreditiranja.



BILBORD novoZnate li šta je Kodeks Alimentarius? novoNoam Chomsky o najavi priznanja palestinske države: Upozorenje prije 'tsunamija' u Izraelu novoDnevnik ugostiteljskog radnika anarhista novoSvedoci brutalnog obračuna, Atina 29. 6. 2011. novoS naksalitima kroz prašumu, 6. deo novoAmy Winehouse, SIIIING!!! novoZG Pride 2011 combo novoVesti sa grčkih ulica novoS naksalitima kroz prašumu, 5. deo novoIstina - pismo srednjoškolke iz Fukušime



KontraTV / Submedia
SUBMEDIA | Puck shit up!
Ove nedelje:
1. 100 Seditions!
2. Riot in my Town
3. Nuck Block
4. Chilean Urban Eco-Defense
5. For the Lulz
6. Anti-G20 Comrades
Submedia | Puck shit up!
KontraTV / Aktuelno
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
Grčka vlada je glasala za novu rundu mera štednje, ne bi li obezbedila finansijsku injekciju od strane EU koja bi trabalo da spreči državni bankrot. Ali gnevni demonstranti su nasilno reagovali na takav ishod glasanja, i neposredno ispred parlamenta vode se žestoke bitke između policije i demonstranata. Prizori iz centra Atine podsećaju na ratište, dok u oblacima suzavca promiču figure sukobljenih strana. Stotine hiljada ljudi širom zemlje su stupili u dvodnevni štrajk protiv mera štednje. Oni kažu da je novo ogromno zaduživanje sa katastrofalnim kamatnim stopama taktika čije posledice su već iskusili i da neće ponovo nasesti na istu priču. O tome šta ta odluka grčkog parlamenta znači za Grčku i EU, za RT govori finansijski novinar (koji očigledno ima poteškoća da razlikuje anarhiste i provokatore) Demetri Kofinas.
Dok nas dug ne rastavi: Kofinas UŽIVO iz pobunjene Atine
KontraTV / Film
Stranac u šumi
Prvi kontakt u Amazonu: brazilska plemena govore o svojim iskustvima prvog kontakta sa belcima i opasnostima koje su potom usledile.
Stranac u šumi
KontraTV / Aktivizam
Španska revolucija
Španija je 15. maja pokrenula evropsku revoluciju. To što vlada potpuno medijsko pomračenje ne znači da španija ne sija nadom za bolje sutra! Širite zarazu!
Španska revolucija (Muse)
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
Kevin Kamps iz Beyond Nuclear, poznat kao ekspert za pitanja nuklearnog otpada, govori o drugoj havarisanoj nuklearki u Japanu kojoj preti topljenje jezgra reaktora, kao i o konstantnim emisijama radioaktivnih čestica iz nuklearnih elektrana u SAD.

Oko 300 milja jugozapadno od Fukušime nalazi se nuklearni reaktor Mondžu - prototip brzog (fast-breeder) reaktora koji je do vrha napunjenn plutonijumom, najsmrtonosnijim elementom na planeti Zemlji. Prošle godine, nekakav uređaj koji je težak tri tone, pao je na Mondžu reaktor i blokira pristup gorivnim šipkama u jezgru reaktora. Uprkos nekoliko pokušaja, stvari još uvek nisu pod kontrolom. Naredne nedelje ponovo će pokušati da uklone iz reaktora taj objekat težak tri tone, ali kritičari upozoravaju da je ta procedura izuzetno opasna i mogla bi da izazove eksploziju gorivnih šipki. Jedan zloslutni znak koliko je opasna situacija je to što je glavni menadžer elektrane nedavno izvršio samoubistvo. Oštećena NE Mondžu je nuklearna bomba koja svakog časa može da eksplodira što bi zbrisalo grad Kjoto koji se nalazi na svega 60 milja daleko od fabrike, sa populacijom od milion ljudi. A najveći grad u Japanu, Tokio, nalazi se na mestu koje je niz vetar u odnosu na havarisanu NE Mondžu.
Pa, šta sve to znači i šta ima novo u vezi sa ugroženim NE u Sjedinjenim Državama, u Nebraski?
Thom Hartmann: Druga nuklearka u Japanu... još opasnija od Fukušime?
KontraTV / Aktuelno
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
Nakon nuklearne katastrofe u Fukušimi, mnogi ljudi su se pitali koji šta je kog đavola trebalo Japancima da prave nuklearnu elektranu na obali koja je pod stalnim udarima zemljotresa i cunamija. To je kao da su hteli da im se ovo desi - ko bi mogao da bude tako glup? Svakako, u Sjedinjenim Državama se smatra da su Amerikanci mnogo pažljiviji i da više vode računa o tome gde će sagraditi svoje nuklearne elektrane. E pa... nije tako.
NE Fort Calhoun koja se nalazi nadomak Omahe, Nebraska, potpuno je opkoljena vodom. Ali izgleda da to tako ide kada napravite NE posred plavne doline koja se prostire pored Misurija. Voda se zaustavla na nivou koji je pola metra IZNAD ravni na kojoj se nalazi elektrana - i jedina stvar koja sprečava da voda poplavi NE Fort Calhoun, baš kao što je to bio slučaj u Fukušimi, je gumeni zid visine dva metra koji je podignut oko elektrane. Ali nije to jedina ugrožena nuklearka. Nizvodno niz Misuri, na jugoistoku Nebraske, nalazi se NE Cooper koju takođe ugrožava poplava.
Thom Hartmann: Nuklearna energija - Umalo da ostanemo bez Nebraske
KontraTV / Aktivizam
People's Revolution at the Dam square
Prvomajske demonstracije širom Evrope i pokret 15 maja (M15) u Španiji su nagovestile novi trend. Ljudi počinju da reaguju, da izlaze na ulice i zauzimaju trgove širom Evrope. Španski pokret "Democracia Real" koji je nastao 15. maja izazvao je nastanak pokreta "Alithini Dimokratia" u Grčkoj deset dana kasnije. Kada se i u Holandiji pojavio sličan pokret, "Echte Democracie", od početka je koncipiran kao deo opštijeg jačanja evropske "Prave demoktarije". Ljudi su na ulicama, reaguju, diskutuju o situciji i odlučuju o svojoj budućnosti na pravi demokratski način. Oni istupaju protiv situacije u kojoj će "drugi oglučivati o njihovoj budućnosti bez njih".

Mi vas očekujemo!
Prava demokratija - otvorena skupština Groningena
http://realdemocracygroningen.wordpress.com
Echte Democracie - narodna revolucija u Holandiji
KontraTV / Aktuelno
Okeani pred izumiranjem
Novi izveštaj pomorskih naučnika kaže da postoji ozbiljna pretnja opstanku tri četvrtine svetskih koralnih grebena. To će imati ogromne posledice po raznovsnost morskog života u okeanima, a može čak biti i okidač novog ciklusa masovnog izumranja.
Okeanima preti izumiranje
 






[ Traži ]